Шта се то догодило са Апачима?

ЗА КОГА је било речено: „Окрутнији израз лица још није виђен“? А ко је ипак, био познат по својој истакнутој храбрости и одлучности? Био је то последњи вођа Апача који се предао војсци САД. Живео је 80 година и умро је 1909. у Оклахоми, наводно као холандски протестантски хришћанин. Реч је о Џојакли, познатијем као Џеронимо, последњем великом вођи Апача.

Прича се да је назван Џеронимом када су мексички војници из страха призивали „светог“ Јеронима (Херонимо) када их је Џојакла напао. Око 1850, мексичке трупе су убиле 25 апачких жена и деце улогорених у предграђу Ханоса, у Мексику. Међу њима је била и Џеронимова мајка, његова млада жена и његово троје деце. Прича се да је „до краја свог живота Џеронимо мрзео све Мексиканце“. Покренут жељом за осветом, постао је један од поглавица Апача којег су се највише бојали.

Али шта знамо о Апачима, који се у холивудским филмовима често приказују као зликовци? Да ли још увек постоје? Ако постоје, како живе и с каквом се будућношћу суочавају?

„Људи тигрови“

Апачи (њихово име очигледно потиче од зуни речи апачу, што значи „непријатељ“), били су познати као неустрашиви и сналажљиви ратници. Познати борац против Индијанаца из 19. века Генерал Џорџ Крук, назвао их је „људи тигрови“. Ипак, један стручњак каже да „након 1500, више ни у једно доба сва апачка племена заједно нису премашивала број од шест хиљада људи“. Герилским ратовањем могло је неколико десетина ратника да изађе на крај с целом непријатељском војском!

Међутим, један апачки извор каже: „Насупрот популарним концептима које су створили Шпанци, Мексиканци и Американци, Апачи нису били крвожедни дивљаци који су волели рат. Нападали смо због хране и то само у време несташица. Ратови се нису водили игром случаја, већ су углавном били добро испланирани походи освете против неправди које су нам нанете.“ А тих неправди било је у изобиљу!

Изложба Културног центра Апача Сан Карлос у Передоту, у Аризони, показује историју Апача гледану из њиховог угла: „Долазак уљеза на подручје донео је са собом непријатељства и промене. Новопридошлице су имале мало поштовања према нашој урођеничкој везаности за земљу. У настојању да заштите нашу традицију и културу, наши преци су се борили и добили многе битке против војника и грађана Шпаније, Мексика и Сједињених Држава. Али надвладани многобројношћу и савременом технологијом, наши дедови и прадедови били су коначно натерани да прихвате захтеве владе САД. Били смо натерани да напустимо наш живот попут ветра и да живимо у резерватима.“ Израз ’натерани да живимо у резерватима‘ буди дубока осећања код отприлике пола милиона становника резервата (од преко два милиона староседелаца Америке) у 554 племена у Сједињеним Државама и 633 групе широм Канаде. Апачи броје око 50 000 особа.a

Рани опстанак

Већина стручњака о раној историји староседелаца Америке прихвата теорију да су првобитна племена дошла из Азије преко Беринговог мореуза и да су се затим полако ширила према југу и истоку. Лингвисти повезују језик Апача с људима Аљаске и Канаде који говоре атапаскански. Томас Мејлс пише: „Време њиховог доласка на амерички југозапад по садашњим проценама је између 1000. и 1500. н. е. Антрополози се још нису сложили око тачног пута којим су ишли и темпа њиховог досељавања“ (The People Called Apache).

У ранијим вековима Апачи су често преживљавали тако што су организовали пљачкашке походе против својих шпанско-мексичких комшија. Томас Мејлс пише: „Такве пљачке су се настављале скоро двеста година, почевши око 1690. па све до 1870. Пљачке нису изненађујућа ствар јер је Мексико био права ризница потребних залиха.“

Ко је први скалпирао?

Као последица сталног сукоба између Мексика и нације Апача, мексичка соноранска влада „окренула се старој шпанској методи“ давању награде за скалпове. То није била искључиво шпанска иновација — Британци и Французи су се још раније служили овим обичајем.

Мексиканци су скалпирали да би добили новчану награду, и понекад није било важно да ли је скалп од Апача или није. Године 1835. је закон о награђивању за скалпове постао пуноважан у Мексику и нудио је 100 пезоса за сваки ратнички скалп. Две године касније у награду је било укључено и 50 пезоса за скалп жене а 25 за дечји скалп! У својој књизи The Conquest of Apacheria, Дан Трап пише: „Политика је отворено позивала на истребљење, што је доказ да геноцид има раширене корене и да није савремени изум само једне нације.“ Он наставља: „Сами Апачи нису скалпирали.“ Међутим, Мејлс каже да су Чирикахуе повремено скидале скалпове — али не често, „из страха од смрти и духова“. Он додаје: „Скалпирало се само из освете и то након што су Мексиканци увели ову тактику.“

Трап каже да су се копачи злата „често удруживали у групе... и кретали у лов на Индијанце. Када би им пошло за руком да их ухвате у клопку, побили би све до последњег мушкарца, а понекад и до последње жене и детета. Наравно, Индијанци су то исто чинили белцима, а и другим племенима.“

Рат са Апачима је достигао тачку на којој се држави Аризони исплатио, каже Чарлс Ламис, пошто је „настављање ратова са Апачима [значило] да би Ратно одељење исплатило више од 2 милиона долара годишње унутар граница Аризоне“. Трап каже: „Моћни и бескрупулозни интереси нису желели мир са Апачима, јер да је дошло до мира, пресушили би извори залиха које је војска трошила.“

Да ли су резервати били решење?

