Верски ратови у Француској

У НЕДЕЉУ, 1. марта 1562, војвода де Гиз и његов брат Шарл, кардинал Лорене — два чеона човека француског католицизма — јахали су са својим наоружаним стражарима ка Васију, једном селу источно од Париза. Одлучили су да се зауставе у цркви у Васију да би присуствовали миси.

Изненада зачули су звуке химни. Певање је допирало из једног амбара у којем се неколико стотина протестаната окупило ради обожавања. Војници су на силу ушли унутра. За време настале пометње, измењене су увреде а затим су почеле да лете каменице. Војници су отворили ватру, убијајући десетине протестаната и рањавајући стотине других.

Који су догађаји довели до овог масакра? Каква је била реакција протестаната?

Историјска позадина

Током прве половине 16. века, Француска је била напредна и доста настањена. Такву економску и демографску ситуацију пратили су напори да се упражњава један духовнији и братскији облик католицизма. Људи су желели цркву која би била мање богата а светија. Неки чланови свештенства као и учени хуманисти захтевали су религиозне реформе које би стале на пут злоупотребама од стране прелата̂ високог ранга и некомпетентности нижег свештенства. Један клерик који је тежио обнови био је католички бискуп Гијом Брисоне.

У својој бискупији Мо, Брисоне је охрабривао све да читају Писмо. Чак је финансирао нови превод Хришћанских грчких списа на француски. Убрзо, сустигла га је срџба Сорбонског универзитета теологије у Паризу, чувара католичке ортодоксије, прекинувши његове напоре. Али, бискуп је имао заштиту Франсоа I, француског краља од 1515. до 1547. У то време, краљ је био наклоњен реформи.

Међутим, Франсоа I је критику цркве толерисао само до тачке докле она није претила јавном реду и националном јединству. Године 1534, протестантски екстремисти су истакли плакате који су католичку мису прогласили идолопоклонством; чак су закуцали један плакат на врата краљеве спаваће собе. Као последица тога, Франсоа I се окренуо за 180 степени и покренуо жестоку акцију сузбијања.

Брутално сузбијање

Ускоро су протестанте спаљивали на ломачи. Многи хуманисти, њихови симпатизери, и следбеници тек испилелог протестантизма побегли су из земље. Власти су почеле да цензуришу књиге и да контролишу учитеље, издаваче и штампаче.

Валдензи су поднели пун ударац службеног противљења. Они су били мањинска група људи оријентисаних ка Библији, који су живели у сиромашним селима на југоистоку земље. Неки су били спаљени на ломачи, стотине других било је масакрирано, а двадесетак њихових села опустошено. (Видите оквир на 6. страни.)

Концил католичких бискупа, свестан потребе за реформом у оквирима цркве, састао се у децембру 1545, у Тренту у Италији. Кад се концил окончао 1563, према делу The Cambridge Modern History, његов „општи ефекат... био је да оснажи руке оних који су били одлучни да искорене протестантизам“.

Увод у рат

Уморни од чекања на промене, многи чланови покрета за реформу у оквирима католичке цркве стали су на страну протестантизма. Око 1560, бројни француски аристократи и њихове присталице придружили су се хугенотима, како су протестанте почели називати. Хугеноти су постајали све гласнији. Каткад су њихови јавни састанци били извор провокација и непријатељства. На пример, 1558. године, хиљаде њих окупили су се у Паризу да би четири дана узастопце певали псалме.

Све ово разгневило је како моћне принчеве католичке цркве тако и католичке масе. На подстрек кардинала Шарла од Лорене, краљ Анри II, који је наследио свог оца, Франсоа I, обнародовао је Екуански указ, јуна 1559. Његова отворено призната сврха била је да искорени „злогласни лутерански олош“. То је довело до акције терора у Паризу против хугенота.

Анри II је неколико недеља касније умро од рана задобијених на једном турниру. Његов син, краљ Франсоа II, погуран од стране породице Гиз, обновио је тај указ који је за упорне протестанте захтевао смртну казну. Наредне године Франсоа II је умро, а његова мајка, Катарина де Медичи, владала је наместо његовог десетогодишњег брата, Шарла IX. Катаринина политика помирења се није допадала Гизовима, који су били одлучни да затру протестантизам.

Године 1561, Катарина је организовала један семинар у Поасију, надомак Париза, на којем су се сусрели католички и протестантски теолози. Указом издатим у јануару 1562, Катарина је протестантима дала слободу да се ван градова окупљају ради обожавања. Католици су били разјарени! Тако је сцена била спремна за оно што се десило два месеца касније — масакр протестаната у амбару у селу Васи, како је раније описано.

Прва три рата

Покољ у Васију разбуктао је први у низу од осам верских ратова који су Француску поринули у ужас узајамног убијања почев од 1562. па све до средине 1590-их. Иако су политичка и друштвена питања такође била укључена, крвопролиће је првенствено мотивисала религија.

