Бекство Хугенота у слободу

„Као краљ и краљица... овим објављујемо, да сви француски протестанти који буду затражили уточиште, и преселе се у ово наше Краљевство, не само да ће имати нашу краљевску заштиту... него ћемо настојати да их на сваки могући разуман начин подупремо и помогнемо им... да им живот и боравак у овом Царству буду угодни и лаки.“

ТАКО гласи декларација из 1689. Вилијама и Марије, краља и краљице Енглеске. Али зашто су француски протестанти, или хугеноти, како су постали познати, морали да траже уточиште и заштиту ван Француске? Зашто би њихово бекство из Француске пре око 300 година занимало нас данас?

Европа шеснаестог века била је погођена ратом и раздорима у које је била укључена религија. Француска, са својим верским ратовима (1562-1598) између католика и протестаната, није умакла овим немирима. Међутим, 1598, француски краљ Анри IV потписао је један едикт о толеранцији, Нантски едикт, додељујући протестантским хугенотима извесну меру верске слободе. То правно признање две религије било је јединствено у Европи. Неко време је прекинуло религиозна превирања која су већ више од 30 година нагрђивала Француску 16. века.

Премда се намеравало да он буде „трајан и неопозив“, године 1685. Нантски едикт је био опозван од стране Фонтенблоског едикта. Француски филозоф Волтер касније је описао овај опозив као „једну од француских великих трагедија“. За кратко време, опозив је проузроковао бекство око 200 000 хугенота у друге земље. Међутим, његове последице су ишле још даље. Али зашто је тај ранији едикт у корист религиозне толеранције опозван?

Противљење од почетка

Иако се Нантски едикт службено примењивао скоро 90 година, један историчар каже да је био скоро „на умору када је 1685. укинут“. И стварно, тај едикт није био изграђен на чврстим темељима. Од почетка, он је доприносио ономе што се описује као „хладни рат“ између католичког свештенства и онога што су називали „Р.П.Р“ (такозвана реформисана религија). Од времена када је издат 1598. све до око 1630, противљење Нантском едикту кружило је по јавним дебатама између протестаната и католика и по публикацијама деноминационих литерарних дела. Међутим, нетолеранција је имала многе фасете.

После ратовања против протестаната од 1621. до 1629, француска влада је настојала да их силом натера у католички тор путем серије репресивних мера. То кињење се појачало под Лујем XIV, „краљем Сунцем“. Његова политика прогонства водила је до опозива Нантског едикта.

Рестрикција

Као део рестрикције, протестантска грађанска права била су постепено укидана. Између 1657. и 1685, против хугенота је донесено, често на сугерисање свештенства, око 300 одредби. Те одредбе су погађале сваки аспект њиховог живота. На пример, широк спектар професија, као што су медицина, законодавство, и чак акушерство, био је забрањен за хугеноте. Што се тиче акушерства, једна историчарка је резоновала: „Како је било могуће поверити нечији живот јеретику чији је циљ био да уништи постојећи поредак?“

Стисак тлачења је даље ојачао 1677. Сваки хугенот који би био ухваћен како покушава да преобрати неког католика морао је да буде кажњен хиљаду француских фунти. Државни фондови од претераних пореза коришћени су како би се утицало на хугеноте да се преобрате. Године 1675, католичко свештенство је краљу Лују XIV дало 4,5 милиона француских фунти, говорећи: „Сада морате до краја да покажете своју захвалност тако што ћете употребити своју власт да потпуно избришете ту јерес.“ Та стратегија „куповања“ преобраћеника водила је до око 10 000 преобраћења на католицизам за три године.

Године 1663. преобраћење на протестантизам стављено је ван закона. Постојале су такође рестрикције у погледу тога где хугеноти могу да живе. Један пример крајњих мера јесте да су деца узраста од седам година могла да постану католици и против воље својих родитеља. Протестантски родитељи су били обавезни да финансирају образовање своје деце од стране Језуита или других католичких учитеља.

Једно друго оружје у сузбијању хугенота била је тајна Компањи ди Сен-Сакреман (Дружина светог сакрамента). То је била једна католичка организација за коју историчар Жанин Гарисон каже да је нарасла до „огромне мреже“ која је покривала читаву Француску. Будући да је продирала у највише друштвене сфере, није јој мањкало ни новца ни обавештајних служби. Гарисон објашњава да су њене тактике биле многе: „Од притисака до опструкције, од манипулисања до потказивања, Компањи је користила свако средство да ослаби протестантску заједницу.“ Па ипак, већина хугенота је остала у Француској током овог периода прогонства. Историчар Гарисон запажа: „Тешко је схватити зашто протестанти нису напуштали Краљевство у већем броју како је непријатељство према њима постепено расло.“ Међутим, бекство у слободу је на крају постало неопходно.