Стални сукоби између освајачких белих насељеника и староседелаца Апача довели су до решења савезне владе да ограничи Индијанце на резервате — на често негостољубиве пределе земље на којима се од Индијанаца очекивало да опстану. У 1871-72, били су основани резервати за Апаче.

Од 1872. до 1876, Чирикахуа Апачи имали су свој сопствени резерват. Ови номади који су слободно тумарали осећали су се као у затвору. Чак и ако су поседовали 2 736 000 јутара за од 400 до 600 људи, ово углавном суво подручје није им пружило довољно простора да би ловећи и скупљајући набавили храну. Влада је морала да их снабдева животним намирницама сваких 15 дана да би спречила гладовање.

Чак су и под таквим условима бели насељеници мислили да је издвојени Чирикахуа резерват био проћердано земљиште и да би све Апаче требало концентрисати у један резерват. Зла намера белих насељеника порасла је након смрти поштованог поглавице Кочиза 1874. Био им је потребан неки изговор да изагнају Чирикахуа Апаче из резервата. Шта се догодило? „Године 1876, појавио се изговор. Двојица Чирикахуа Апача убила су двојицу илегалних продаваца вискија када су ови одбили да им продају још [вискија]. Уместо да су ухапсили осумњичене, дошао је [владин] агент резервата Сан Карлос с наоружаним људима и отпратили су [племе] Чирикахуа у Сан Карлос. Резерват Чирикахуа су затворили.“

Међутим, Индијанцима је још увек било дозвољено да слободно тумарају ван граница резервата. Белим насељеницима се није допадала ова политика. „Одговарајући на захтеве насељеника, влада је преселила Апаче Сан Карлос, Апаче Вајт Маунтин, Сибекве Апаче и Тонто Апаче, као и многобројне групе које су сачињавале Чирикахуа Апаче, у завод Сан Карлос“ (Creation’s Journey—Native American Identity and Belief).

Једно време је на хиљаде Јавапаи, Чирикахуа и Западних Апача било задржано у резерватима. То је довело до напетости и сумњичавости, пошто су нека од ових племена била дугогодишњи непријатељи. Како су они реаговали на ограничења резервата? Одговор Апача је: „Лишени нашег традиционалног начина живота, гладовали смо физички, емоционално и духовно. Наша слобода је била отета.“

Међутим, група Чирикахуа Апача коју је водио познати ратни поглавица Џеронимо, побегла је из резервата 1885. и избегла у Мексико. Гонио их је генерал Нелсон Мајлс са скоро 5 000 војника плус 400 Апача извиђача — и сви су они у то време покушавали да пронађу само 16 ратника, 12 жена и 6 деце!

Коначно, 4. септембра 1886, Џеронимо се предао. Био је вољан да се врати у резерват Сан Карлос. Али то се није догодило. Рекли су му да су сви Апачи одатле отпремљени на исток као заробљеници, на Флориду, куда би и он требало да иде. Он је рекао на свом апачком језику: „Некада смо се кретали попут ветра.“ Поносни и препредени Џеронимо, сада као заробљеник, више није могао да се креће слободно попут ветра.

На крају, дозволили су му да крене на запад све до Форт Сила, у Оклахоми, где је 1909. умро. Попут многих других вођа староседелаца Америке, овај поглавица Апача био је натеран да се подложи угушујућим условима затворског живота и резервата.

С којим се проблемима они данас суочавају?

Апачи живе у неколико резервата у Аризони и Новом Мексику. Пробудите се! је посетио Резерват Сан Карлос и интервјуисао неколико вођа Апача. Следи извештај о тој посети.

Кратко након уласка у резерват једног врелог, сувог мајског дана, гостољубиво су нас примили Харисон Талго и његова жена. Харисон, који разговетно говори, висок преко 180 центиметара, с густим брковима, члан је племенског савета Сан Карлос. Упитали смо га: „Који су неки од проблема с којима се Апачи данас суочавају?“

„Губимо наше традиционалне вредности. ТВ у великој мери негативно утиче, поготово на наш млади свет. Један пример тога је да они више не уче свој језик. Други велики проблем је незапосленост, која у неким подручјима досеже и до 60 посто. Истина је, имамо касина за коцкање, али она не пружају запослење за многе наше младе. А друга негативна страна је то што многи наши људи иду тамо и прокоцкају своје чекове од опште помоћи, који представљају њихове позајмице и новац за храну.“