Након битке у Дреу, децембра 1562, која је однела 6 000 живота, овај први верски рат дошао је крају. Амбоаски мир, потписан у марту 1563, дозволио је хугенотским племићима ограничену слободу обожавања на одређеним местима.

„Други рат букнуо је због страховања хугенота од међународне католичке завере“, каже The New Encyclopædia Britannica. У то време католичке судије су обично вешале грађане само због тога што су хугеноти. Године 1567, један покушај хугенота да се дочепају краља Шарла IX и његове мајке, Катарине, потпалио је други рат.

Након што су описали једну нарочито крваву битку код Сен Денија, ван Париза, историчари Вил и Ариел Дјурант су написали: „Француска се поново питала која је то религија била која је људе водила до таквог покоља.“ Убрзо након тога, у марту 1568, Лонгжумоски мир доделио је хугенотима ону скромну толеранцију коју су већ уживали под Амбоаским миром.

Католици су, међутим, били ван себе од беса и одбили су да испоштују услове овог мира. Тако је септембра 1568, избио трећи верски рат. Мировни уговор који је након њега потписан пружио је хугенотима још веће уступке. Предати су им утврђени градови, укључујући и луку Ла Рошел. Такође, значајан протестантски принц, адмирал де Колињи, био је постављен у краљево веће. Поново су католици били разјарени.

Масакр на дан „Светог“ Вартоломеја

Отприлике годину дана касније, 22. августа 1572, Колињи је преживео атентат у Паризу који се десио док је пешице ишао од Палате Лувр до своје куће. Бесни, протестанти су запретили да ће предузети оштре мере да се освете ако се правда брзо не задовољи. На приватном саветовању, млађани краљ Шарл IX, његова мајка Катарина де Медичи и неколико принчева одлучили су да уклоне Колињија. Да би избегли било какву одмазду такође су наредили да се убију сви протестанти који су дошли у Париз да би присуствовали венчању протестанта Анрија де Навара и Катаринине кћерке Маргарете де Валоа.

У ноћи 24. августа, звона цркве Сен Жермен Лозероа, насупрот Лувру, огласила су знак за почетак масакра. Војвода од Гиза и његови људи јурнули су у зграду где је спавао Колињи. Ту су Колињија убили и бацили кроз прозор, а његов леш унаказили. Овај католички војвода раширио је глас: „Побијте их све. То је краљево наређење.“

Од 24. до 29. августа, стравичне сцене нагрђивале су париске улице. Неки су тврдили да је река Сена била црвена од крви хиљада побијених хугенота. Други градови су били сведоци сопствених крвопролића. Процене о данку смрти варирају од 10 000 до 100 000 људи; међутим, већина се слаже око броја од најмање 30 000.

„Једна чињеница, страшна колико и сам масакр“, известио је један историчар, „била је радост коју је он стварао.“ Чувши за покољ, папа Гргур XIII је наредио да се одржи церемонија захвалности и послао је честитке Катарини де Медичи. Такође је наручио посебну медаљу исковану да би се комеморисао покољ хугенота и дао је овлашћење да се уради једна слика масакра на којој би биле речи: „Папа одобрава убиство Колињија.“

Након масакра, Шарл IX је, према извештају, имао визије својих жртава и плакао је пред својом дадиљом: „Какав зли савет сам послушао! О Боже мој, опрости ми!“ Умро је 1574, у старости од 23 године и наследио га је његов брат Анри III.

Верски ратови настављени

У међувремену, католичке вође су подјаривале католичко становништво против хугенота. У Тулузу, католички клерици бодрили су своје следбенике: „Побијте све, пљачкајте; ми смо ваши очеви. Штитићемо вас.“ Насилним сузбијањем, краљ, парламенти, гувернери и капетани дали су пример, а католичке масе су га следиле.

Међутим, хугеноти су узвратили ударац. У року од два месеца после масакра на дан „Светог“ Вартоломеја, започели су четврти верски рат. Тамо где их је било више него католика, уништили су кипове, крстове и олтаре у католичким црквама, и чак убијали. „Бог не жели да се поштеде ни градови ни људи“, изјавио је Жан Калвин, вођа француског протестантизма, у свом памфлету Декларација о очувању праве вере.

Уследила су још четири верска рата. Пети се завршио 1576, тиме што је краљ Анри III потписао мир који је хугенотима дао пуну слободу обожавања на целој територији Француске. Ултракатолички град Париз се на крају побунио и свргнуо Анрија III, којег су сматрали превише помирљивим према хугенотима. Католици су основали опозициону владу, католичку Свету лигу, коју је водио Анри де Гиз.

Коначно, осми рат, или Рат тројице Анрија, искусио је да Анри III (католик) оформи савез са својим будућим наследником, Анријем де Навареом (протестантом), против Анрија де Гиза (католика). Анри III је успео у томе да Анри де Гиз буде убијен, али у августу 1589, један доминикански монах убио је њега. Тако је Анри де Наваре, поштеђен 17 година раније за време масакра на дан „Светог“ Вартоломеја, постао краљ Анри IV.