Назад на почетак

Најмегенски мир (1678) и Ратисбонско примирје (1684) ослободили су краља Луја XIV спољашњег рата. С оне стране Ламанша, у Енглеској, фебруара 1685, један католик је постао краљ. Луј XIV је могао да искористи ову нову ситуацију. Неколико година пре тога, католичко свештенство у Француској издало је Четири галска акта, који су ограничавали папску моћ. Папа Иноћентије XI је затим „гледао на француску цркву скоро као на шизматичку“. Због тога, тиме што је опозвао Нантски едикт, Луј XIV је могао да уздигне своју потамнелу репутацију и да обнови нормалне односе с папом.

Краљева политика према протестантима постала је потпуно јасна. Лагане методе (убеђивање и доношење закона) очигледно нису деловале. С друге стране, недавне драгонадеa биле су успешне. Тако је 1685. Луј XIV потписао Фонтенблоски едикт, опозивајући Нантски едикт. Насилно прогонство везано за овај опозив оставило је хугеноте у још горој позицији него што су били пре Нантског едикта. Шта ће они сада радити?

Крити се, борити се или бежати?

Неки хугеноти су изабрали да врше обожавање тајно. Пошто су им места састајања уништена и јавно обожавање забрањено, они су се окренули ’Пустињачкој цркви‘, то јест, обожавању у илегали. Било је то упркос чињеници да су људи који су одржавали такве састанке ризиковали да буду осуђени на смрт, према закону донесеном у јулу 1686. Неки хугеноти су се одрекли своје вере, мислећи да ће бити могуће да се касније поново преобрате. Такви преобраћеници су практиковали један површан католицизам који ће копирати касније генерације.

Влада је покушавала да консолидује преобраћења. Да би добили посао, нови преобраћеници су морали да направе потврду о свом католичанству коју је потписао парохијски свештеник, који је запазио њихово присуство у цркви. Ако деца нису била крштена и подизана као католици, она су могла да буду одузета од својих родитеља. Школе су морале да унапређују католичко образовање. Улагани су напори да се направе прокатоличка религиозна дела за „људе књиге [Библије]“, како су били називани протестанти. Влада је одштампала преко милион књига и послала их у подручја где је преобраћен велики број људи. Те мере су биле тако екстремне да ако би неко ко је болестан одбио католичку последњу причест и након тога се опоравио, он је био доживотно осуђен на затвор или на галије. И када би касније умро, његово тело је било само бачено као да је ђубре, а његова имовина конфискована.

Неки хугеноти су се окренули наоружаном отпору. У региону Севен, познатом по свом религиозном жару, 1702. побунили су се милитантни хугеноти названи камизари. Одговарајући на камизарске заседе и ноћне нападе, владине трупе су спаљивале села. Иако су спорадични напади хугенота трајали неко време, године 1710. моћна армија краља Луја сломила је камизаре.

Друга реакција хугенота била је бекство из Француске. Та емиграција се назива правом дијаспором. Када су одлазили, већина хугенота је била осиромашена зато што је држава конфисковала њихове поседе, док је Католичка црква добијала део тог богатства. Зато није било лако побећи. Француска влада је брзо реаговала на оно што се дешава, надзирући путеве из земље и претражујући бродове. Пирати су пљачкали бродове који су напуштали Француску, јер је било обиље тога што је могло да се заплени од бегунаца. Хугеноти који су били ухваћени у бекству суочавали су се с озбиљним казнама. Отежавајући ствари, шпијуни су деловали унутар заједница настојећи да сазнају имена оних који планирају да беже и њихове руте. Спречавање испоруке писама, фалсификовања и интриге постали су свакодневица.

Добродошло уточиште

Бекство хугенота из Француске и њихова добродошлица у земљама домаћинима било је познато као Уточиште. Хугеноти су бежали у Холандију, Швајцарску, Немачку и Енглеску. Касније су неки отишли у Скандинавију, Америку, Ирску, Западноиндијска острва, Јужну Африку и Русију.

