Дивље животиње које нестају са земље

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ЗАР се не бисте узбудили када бисте видели и чули праве дивље животиње — тигра, кита или горилу? Када бисте неговали коалу, када бисте осетили како земља тутњи под копитама крда̂ у миграцији која се простиру докле вам поглед сеже? Нажалост, међутим, многи људи никада не могу да се радују таквим авантурама — осим у неком музеју, некој књизи или на компјутерском екрану који се сматра за једну авантуру. Зашто је то тако?

Зато што док читате баш овај чланак, хиљаде биљака и животиња неумољиво се доводе до тачке изумирања. Др Едвард О. Вилсон, биолог са Харвардског универзитета, процењује да годишње изумре 27 000 врста, то јест три на сат. По тој стопи, до 20 процената врста на земљи могло би изумрети за 30 година. Али стопа изумирања није стална; она расте. Очекује се да ће почетком следећег века стотине врста нестајати сваког дана!

Афрички црни носорог је онај који се тетура на ивици. Криволов је за мање од 20 година драстично смањио број тих животиња, са 65 000 на 2 500. Мање од 5 000 орангутана остаје у све мањим џунглама Борнеа и Суматре. То уништавање такође погађа и воде на земљи. Једна жртва јесте грациозни делфин баиђи из кинеске реке Јанце. Због загађења и ловљења рибе насумце, остало је једва њих стотину, а и они сви могу нестати за једну деценију.

„Научници из разних грана не слажу се у многим стварима“, каже Линда Кебнер у Zoo Book, „али око хитности да се спасу врсте и биолошко здравље планете, они говоре као један: следећих педесет година су критичне.“

Кога кривити?

Људско становништво које расте убрзало је стопу изумирања, али не може се сва кривица приписати само притиску становништва. Многа створења — путнички голуб, моа, велика њорка и торбарски вук, да наведемо само неке — била су збрисана доста пре него што је људско становништво само по себи представљало проблем. Др Џ. Д. Кели, директор Одбора Зоолошких паркова Новог Јужног Велса, у Аустралији, каже о прошлости те земље: „Губитак биолошке разноликости од насељавања 1788. јесте национална брука.“ Ово опажање је несумњиво случај и с многим другим земљама. Оно такође наговештава још злокобније узроке изумирања — незнање и похлепу.

Због кризе глобалног изумирања, на страну животиња које су у борби, у окршај улази нов и несигуран савезник — зоолошки вртови. Ове градске енклаве све више су последње уточиште за многе врсте. Али зоолошки вртови имају ограничен простор, а и дивље животиње су и скупе и тешке за држање. Постоји и етички аспект тога што су затворене, иако на хуман начин. Штавише, оне су у зоолошком врту тотално зависне од људске финансијске широкогрудости и слабих, често променљивих политичких и економских система. Зато, колико су стварно сигурне ове избеглице из дивљине?

[Оквир на 3. страни]

Да ли је изумирање природно?

„Зар изумирање није део природног тока ствари? Одговор је не, бар не у обиму у коме се догађа у задње време. Током већине од задњих 300 година, стопа изумирања врста била је око једне годишње. Сада је човеком узрокована стопа изумирања врста велика најмање хиљаду пута толико... Узрок овог рапидног убрзавања у степену изумирања јесте људска активност“ (The New York Public Library Desk Reference).

„Постао сам фасциниран бројним, изванредним ишчезлим створењима, и тужан, често гневан, због њиховог изумирања. Јер у малтене свим случајевима био је то Човек, путем похлепе или окрутности, нехаја или незаинтересованости, који је било директно или индиректно узрок тих изумирања“ (Дејвид Деј, The Doomsday Book of Animals).

„Људска активност проузрокује изумирање врста пре него што стигну да буду регистроване“ (Biological Conservation).