Музика, дрога и пиће били су мој живот

ЈА САМ амерички староседелац. Отац, који је умро пре четири године, био је из племена Чипева, са Шећерног острва, у Мичигену, у САД. Моја мајка, из Онтарија, у Канади, потиче из индијанских народа Отаве и Очипве. По оцу сам члан Со Сент Мари племена Чипева Индијанаца. Због утицаја католичког мисионарског рада и интерната̂, одгајани смо као католици, што је значило присуствовање миси сваке недеље.

Моје детињство у индијанском резервату било је једноставно и срећно. С дететовог гледишта, лета су била дуга, трома и мирна. Живели смо на једном удаљеном подручју — нисмо имали текућу воду ни кућни ве-це, и купали смо се у језеру или у кориту. Наше игралиште је била природа. Коњи, стока и друге животиње на фарми биле су наше играчке. Тада сам желео да читав свет заувек буде такав.

Изазови одрастања

Када сам поодрастао и отишао у државну школу, моје посете резервату биле су ретке. Школа, спорт и музика почели су да заокупљују већи део мог времена. Као тинејџер у 1960-им, био сам обликован духом тог времена. Кад сам напунио 13 година, дрога и алкохол били су редован део мог живота. Побуна против друштва била је у моди, и мрзео сам све што је тај систем представљао. Нисам могао разумети зашто људи поступају нехумано једни с другима.

Отприлике тада, добио сам своју прву гитару. Наша породица је била музичка породица. Мој отац је био пијаниста и степ-играч, а и његова браћа су била наклоњена музици. Стога, када су се тата и моји ујаци окупљали, свирали смо џиг и плесали кадриле све до раних јутарњих сати. Волео сам то. Убрзо сам научио да свирам гитару и придружио се једном рокенрол бенду. Наступали смо на школским игранкама и у другим приликама. То је водило до барова и ноћних клубова, што је наравно значило више алкохола и дроге. Марихуана и метамфетамин (спид) били су део мог начина живота.

Војна служба у Вијетнаму

Када сам имао 19 година, био сам ожењен и будући отац. У тим истим годинама, био сам регрутован у морнарицу САД. Било ми је и сувише тешко. Да бих то поднео, био сам под дејством дроге и алкохола 24 сата на дан.

Био сам распоређен у логор за обуку регрута у Морнаричкој регрутној бази у Сан Дијегу, у Калифорнији, а затим на вишу пешадијску обуку у логору Пенделтон, у Калифорнији. Постао сам обучени радио-везиста. Било је то крајем 1969. Сада је долазио прави испит — служба у Вијетнаму. Тако сам са 19 година, неколико месеци након завршене средње школе, стајао на црвеном тлу Вијетнама. Као што је то био случај са многим америчким староседеоцима, патриотизам ме је подстакао да служим упркос неправдама које је друштво чинило против нас као чланова мањине.

Мој први распоред у јединици био је Први морнарички ваздухопловни пук, изван Да Нанга. Отприлике 50 мушкараца — у ствари дечака — било је одговорно за одржавање комуникацијских система за војни логор. Покривали смо подручје од ДМЗ (демилитаризоване зоне) између северног и јужног Вијетнама до отприлике 80 километара јужно од Да Нанга.

Избеглице су се сјатиле у Да Нанг, и насеља од страћара ницала су по свуда. Било је и многих сиротишта. То што сам видео младу децу, многу осакаћену, дубоко је утицало на мене. Било ми је чудно што су скоро сва биле девојчице или дечачићи. Ускоро сам сазнао зашто. Дечаци од 11 и више година борили су се у рату. Касније сам срео једног младог вијетнамског војника и питао га колико има година. „Четрнаест“ је био одговор. Он се већ три године борио! То ме је запањило. Он ме је подсетио на мог 14-годишњег брата, сем што преокупација мог брата није било убијање већ мала лига у бејзболу.

Током моје службе у морнарици, почео сам да постављам питања која су требала одговоре. Једне ноћи, отишао сам у цркву у нашем логору. Католички војни свештеник држао је проповед о Исусу, миру и љубави! Желео сам да вриштим. Његова проповед је била супротна свему оном што се тамо дешавало. Након церемоније питао сам га како може да оправда то што је хришћанин, а истовремено се бори у том рату. Његов одговор? „Па, војниче, ово је начин на који се ми боримо за Господа.“ Изашао сам и рекао себи да не желим никада више да имам икакве везе с црквом.