Један број европских земаља издао је едикте који су охрабривали хугеноте да имигрирају. Међу подстицајима који су нуђени били су слободна натурализација, изузеће од пореза и слободно чланство у трговачком еснафу. Према историчарки Елизабет Лабрус, хугеноти су били углавном „младићи... предузимљиви, енергични поданици изузетне моралне врсноће“. Тако је Француска, на врхунцу своје моћи, изгубила веште раднике у већем броју заната. Да, „имовина, богатство и техничке вештине“ отишле су преко границе. Религиозни и политички фактори такође су играли улогу у нуђењу уточишта хугенотима. Али, какве су биле дугорочне последице ове емиграције?

Опозив Нантског едикта и пропратно прогонство изазвали су негативну међународну реакцију. Вилијам Орански је могао да искористи антифранцуска осећања да постане владар Низоземске. Уз помоћ службеника хугенота, он је такође постао краљ Велике Британије, замењујући католичког Џемса II. Историчар Филип Жутар објашњава да је „протестантска политика Луја XIV била један од главних узрока свргавања Џејмса II [и] формирања Аугзбуршке лиге... [Ови] догађаји означавају прекретницу у историји Европе, водећи до замене француске хегемоније енглеском хегемонијом“.

Хугеноти су играли важну културну улогу у Европи. Користили су своју новопронађену слободу да производе литературу која је помогла да се обликује филозофија просвећености и идеје толеранције. На пример, један француски протестант је превео дела енглеског филозофа Џона Лока, и унапредио тиме идеју о природним правима. Други протестантски писци су наглашавали важност слободе савести. Развила се идеја да је послушност владарима релативна и да би могла да се игнорише ако би они кршили уговор који постоји између њих и народа. Тако је, као што објашњава историчар Чарлс Рид, опозив Нантског едикта био „један очигледан фактор Француске револуције“.

Научене лекције?

Узимајући у обзир контрапродуктивне последице прогонства и губитак по државу у облику толиких вредних људи, Маркиз де Вобан, војни саветник краља Луја XIV, подстицао је краља да обнови Нантски едикт, говорећи: „Преобраћење срца припада само Богу.“ Зашто онда француска држава није научила лекцију и променила одлуку? Један фактор који је томе допринео био је сигурно тај што се краљ бојао слабљења државе. Осим тога, било је целисходно улагивати се католичком оживљавању и религиозној нетолеранцији Француске 17. века.

Догађаји око опозива навели су неке да питају, „колико плурализма друштво може да дозволи и толерише“? Заиста, као што су запазили историчари, није могуће осмотрити причу о хугенотима а да не помислимо на „механизме моћи и њихове перверзије“. У данашњим друштвима која су све више мултирасна и религиозно разнолика, бекство хугенота у слободу је болан подсетник на то шта се дешава када под надахнућем цркве политика узме примат над најбољим интересима народа.

[Фуснота]

[Оквир на 28. страни]

Драгонаде

Преобраћење путем терора

Неки су на драгоне гледали као на „одличне мисионаре“. Међутим, међу хугенотима они су изазивали панику, и у неким случајевима су се читава села преобратила на католицизам када су чула за њихов долазак. Али ко су били ти драгони?

Драгони су били добро наоружани војници смештени у кућама хугенота с намером да застраше станаре. Коришћење драгона на тај начин било је познато као драгонада. Да би се повећао терет који је стављен на породице, број војника послат у неку кућу био је диспропорционалан породичним средствима. Драгони су имали власт да малтретирају породице, да их лишавају сна и да им уништавају поседе. Ако би се власници одрекли протестантске вере, драгони би одлазили.

Драгонаде су коришћене за вршење преобраћења 1681. у Поатуу, у западној Француској, подручју с високом концентрацијом хугенота. За неколико месеци, било је преобраћено од 30 000 до 35 000. Исто средство је коришћено 1685. у другим хугенотским енклавама. За неколико месеци, добијено је од 300 000 до 400 000 одрицања. Према историчару Жану Кењару, успех драгонада „учинио је опозив [толерантног Нантског едикта] неизбежним, јер је сада изгледао могућ“.

[Извор слике]

© Cliché Bibliothèque Nationale de France, Paris

[Слика на 25. страни]

Ова објава из 1689. пружила је уточиште француским протестантима који су тражили олакшање од религиозног тлачења

[Извор слике]

By permission of The Huguenot Library, Huguenot Society of Great Britain and Ireland, London

[Слика на 26. страни]

Опозив Нантског едикта, 1685. (Приказана прва страница опозива)

[Извор слике]

Documents conservés au Centre Historique des Archives nationales à Paris

[Слика на 26. страни]

Многи протестантски храмови били су уништени

[Извор слике]

© Cliché Bibliothèque Nationale de France, Paris