Сада сам срећна што сам жива!

„Ви схватате да ћете умрети, зар не?“, питао је доктор. Иронично, два пута пре тога, смрт би била добродошло олакшање. Али не и овог пута. Да вам објасним.

ОДРАСЛА сам на Лонг Ајланду, у Њујорку, у предграђу, у коме је мој отац био популарни аутомобилиста. Био је перфекциониста који је уживао у такмичењу. Такође је био темпераментан и било му је веома тешко угодити. Мама је, с друге стране, била мирнија, тиха особа, која се толико плашила татиног тркања да није могла себе да натера да га посматра како се трка.

Мој брат и ја смо од малена научили да код куће будемо неприметни, нешто што је мама већ навикла да ради. Али и то је имало своју цену. Сви смо живели у страху од тате. То је на мене толико утицало да никада нисам мислила да бих могла ишта добро да урадим. Моје самопоштовање је опало још ниже кад ме је, у мом раном тинејџерству, један породични „пријатељ“ сексуално злоставио. Пошто нисам могла да изађем на крај са својим осећањима, покушала сам да се убијем. То је било први пут кад сам мислила да би смрт била добродошло олакшање.

Осећала сам се безвредно и невољено, и развила сам поремећај у исхрани, што је уобичајено за младе жене с ниским самопоштовањем. Почела сам да водим живот који се састојао од тражења узбуђења, злоупотребе супстанција, блуда и абортуса — „тражим љубав на свим погрешним местима“, као што стих из једне песме каже. Бавила сам се мотоциклизмом, аутомобилизмом и роњењем, а повремено сам путовала у Лас Вегас ради коцкања. Такође сам тражила савет једне гатаре и користила спиритистичке плоче са словима ради забаве, не схватајући опасности од спиритизма (Поновљени закони 18:10-12).

Поред тога, тражење узбуђења водило је до умешаности у такве незаконите активности као што су диловање дроге и крађе по радњама. Моје трагање за љубављу и признањем такође је резултовало дугим низом момака и вереника. Сви ти фактори комбиновали су се да би створили начин живота који је био много опаснији него што сам тога била свесна.

Једне ноћи, након узимања комбинације алкохола и дроге на месту за заустављање аутомобила дуж тркалишта, немудро сам дозволила свом дечку да ме одвезе кући. Након што сам се онесвестила на предњем седишту, он је очигледно урадио исто. Судар ме је тргао из сна. Била сам смештена у болницу с много повреда, али сам се на крају опоравила само с оштећеним десним коленом.

Жеља за нечим бољим

Иако сам мало ценила свој властити живот, била сам веома забринута за безбедност и права деце и животиња и за заштиту средине. Чезнула сам да видим бољи свет и, у настојању да помогнем у стварању једног, била сам активна у многим организацијама. Та жеља за бољим светом је оно што ме је на почетку привукло стварима које је говорила једна сарадница на послу која је била Јеховин сведок. Кад год је на послу кренуло лоше, стално је фрустрирано указивала на „овај систем“. Кад сам је питала шта је тиме мислила, објаснила је да ће једног дана ускоро живот бити ослобођен свих брига. Пошто сам је веома ценила, слушала сам са интересом.

На несрећу, изгубили смо контакт, али никада нисам заборавила оно што је рекла. Схватила сам да ћу једног дана морати да направим велике промене у начину живота да бих угодила Богу. Али нисам била спремна. Ипак бих потенцијалним брачним друговима указивала да ћу једног дана постати Сведок и ако им се то не свиђа, сада је време за раскид.

Као резултат тога, мој последњи дечко је желео да зна више, говорећи да ако сам ја заинтересована, можда би и он био. Стога смо почели да трагамо за Сведоцима. Уместо тога, они су пронашли нас кад су дошли на моја врата. Започет је библијски студиј, али на крају, мој дечко је изабрао да престане да проучава и да се врати својој жени.

Мој библијски студиј је често био нередован. Потребно је било време да почнем да ценим Јеховино гледиште о светости живота. Међутим, чим сам кориговала своје размишљање, увидела сам потребу да откажем излете падобранства и да престанем с пушењем. Док ми је живот постајао драгоценији, била сам спремна да се смирим и да не ризикујем више. Дана 18. октобра 1985, симболизовала сам своје предање Јехови крштењем у води. Нисам имала појма да ће мој живот ускоро висити о концу.