Када смо га питали за здравствене проблеме у племену, Харисон се није устручавао да одговори. „Дијабетес“, рекао је. „Преко 20 посто наших људи су дијабетичари. А у неким подручјима и преко 50 посто.“ Признао је да је један други велики проблем зло које је увео бели човек пре 100 година — алкохол. „Дроге такође погађају наш народ.“ Знаци на путевима у резервату дају јасно сведочанство о тим проблемима, с речима: „Нека трезвеност влада — не дрогирај се“ и: „Сачувај нашу земљу. Сачувај наше здравље. Не уништавај наше богатство.“

Питали смо да ли сида угрожава племе. Одговорио је с очигледним гнушањем: „У хомосексуалности је опасност. Хомосексуалност се ушуњава у резерват. ТВ и пороци белог човека ослабљују неке од младих Апача.“

Питали смо како су се ствари измениле у резервату недавних година. Харисон је одговорио: „У 1950-им је редослед приоритета и утицаја био следећи: На првом месту је била религија; на другом породица; на трећем образовање; на четвртом притисак вршњака; и на крају ТВ. Данас је редослед обрнут, на првом месту с предоминантним утицајем ТВ-а. Утицај вршњака је други најјачи утицај по реду — притисак да се напусти апачки начин живота и да се следи главна струја америчког начина живота. Образовање је још увек на трећем месту, и многи Апачи користе предности отварања колеџа и пораст броја основних и средњих школа у резерватима.“

„Шта је са утицајем породице?“ питали смо.

„Нажалост, породица је сада потиснута на четврто место а религија је последња — било да је то наша традиционална или религија белог човека.“

„Како гледате на религије хришћанства?“

„Не допадају нам се цркве које покушавају да преобрате наш народ с традиционалног веровања.b Лутерани и католици су овде имали мисије протеклих 100 година. Постоје такође и пентекосталне групе које имају некакав емоционални апел.

„Треба поново да успоставимо наш културни идентитет преко породице и да вратимо употребу апачког језика. За сада, он је изгубљен.“

Економски прогрес Апача

Посетили смо и један други ауторитет, који је поверљиво говорио о економским изгледима Сан Карлос резервата. Међутим, објаснио је да није било лако пронаћи инвеститоре који би тамо улагали у пројекте. Један добар знак је споразум с једном великом телефонском компанијом како би се оформила Телекомуникациона компанија Сан Карлос Апача. Ово финансира Рурално економско удружење и то ће створити нова запослења апачким службеницима, а такође и проширити и побољшати слаб телефонски систем у резервату.

Овај службеник је такође с поносом говорио о центру за дијализу који је ускоро требало да буде постављен у болници резервата, који ће пружити бољу и непосреднију медицинску негу. Затим нам је показао планове за обнову пословног центра у Сан Карлосу, који ће се ускоро изградити. Био је оптимистичан што се тиче будућности, али је нагласио да образовање мора бити темељ. ’Образовање значи имати боље плате које воде ка вишем животном стандарду.‘

Жене Апачи познате су по својим вештинама плетења корпи. Туристички водич каже да су „лов, риболов, гајење стоке, израђивање дрва за градњу, вађење руде, рекреација на отвореном и туризам“ главни фактори у локалној економији.

Апачи покушавају да иду у корак са спољашњим светом, упркос неповољним околностима које им се супротстављају. Попут многих других људи, они желе правду, поштовање и пристојан живот.

Кад истинска правда буде преовладавала

Јеховини сведоци посећују народ Апача да би им говорили о новом свету који је Јехова Бог обећао за нашу планету, тако дивно описаном у библијској књизи Исаије: „Јер ћу нова ја небеса створити и нову земљу, а што је пре било, то се неће помињати, нити ће на ум долазити. И они ће куће градити и у њима седети, и садити винограде и род њихов јести. Неће они узалудно радити“ (Исаија 65:17, 21, 23; 2. Петрова 3:13; Откривење 21:1-4).

Близу је време када ће Јехова Бог ступити у акцију да очисти свет од све себичности и покварености као и од злоупотребљавања земље. (Види Матеја 24; Марка 13; Луку 21.) Људи свих нација, укључујући ту и америчке староседелачке нације, могу бити благословљени тиме што се обраћају правоме Богу Јехови, преко Исуса Христа (Постање 22:17, 18). Јеховини сведоци нуде бесплатно библијско образовање за све кротке који желе да наследе обновљену земљу и који су спремни да буду послушни Богу (Псалам 37:11, 19).

[Фусноте]

[Мапе/слика на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

СЕВЕРНА АМЕРИКА

Подручје увеличано на десној страни

Резервати Апача

АРИЗОНА

НОВИ МЕКСИКО

Хикариља

Форт Апач (Вајт Маунтин)

Сан Карлос

Мескалеро

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Слике на 13. страни]

Џеронимо

[Извор]

Љубазношћу Arizona Historical Society/Tucson, AHS#78167

[Слике на 16. страни]

Харисон Талго, племенски саветник

[Слике на 17. страни]

Поглавица Кочиз био је сахрањен у свом чирикахушком утврђењу

Сателитске антене уносе телевизију у резерват

[Слика на 18. страни]

На апачким сахранама родбина полаже камење око гроба. Траке на ветру означавају четири стране света