Руска штампа хвали Јеховине сведоке

ОБЈЕКТИ Руске подружнице Јеховиних сведока били су посвећени 21. јуна 1997. Комплекс се састоји од седам стамбених зграда, велике Дворане Краљевства, трпезарије и велике зграде с канцеларијама и складиштем. Налази се око 40 километара северозападно од Санкт Петербурга, у селу Солнечноје.

Преко новинара који су били позвани на програм, посвећењу је дат широк публицитет. Један од њих је у московском журналу Литературная Газета, чији је тираж преко четврт милиона примерака, написао: „Први утисак када човек оно види јесте: ето како се то ради!“ (Видите слике на 16. и 17. страни.)

Тај писац, Сергеј Сергијенко, објаснио је: „Верници су овде све урадили својим рукама: грађевинске радове изводили су углавном Финци, Швеђани, Данци, Норвежани и Немци. Чисте поплочане стазе; покошени травњаци; зграде с дивним крововима од црепова, велики прозори и стаклена врата — то је административни центар за Руску регионалну религиозну организацију Јеховиних сведока.“

На посвећење су били позвани новинари из Москве, која је више од 650 километара југоисточно од подружнице, и био им је обезбеђен превоз. Приређен им је обилазак објеката с водичем, и након тога, био је одржан један састанак у облику питања и одговора, током којег су послуживана освежења. На основу запажања, г. Сергијенко је написао:

„Сведоци су, што би се рекло, скромни и једноставни... Да преформулишем једну познату руску изреку: ’Сведоци живе у [њиховом дому] као у Јеховином наручју‘... Доследно љубазни према свим људима, Сведоци, наравно, показују посебну бригу према својој браћи.“

Један чланак који је написао С. Дмитријев, појавио се у дневном листу Московская правда, чији је тираж скоро 400 000 примерака. У чланку под насловом „Свој мир је могуће изградити само својим рукама“, писац је објаснио:

„Кад је [1991] религиозна организација Сведока била законски призната у Русији, појавило се питање у вези са изградњом њиховог седишта. Тражили су неко место близу Москве кад је стигла неочекивана вест да се продаје простор бившег дечјег одмаралишта близу Санкт Пете[рбурга]. Земља је купљена, и они су почели да граде...

„Пре годину и по, 1. јануара 1996, центар у селу Солнечноје постао је званична подружница ове религиозне организације. Средином јуна, једна група московских новинара била је у могућности, проводећи неко време у Санкт Пете[рбургу], да проба утврдити ко су ти Јеховини сведоци?“

Какав је био одговор г. Дмитријева? „Људи као и сви други.“ Међутим, они су другачији, као што је он то приметио у закључку свог чланка: „У међусобном миру, свуда само мир. Је ли то сан? Јесте. Али то ипак постоји.“

Један други московски новинар, Максим Јерофејев, који пише за Собеседник, новине чији је тираж преко 300 000 примерака, приметио је: „Сви односи у овој малој заједници изграђени су на следећем начелу: нико није присиљен да ради, а сви раде.“

Након што је описао просторије за живот координатора Одбора подружнице, Василија Каљина, г. Јерофејев је приметио: „Наше сумњичаво репортерско братсво желело је да посети и неке друге апартмане по свом избору. Величина и намештај просторија за живот других становника нису се битно разликовали од скромно уређеног апартмана Василија Каљина.“

Једна друга репортерка, Анастазија Немец, написала је чланак „Живети у миру са собом“. Поднаслов за овај наслов у листу Вечерная Москва био је: „То је оно чему се људи уче у необичном селу близу Санкт Пете[рбурга].“

Описујући место и изглед објеката подружнице, она је написала: „На све стране су шуме и ливаде. Недалеко је и Фински залив. Ту су уредне куће изграђене у европском стилу, чисте, пометене поплочане стазе и шарене леје цвећа.

„Комерцијалне фирме граде овакве градиће за Русе скоројевиће. Међутим, у овом селу живе људи с врло скромним средствима... Добро живе, и што је најважније, живе као пријатељи. Ту је само око 350 људи, из свих крајева света; човек може чути како се говоре разни језици — од шпанског и португалског до финског и шведског.

„У суштини, то је засебан свет у маломе: село има сопствене радионице за производњу и оправку, где је могуће припремити било шта што је великој мултијезичној породици потребно; имају чак и сопствену клинику.“

Заиста, посвећење је била радосна свечаност за оних 1 492 из 42 земље који су били присутни у Солнечноју. Многи од оних који су тамо били јесу старе особе које су деценијама служиле док је дело проповедања било забрањено. Можете ли да замислите крајњу задивљеност и радост тих ветерана док су обилазили прелепе објекте смештене у овој околини од 6,9 хектара која је попут врта? Могло би им се опростити што су мислили да сањају.

[Слике на 18. страни]

Новинари обилазе објекте подружнице

Састанак у облику питања и одговора