Поновна жеља за смрћу

Неколико месеци касније — у ноћи 22. марта 1986. — била сам испред своје куће, вадећи веш из свог аутомобила, кад ме је ударио аутомобил који је јурио и вукао ме више од 30 метара! Била сам жртва несреће код које је починилац побегао. Иако сам задобила повреде главе, све време сам била свесна.

С лицем на доле на сред мрачног пута, могла сам размишљати само о ужасу да будем поново ударена. Бол је био изузетно јак, више него што сам могла да поднесем. Стога сам се упорно молила Јехови да ми дозволи да умрем (Јов 14:13). Појавила се једна жена која је случајно била медицинска сестра. Замолила сам је да ми намести ноге, јер су биле унакажене. Она је то урадила, и такође је направила стезач од једног дела своје хаљине, да би зауставила крварење из сложених прелома на једној нози. Моје чизме су пронађене један блок далеко од мене, испуњене крвљу!

Пролазник, не схватајући да сам пешак, упорно ме је питао где ми је аутомобил. Не знајући колико сам далеко била одвучена, мислила сам да сам и даље поред њега! Кад су стигли болничари, сматрали су да ћу умрети. Стога су позвали полицијске детективе, јер убиство возилом може бити тежак преступ. Возач је на крају био ухваћен. Оградили су то подручје као место злочина и запленили су мој аутомобил као доказни материјал. Обоја врата с једне стране била су истргнута.

Суочавање с кризом

У међувремену, кад сам стигла у локални трауматолошки центар, упорно сам понављала, чак и кроз маску за кисеоник: „Без крви, без крви. Ја сам Јеховин сведок!“ Последње чега се сећам јесте осећај великих кројачких маказа како иду уз моја леђа и како екипа за трауматологију избезумљено извикује наређења.

Када сам се пробудила, зачудила сам се што сам жива. Стално сам се онесвешћивала и будила. Сваки пут кад сам се будила, молила сам своју породицу да ступи у везу с паром који је проучавао Библију са мном. Моја породица је била несрећна што сам постала Сведок, па су згодно „заборавили“ да их обавесте. Али била сам упорна — било је то прво што сам тражила скоро сваки пут кад бих отворила очи. На крају, моја упорност се исплатила, и једног дана кад сам се пробудила, били су ту. Какво је то само било олакшање! Јеховин народ је знао где сам.

Међутим, моја радост је била краткотрајна, јер је моја крвна слика почела да слаби и имала сам јаку грозницу. Кости за које се сумњало да узрокују инфекцију биле су одстрањене, и четири шипке су биле стављене у моју ногу. Али убрзо се јака грозница повратила, и моја нога је поцрнела. Појавила се гангрена, и преживљавање је зависило од ампутације ноге.

Под притиском да примим крв

Пошто је моја крвна слика ужасно ослабила, сматрало се да је операција без трансфузије крви била немогућа. Доктори, медицинске сестре, чланови породице и стари пријатељи били су позвани да би вршили притисак на мене. Затим, почело је шапутање испред мојих врата. Начула сам да доктори планирају нешто, али нисам успела да разаберем шта је то било. На срећу, једна Сведокиња која је тада дошла у посету начула је тај план да покушају да ми силом дају трансфузију. Одмах је ступила у везу с локалним хришћанским старешинама, који су ми притекли у помоћ.

Био је унајмљен психијатар да оцени моје ментално стање. Јасна намера је била да објаве да сам неурачунљива и да се тиме пониште моје жеље. Тај план је био пропао. Затим, један члан свештенства, који је и сам примио трансфузију крви, био је доведен да ме убеди да је примање крви сасвим у реду. На крају, моја породица је тражила судски налог да ми се присилно да̂ крв.

Око два сата ујутро, екипа лекара, судски стенограф, судски извршитељ, адвокати који су представљали болницу и судија упали су у моју болничку собу. Суд је заседао. Нисам имала никакво претходно обавештење, ни Библију, ни представника, и била сам накљукана лековима против болова. Који је био исход тог заседања? Судија је укинуо судски налог, рекавши да га је интегритет Јеховиних сведока импресионирао још више него раније.

