Нантски едикт — повеља толеранције?

„ОВО ме раздире“, протестовао је папа Клемент VIII, године 1598, након што је чуо да је француски краљ Анри IV потписао Нантски едикт. Четиристо година касније, тај едикт више не изазива озлојеђеност и противљење, већ се слави као чин толеранције и један од важних корака ка гарантовању религиозних права за све. Шта је био Нантски едикт? Је ли он заиста био повеља толеранције? И шта данас можемо из њега научити?

Ратом разорена Европа

Европа 16. века била је обележена нетолеранцијом и крвавим верским ратовима. „Никада пре 16. века Христови следбеници нису толико исмејавали његово учење: ’Љубите један другога‘“, запажа један историчар. Неке земље, као што су Шпанија и Енглеска, немилосрдно су прогониле верске мањине. Друге, попут Немачке, усвојиле су начело „Cuius regio, eius religio“, што значи да је онај који је владао неком територијом, одређивао религију на том подручју. Сви који се нису слагали с владаревим избором религије били су присиљени да напусте то подручје. Рат се избегавао тако што се чувало одстојање међу религијама, уз мало или нимало труда на успостављању религиозне коегзистенције.

Француска је изабрала другачији правац. Географски, она лежи између северне Европе, у којој су претежно били протестанти, и јужне Европе, која је била католичка. До средине 1500-их, протестанти су постали значајна мањина у тој католичкој земљи. Серија верских ратова нагласила је ову поделу.a Бројни мировни споразуми, или ’Едикти за смиривање невоља‘, како су се звали, нису успели да створе мирољубиву религиозну коегзистенцију. Зашто је Француска изабрала пут толеранције уместо да опонаша своје европске комшије?

Политика мира

Идеја да мир и религиозна разједињеност нису безусловно неспојиви развила се упркос свеопштој нетолеранцији. Уопштено говорећи, у то време је питање вере било нераздвојиво од грађанске лојалности. Да ли је било могуће бити Француз, а не припадати католичкој цркви? Очигледно, неки су мислили да јесте. Године 1562, Мишел де л’Оспитал, француски државник, написао је: „Чак нити онај ко је екскомунициран не престаје да буде грађанин.“ Католичка група позната као Les Politiques (Политиканти) имала је сличан начин резоновања.

Неуспешни мировни споразуми који су били потписани у Француској неговали су неке од ових нових идеја. Такође су унапређивали идеју да је заборављање прошлости начин да се изгради будућност. На пример, у Булоњском едикту, из 1573, стајало је: „Нека се све што се догодило... заборави и избрише из сећања као да се није ни догодило.“

Француска је много тога морала да заборави. Пре него што је Анри IV постао краљ 1589, најтрајнији мировни споразум потрајао је само осам година. Француска је страдавала у економском и социјалном погледу. Унутрашња стабилност била је очајнички потребна. Анрију IV није била страна ни религија а ни политика. У бројним приликама он је балансирао између протестантизма и католичанства. Након што је 1597. засигурао мир са Шпанцима и 1598. коначно сузбио унутрашње религиозне несугласице, био је у позицији да наметне мировни уговор и протестантима и католицима. Године 1598, након што је Француска пропатила више од 30 година верског рата, краљ Анри IV потписао је Нантски едикт.

„Повеља о правима а ла Франсез“

Нантски едикт који је Анри потписао састојао се из четири основна текста, укључујући и главни текст који се састојао од 92 члана или 95 чланова и 56 тајних, или „посебних“, чланова који су се бавили правима и обавезама протестаната. Претходни мировни споразуми сачињавали су основну структуру споразума, обезбедивши две трећине чланова. Међутим, за разлику од претходних споразума, припрема овог едикта је трајала дуго. Његова неуобичајена дужина може се објаснити чињеницом да је потанко рашчистио проблеме, због чега изгледа као некаква аматерска нагодба. Која су нека од права која је он загарантовао?

Едикт је француским протестантима гарантовао потпуну слободу савести. Такође су добили статус поштоване мањине, с правима и повластицама. Један од тајних чланова им је чак обезбедио заштиту од Инквизиције када су путовали у иностранство. Осим тога, протестантима је дат исти грађански статус као и католицима, и могли су да раде у државним установама. Међутим, да ли је тај едикт заиста био повеља толеранције?

Колико толерантан едикт?

Ако узмемо у обзир начин на који се према верским мањинама поступало у другим земљама, Нантски едикт је био „документ ретке политичке мудрости“, како каже историчарка Елизабет Лабрус. Анријев крајњи циљ био је да види како се протестанти враћају у католички тор. У међувремену, религиозна коегзистенција била је компромис — једини начин на који се „сви наши поданици могу молити Богу и обожавати га“, рекао је Анри.

У стварности, едикт је ишао на руку католичанству, које је проглашено за главну религију и које је морало бити поново успостављено у читавом краљевству. Протестанти су морали католицима плаћати десетак и поштовати католичке празнике и ограничења у погледу брака. Слобода обожавања протестаната била је ограничена на одређена географска подручја. Едикт се бавио само коегзистенцијом протестаната и католика. Није укључивао друге верске мањине. Муслимани су, на пример, 1610. били протерани из Француске. Зашто се тај едикт, и поред свог ограниченог погледа на толеранцију, данас слави?