Када се мој рок службе завршио, знао сам да сам срећан што сам жив, али сам ментално и морално доста пропатио. Свакодневно слушање, гледање и мирисање рата и смрти, оставили су дубок утисак на мој млади ум и срце. Иако се све то десило пре више од 25 година, чини ми се као да је било јуче.

Борба за прилагођавање цивилном животу

Када сам се вратио кући, почео сам да се целим срцем залажем за своју музичку каријеру. Мој приватни живот био је у хаосу — био сам ожењен и имао сам дете, и још увек сам узимао велике количине дроге и алкохола. Мој однос с мојом женом постао је затегнут, а последица тога био је развод. То је вероватно била најнижа тачка у мом животу. Почео сам да се издвајам и пронашао сам утеху у природи, пецајући пастрмку на удаљеним подручјима Минесоте и горњег Мичигена.

Године 1974, преселио сам се у Нашвил, у Тенесију, с циљем да унапредим своју музичку каријеру као гитариста и певач. Свирао сам у многим ноћним клубовима, увек се надајући да ћу се пробити на главну музичку сцену. Али, то је био тежак изазов — било је толико много талентованих гитариста, и сви су покушавали да стигну до врха.

Међутим, баш кад је дошло до тачке кад је заиста почело да иде глатко, и кад сам намирисао могућност за професионални успех, десило се нешто што ме је шокирало.

Опасан начин живота

Отишао сам да посетим једног старог познаника од кога сам узимао дрогу. На вратима ме је поздравио с пушком калибра 12. Био је делимично у гипсу, а уста су му била затворена жицом због сломљене вилице. Говорећи кроз стегнуте зубе, рекао ми је шта се догодило. У Нашвилу је био умешан у картел дроге, за шта ја нисам знао, и велика количина кокаина је нестала. Магнати дроге упрли су прст на њега. Послали су утериваче, то јест убице, да га премлате. Рекли су му да врати кокаин или да плати његову уличну вредност од 20 000 долара. Нису само њему претили већ су његова жена и дете били у опасности. Рекао ми је да за мене није безбедно да ме виде с њим и да можда треба да одем. Схватио сам и отишао.

Тај инцидент натерао ме је да се мало уплашим за свој живот. Не схватајући то, постао сам део насилног света. Већина људи које знам у кругу музичара и оних који узимају дрогу носила је пиштољ. Скоро да сам купио револвер калибра 38 ради своје сопствене заштите. Схватио сам да што сам се више приближавао главној музичкој индустрији, то је била већа цена коју је требало платити. Стога сам одлучио да напустим Нашвил и планирао сам да одем у Бразил да студирам латиноамеричку музику.

Много питања, мало одговора

Упркос својим негативним искуствима с религијом, имао сам јаку жељу да обожавам Бога. А и даље сам имао неодговорена питања. Стога сам започео потрагу за истином. Био сам у разним несекташким црквеним групама али и даље сам био незадовољан. Сећам се једне цркве у којој сам био у Минесоти. Свештеник је скратио проповед због тога што је тог дана играо фудбалски тим Минесотански викинзи. Све нас је подстицао да идемо кући и молимо се за победу Викинга! Устао сам и изашао. Плитко размишљање које повезује Бога с површним спортским активностима и дан-данас ме нервира.

Док сам радио у Дјулуту, у Минесоти, један пријатељ оставио ми је у мом стану часопис Кула стражара. Прочитао сам његово разматрање Матејевог 24. поглавља и све је звучало истинито. Натерало ме је да размишљам: ’Ко су ти Јеховини сведоци? Ко је Јехова?‘ Одговоре нисам добио све до 1975. Тај исти пријатељ оставио ми је књигу Истина која води до вечног животаa и Библију.

Те ноћи сам прочитао књигу. При крају првог поглавља, знао сам да сам пронашао истину. Било је као да је копрена склоњена с мог ума. Завршио сам књигу и наредног дана отишао сам преко пута до неких суседа Сведока и замолио их да проучавају Библију са мном.

Одустао сам од планова да путујем за Бразил и почео сам да присуствујем састанцима у Дворани Краљевства. Уз Јеховину помоћ, нагло сам престао са узимањем дроге и алкохола, ослобађајући се након 12-годишње зависности. За неколико месеци, учествовао сам у служби од куће до куће.