Болница у Камдену, у Њу Џерсију, пристала је да се позабави мојим случајем. Пошто је болничка управа у Њујорку била бесна, ускратили су ми све лечење, укључујући и лекове против болова. Такође су одбили да дозволе слетање хеликоптера којим је требало да одем у болницу у Њу Џерси. На срећу, преживела сам вожњу амбулантним колима до тамо. Након што сам стигла, чула сам оне речи које су споменуте на почетку ове приче: „Ви схватате да ћете умрети, зар не?“

Операција — успех

Била сам толико слаба да ми је медицинска сестра морала помоћи да напишем X на формулару којим се даје пристанак на операцију. Моја десна нога је морала бити ампутирана изнад колена. Након тога, ниво мог хемоглобина пао је испод 2, и доктори су посумњали у озбиљно оштећење мозга. То је било због тога што нису успели да добију одговор кад су ме на уши звали „Вирџинија, Вирџинија“ — име на мојим пријавним папирима. Али након што сам чула име „Џинџер, Џинџер“, које је нешто касније тихо шапутано на моје уво, отворила сам очи и видела једног господина којег никада раније нисам видела.

Бил Тарпин је био из једне од локалних скупштина Јеховиних сведока у Њу Џерсију. Сазнао је мој надимак Џинџер — по коме сам читавог свог живота била позната — од Сведока у Њујорку. Обликовао је питања на која сам могла да одговарам трептањем, пошто сам била на респиратору и нисам уопште могла да говорим. „Да ли желиш да и даље покушавам да те посећујем“, питао је, „и да причам Сведоцима у Њујорку о теби?“ Нисам могла довољно да трепћем! Брат Тарпин је ризиковао тако што се ушуњао у моју собу, пошто је моја породица наредила да не смем имати Сведоке посетиоце.

Након шест месеци у болници, и даље сам могла да обављам само основне свакодневне активности, као што су да се храним и да перем зубе. На крају, добила сам вештачку ногу и могла сам мало да се крећем са дупком. Када сам септембра 1986. напустила болницу и вратила се у свој стан, медицинска сестра је још око шест месеци остала са мном код куће да би ми помагала.

Помоћ од нашег братства

Још пре него што сам се вратила кући, заиста сам почела да ценим шта значи бити део хришћанског братства (Марко 10:29, 30). Браћа и сестре нису само бринули о мојим физичким потребама већ и о мојим духовним потребама. Уз њихову помоћ пуну љубави, поново сам могла да кренем на хришћанске састанке а, с временом, чак и да учествујем у ономе што се зове помоћна пионирска служба.

Грађанска парница против оног возача аутомобила, за коју је обично потребно минимално пет година да би се само појавила на судском календару, решена је у року од неколико месеци — на изненађење мог адвоката. С новцем од нагодбе, могла сам да се преселим у приступачнији дом. Поред тога, купила сам комби који је опремљен дизалицом за инвалидска колица и ручним командама. Тако сам 1988, ушла у редове општих пионира, посвећујући сваке године барем 1 000 сати делу проповедања. Током година, уживала сам у обрађивању подручја у државама Северна Дакота, Алабама и Кентаки. Мој комби је прешао преко 150 000 километара, углавном у хришћанској служби.

Имала сам многа забавна искуства док сам користила мој електрични скутер с три точка. Два пута сам се преврнула док сам радила са супругама путујућих надгледника. Једном, у Алабами, погрешно сам мислила да бих могла с њим да прескочим мали поток, и завршила сам на земљи, прекривена блатом. Ипак, то што одржавам смисао за хумор и што себе не узимам превише озбиљно помаже ми да сачувам позитиван став.

Подржана сигурном надом

Понекад ме здравствени проблеми скоро надвладају. Пре неколико година морала сам два пута да престанем с пионирењем јер је изгледало да је било потребно ампутирати и моју другу ногу. Опасност да изгубим ногу сада је стална, и за протеклих пет година, потпуно сам привезана за инвалидска колица. Године 1994, сломила сам руку. Потребна ми је била помоћ у купању, облачењу, кувању и чишћењу, и свуда сам морала да имам превоз. Ипак, уз помоћ браће, могла сам да наставим с пионирењем током тог пада.

Читавог живота трагала сам за оним што је изгледало да су узбуђења, али сада схватам да најузбудљивија времена тек предстоје. Моје уверење да ће Бог излечити све садашње немоћи у његовом новом свету који се брзо приближава јесте оно што ме чини срећном што сам сада жива (Исаија 35:4-6). У том новом свету, ишчекујем да пливам с китовима и делфинима, да истражујем планине с лавицом и њеним младима, и да радим нешто тако једноставно као што је ходање по плажи. Радује ме кад замишљам да радим све оне ствари које је Бог створио да бисмо у том рају на земљи уживали у њима. (Испричала Џинџер Клаус.)

[Слика на 21. страни]

Кад је коцкање било део мог живота

[Слика на 23. страни]

Божја обећања ме подржавају