Пошто је Анри IV био хугенот, Париз је одбио да му се подложи. Католичка Света лига је организовала оружано противљење широм земље. Анри је победио у неколико битака, али кад је шпанска армија стигла да пружи подршку католицима, он је на крају одлучио да се одрекне протестантизма и прихвати католичку веру. Крунисан 27. фебруара 1594, ушао је у Париз, где су га људи, потпуно изнурени ратовима, поздравили као краља.

Тако су окончани француски верски ратови након више од 30 година у којима су католици и протестанти периодично клали једни друге. На дан 13. априла 1598, Анри IV је издао историјски Нантски указ, који је протестантима дозволио слободу савести и обожавања. Према папи, овај указ је био „најгора ствар која се може замислити јер је свима до једнога дозволио слободу савести, што је најужаснија ствар на свету“.

Католици широм Француске сматрали су да је овај указ кршење Анријевог обећања да ће подупирати њихову веру. Црква се није смирила све док Луј XIV није, скоро век касније, опозвао Нантски указ, започевши још оштрије прогањање хугенота.

Плодови ратова

До краја 16. века, напредак Француске је нестао. Половина краљевства била је под опсадом, опљачкана, уцењена или опустошена. Војници су претерано захтевали од људи, што је водило до сељачких побуна. Протестантско становништво, десетковано смртним пресудама, масакрима, прогонима и одрицањима од вере, ушло је у 17. век у смањеном броју.

По свим изгледима, католици су победили у француским верским ратовима. Али, да ли је Бог благословио њихову победу? Очигледно није. Уморни од свег тог убијања у име Бога, многи Французи су постали нерелигиозни. Они су били претходници онога што је названо антихришћанском оријентацијом 18. века.

[Истакнути текст на 9. страни]

„Бог не жели да се поштеде ни градови ни људи.“ То је изјавио вођа француског протестантизма

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Валдензи су се чврсто држали — с каквим резултатима?

ПЈЕР ВАЛДО, или Петар Валдо, био је богати трговац у Француској из 12. века. У то време када је Римокатоличка црква намерно држала људе у незнању што се тиче Библије, Валдо је финансирао превођење Јеванђеља и других библијских књига на обичан језик људи југоисточне Француске. Затим је оставио посао и посветио се проповедању Јеванђеља. Убрзо су му се придружили многи, а 1184. папа Лушеј III је екскомуницирао њега и његове пријатеље.

С временом, те групе проповедника оријентисаних ка Библији постале су познате као Валдензи. Они су заговарали повратак веровањима и обичајима раног хришћанства. Одбацили су традиционалне католичке обичаје и веровања, укључујући и опросте, молитве за мртве, чистилиште, обожавање Марије, молитве „свецима“, крштење одојчади, обожавање распећа и транссупстанцијацију. Последица тога била је да су Валдензи често ужасно патили од руку католичке цркве. Историчар Вил Дјурант описује ситуацију када је краљ Франсоа I покренуо акцију против некатолика:

„Кардинал де Турно, тврдећи да Валдензи кују издајничку заверу против владе, убедио је оболелог, колебљивог Краља да потпише један декрет (1. јануара 1545) да све Валдензе за које се утврди да су криви за јерес треба убити... У року од једне седмице (12–18. априла) неколико села било је до темеља спаљено; у једном од њих поклано је 800 мушкараца, жена и деце; за два месеца убијено је 3 000 људи, сравњена двадесет и два села, 700 мушкараца послато на галије. Двадесет пет престрављених жена, тражећи уточиште у једној шпиљи, било је угушено ватром запаљеном на улазу.“

С обзиром на те историјске догађаје, Дјурант је прокоментарисао: „Ова су прогонства била највећи пропуст Франсоове владавине.“ Али какав је утисак остављен на оне који су опажали постојаност Валденза током тих прогонстава за која је краљ дао дозволу? Дјурант је написао: „Храброст мученика дала је достојанство и славу њиховом циљу; хиљаде посматрача мора да су били импресионирани и узнемирени, који се, без ових нападних погубљења, можда никада не би секирали око тога да промене своју наслеђену веру.“

[Слика на 5. страни]

Масакр у Васију разбуктао је верске ратове

[Извор]

Bibliothèque Nationale, Paris

[Слика на 7. страни]

Масакр на дан „Светог“ Вартоломеја, током којег су католици побили хиљаде протестаната

[Извор]

Photo Musée cantonal des Beaux-Arts, Lausanne

[Слика на 8. страни]

Протестанти су уништавали црквену имовину и убијали католике (изнад и испод)

[Извор]

Bibliothèque Nationale, Paris

Bibliothèque Nationale, Paris