Међутим, постојао је проблем с којим сам се морао суочити. Никада нисам задржао сталан посао, и сама помисао на то да ћу се морати држати распореда била ми је одвратна. Сада сам морао постати одговорна особа, будући да је Деби поново ушла у мој живот. Раније сам се забављао с њом; али она је отишла на колеџ да студира за учитељицу а ја да будем музичар. Сада је и она прихватила библијску истину, и поново смо били привучени једно другом. Венчали смо се, а затим се 1976. крстили као Сведоци у Со Сент Марију, у Онтарију, у Канади. С временом, имали смо четворо деце — три дечака и једну девојчицу.

Да бих збринуо своју породицу, отворио сам продавницу музичких инструмената и поучавао импровизацији џеза и гитари. Такође сам водио мали студио за снимање и повремено свирао у ноћним клубовима. Затим су ми се изненада указале прилике да се вратим на врх, у професионални музички свет. Три пута су ме питали да свирам као пратња славним уметницима који снимају плочу. Ето моје велике шансе — у ствари, моје треће за две године. Понуђена ми је прилика да идем у Лос Анђелес, у Калифорнији, да свирам с једном познатом џез групом. Али знао сам да би то значило ићи на честа путовања, концерте и снимања. О понуди сам размислио отприлике пет секунди и с пуно поштовања сам рекао: „Не, хвала.“ Само присећање на мој пређашњи живот с дрогом, алкохолом и опасношћу од убица помогло ми је да схватим да то стварно није вредно. Мој нови хришћански живот с мојом супругом и децом значио ми је много више.

Неколико година сам радио као радио-инжењер за образовне и документарне програме који су су приказивали на телевизији PBS (Служба јавног емитовања). На свом садашњем послу, координирам видео-комуникацију до резервата Хопи за универзитет у северној Аризони.

Поново са својим народом

Прошло је двадесет година од када сам се предао Јехови Богу. Такође имам двадесет година срећног брака. Деби, наш 19-годишњи син Дилан и наша 16-годишња кћерка Лесли, сви су у пуновременој служби. У ствари, Дилан сада служи на комплексу за штампање и на фарми Watchtower Societyja у Волкилу, у Њујорку. Наша два млађа дечака, 12-годишњи Кејси и 14-годишњи Маршал, предали су се Јехови и недавно су се крстили.

Пре три године прихватили смо позив да се преселимо тамо где је већа потреба за хришћанским проповедањем и дошли смо у кањон Кимс, у Аризони, да би служили међу Навахо и Хопи Индијанцима. Ја сам старешина у скупштини. Задовољство је још једном живети међу америчким староседеоцима. Због контраста између културе и животних услова овде и оних у типичном америчком предграђу, стекли смо осећај као да смо мисионари. Оставили смо велики, удобан дом да бисмо дошли да живимо — шесторо нас — у много мањем покретном дому. Овде је живот тежи. Многи домови немају воду у кући, само пољске ве-цее. Неке породице зими путују километрима само да би набавили дрва и угаљ. Вода се доводи из бунара заједнице. Многи путеви су само локални и нису означени на карти. Као дете из резервата, то сам све лако подносио. Сада, моја породица и ја ценимо то колико је потребно напорног рада и енергије само да би се обавили неопходни послови свакодневног живота.

Иако Индијанци имају своје правосуђе у резерватима, они се још увек суочавају са истим проблемима који погађају све владе — са унутрашњим сукобима, пристраношћу, недостатком средстава, неодговарајућом потрошњом и чак са криминалом међу својим службеницима и вођама. Индијанци се суочавају са злом алкохолизма, злоупотребе дроге, незапослености, кућног злостављања и брачних и породичних проблема. Неки још увек криве белце због своје садашње ситуације, али и белци су погођени тим истим невољама. Међутим, упркос притиску од стране породице, пријатеља и других чланова клана, многи амерички староседеоци се одазивају на библијско образовно дело Јеховиних сведока. Они виде да је пријатељство с Богом вредно сваке цене. Многи путују више од 120 километара у једном правцу да би присуствовали хришћанским састанцима. Срећни смо што делимо добру вест о Божјем Краљевству с Навахо и Хопи Индијанцима.

Ишчекујем дан када ће Јеховина владавина ’уништити оне који земљу уништују‘ и када ће читаво послушно човечанство живети заједно у миру и хармонији као једна уједињена породица. Тада ће живот бити као што сам желео да буде кад сам био Чипева дечак у Канади (Откривење 11:18; 21:1-4). (Испричао Бартон Макерчи.)

[Фусноте]

[Слика на 13. страни]

Трагао сам за одговорима на моја питања о Богу

[Слика на 15. страни]

Горе: моја породица, и лево, Навахо пријатељ

Доле: Наш покретни дом близу Дворане Краљевства