Важне последице

Хронике тог времена ретко се осврћу на тај едикт. Историчари за њега кажу „пуно буке ни око чега“. Међутим, сада се он сматра ремек-делом политичке дипломатије. Тај едикт је протестантизам назвао религијом, уместо јереси. Признавање неке друге религије осим католичанства отворило је пут за религиозни плурализам. Према једном историчару, то је „имало за последицу прочишћавање француских страсти од фанатизма који је притајено пратио протестанте колико и католике“. Едикт је признао да религија није била одлучујући фактор лојалности држави нити националном идентитету. Осим тога, криминална делатност, а не веза с неком религијом, постала је мерило за покретање правног поступка. Ове идеје одражавале су чак и веће промене.

Приликом потписивања едикта, краљ Анри је био углавном забринут за јединство државе. Да би то осигурао, едикт је одвојио јединство државе од религиозне уједињености. „Он је започео процес секуларизације... признања да нација и конфесија више нису биле синонимне“, запажа један историчар. Док је Католичка црква задржала извесну меру моћи, моћ државе била је знатно ојачана. Требало је да владар буде судија у време сукоба. Политичка или правна решења религиозних проблема значила су да је политика имала контролу над религијом. Зато један историчар назива тај едикт „тријумфом политичке силе над улогом Цркве“. Један други каже да је он „означио пресудни тренутак рађања савремене државе“.

Његов значај данас

Неке од путева које је утро Нантски едикт касније су усвојиле друге владе. С временом, многе земље су редефинисале однос између религије и политике, поставивши ауторитет државе на нове темеље. У Француској, пут који је на крају био изабран (године 1905) био је потпуна одвојеност цркве и државе. Према Жану Бобероу, истакнутом професору историје и социологије, ово уређење је у атмосфери растуће нетолеранције „најбоља заштита за мањине“. Друге земље, иако су се чврсто држале државне религије, изабрале су да у својим уставима гарантују слободу вероисповести и да обезбеде једнако поступање према свима.

Међутим, многи данас мисле да се још увек може побољшати заштита религиозне слободе. „Нантски едикт се обележава једном у сто година, а све остало време се крши“, јадикује новинар Алан Диамел. Неки обавештени коментатори, на пример, наглашавају нетолеранцију која се огледа у одбацивању других путем произвољног етикетирања свих мањинских религија као „секти“. Научити живети у миру и без предрасуда била је заиста веома важна лекција коју је требало научити пре 400 година. Али та лекција је важна и данас.

Питања која су доведена у опасност

Слобода обожавања не постоји када власти произвољно повлађују неким религијама а не и другима. У Француској, нека министарства гарантују Јеховиним сведоцима статус религије, док друга то не чине. Парадоксално је што секуларна држава одређује шта јесте религија а шта није. Овај пут започиње с дискриминацијом а води у прогонство. Надаље, „он такође може успоставити преседан који се може проширити на друге земље и друга религиозна удружења“, каже Раимо Иласкиви, члан Европског парламента. Због тога професор права Жан-Марк Флоран закључује: „То је тежак ударац за Француску и за примену слобода. Као католика, то ме заиста забрињава.“ Па ипак, историја може пружити лекције онима који су спремни да уче.

На једној недавној конференцији Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу, један говорник је резоновао да „један од начина да се прослави Нантски едикт јесте да се размисли о статусу религија у наше време“. Заиста, Нантски едикт се најбоље може обележити засигуравањем да је стварна слобода обожавања обезбеђена за све!

[Фуснота]

[Оквир/слике на странама 20, 21]

Верска слобода у данашњој Француској

Лекције из прошлости понекад се забораве. Када је расправљао у корист Нантског едикта, Анри IV је изјавио: „Више не треба да се прави разлика између католика и хугенота.“ Жан-Марк Флоран, старији предавач права на Универзитету Париз-XII, објашњава у француским новинама Le Figaro да у Француској, од 1905, „закон ставља све религије, веровања и секте у једнак положај“. Дискриминација и предрасуде треба да буду ствар прошлости.

Иронично је што је 1998, године која обележава четврту стогодишњицу Нантског едикта, лекција коју је он пружио — да слобода вероисповести и једнако третирање треба да буду загарантовани свим грађанима — очигледно заборављена. Јеховини сведоци, трећа по величини хришћанска верска заједница у Француској, упражњавају тамо своју религију већ скоро стотину година. Па ипак, један француски парламентарни извештај порицао је да су Јеховини сведоци законска религија. Као последица тога, неки француски органи власти рутински дискриминишу Јеховине сведоке када је реч о њиховим слободама. На пример, у расправама око старатељства над децом, француске судије често доводе у питање да ли родитељима који су Јеховини сведоци треба дозволити да задрже старатељство над својом децом. Та питања се постављају само због религиозне припадности родитеља. Такође, због тога што су Јеховини сведоци, неки поочими и помајке налазе се у већој опасности да изгубе децу о којој се старају.

Недавно су органи власти у Француској претили да ће наметнути произвољан порез на прилоге које Јеховини сведоци дају својим скупштинама. Према невладиној организацији Људска права без граница, то је „опасан преседан“ који нарушава резолуције које је донео Европски суд за људска права. Заиста, Европска заједница гарантује верску слободу. Европски суд је увек изнова признавао Јеховине сведоке за ’познату религију‘, због чега је још теже разумети овај потез неких француских органа власти.

Јеховини сведоци су активни у Француској већ скоро стотину година.

Горе десно: Многе породице у Француској су неколико генерација Јеховини сведоци

Горе лево: Скупштина Рубе, 1913.

Доле лево: Сведоци у северној Француској, године 1922.

[Слика на 19. страни]

Анри IV, краљ Француске

[Извор слике]

© Cliché Bibliothèque Nationale de France, Paris