Како је њихов свет био изгубљен

МНОГО година прича о Сједињеним Државама сажимала се у изразу: „Како је био освојен Дивљи запад.“ Холивудски филмови приказивали су беле насељенике како се крећу преко америчких равница и планина, с војницима типа Џон Вејн, каубојима, и насељеницима у борби са суровим, дивљим Индијанцима који машу томахавком. Док је белац тражио земљу и злато, неки свештеници и проповедници хришћанског света наводно су спасавали душе.

Како та историја изгледа са становишта првобитних становника, староседелачког народа Америке? С доласком Европљана, Индијанци су „били присиљени да се суоче с доласком у њихову средину најграмзивијег грабежљивца с којим су се икада суочили: белих европских освајача“, наводи књига The Native Americans—An Illustrated History.

Хармонија која је водила до раздора

У почетку су многи од Европљана који су први стигли на амерички североисток наишли на љубазност и сарадњу староседелаца. Један извештај каже: „Без помоћи Паухтана, британско насеље у Џејмстауну, у Вирџинији, прва трајна енглеска колонија у Новом свету, не би преживела своју прву ужасну зиму 1607-8. Слично томе, колонија Пилгрим у Плимауту, у Масачусетсу, можда би пропала да није било помоћи Вампаноага.“ Неки староседеоци показали су досељеницима како да нађубре тло и узгајају усеве. И колико би била успешна Луисова и Кларкова експедиција из 1804-6. — да би се пронашла нека практична транспортна веза између Територије Лујзијана и онога што се тада звало Држава Орегон — да није било помоћи и интервенције жене Сакаџаве из племена Шошони? Она је била њихов „залог мира“ кад су дошли лицем у лице с Индијанцима.

Међутим, због европског начина коришћења земље и ограничених извора хране, масовно досељавање у Северну Америку створило је напетост између освајача и староседелаца. Канадски историчар Јан К. Стил објашњава да је у 17. веку у Масачусетсу било 30 000 Нарагансета. Њихов поглавица Мјантономо, „осетивши опасност... настојао је да прошири свој савез с Мохиканцима да би створио један општи индијански покрет отпора“. Прича се да је он 1642. рекао Монтокима: „Ми [морамо] бити једно као што су они [Енглези] једно, иначе ћемо сви брзо изгинути, јер ви знате да су наши очеви имали доста јелена и кожа, наше прерије биле су пуне јелена, као и наше шуме, и [ћурки], а наши затони пуни риба и перади. Али кад ови Енглези узму нашу земљу, они косама секу траву и секирама обарају дрвеће; њихове краве и коњи пасу траву а њихове свиње кваре наше обале са шкољкама, и сви ћемо гладовати“ (Warpaths—Invasions of North America).

Мјантономови напори да формира један уједињен фронт староседелаца Америке није успео. Године 1643, у једном племенском рату њега је заробио поглавица Унка из племена Мохеган, који га је предао Енглезима као бунтовника. Енглези нису могли законски осудити и погубити Мјантонома. Пронашли су повољно решење. Стил наставља: „Не могавши да погубе [Мјантонома], који је био изван надлежности било које колоније, пуномоћници су дали да га погуби Унка, с енглеским сведоцима да потврде да је то учињено.“

То илуструје не само сталне сукобе између освајачких колониста и староседелачког становништва, већ и убилачко супарништво и издајништво међу племенима, што је постојало још и пре него што је белац уопште стигао у Северну Америку. Британци су, у својим ратовима против Француза за колонијалну доминацију Северном Америком, имали на својој страни нека племена, док су друга подупирала Французе. Без обзира на то која је страна губила, сва племена која су била укључена платила су губитничку цену.

„Понор неспоразума̂“

Ово је једно гледиште о европској инвазији: „Оно што вође индијанских народа нису схватиле, често док није било прекасно, био је начин на који су Европљани гледали на Индијанце. Они нису били белци или хришћани. Били су дивљаци — дивљи и брутални — у мислима многих, опасна и безосећајна роба за тржиште робљем.“ Тај став супериорности довео је до опустошујућих последица за племена.

Европско гледиште било је несхватљиво староседеоцима Америке. Постојао је, као што је Навахо саветник Филмер Блухаус то назвао у недавном интервјуу за Пробудите се!, „понор неспоразума̂“. Староседеоци нису своју цивилизацију сматрали подређеном већ, уместо тога, различитом, с потпуно различитим вредностима. Као један пример, продавање земље било је за Индијанце потпуно страно. Да ли бисте могли да поседујете и продајете ваздух, ветар, воду? Зашто онда земљу? Она је била ту да је сви користе. Тако Индијанци нису били познати по томе да ограђују земљу.

С доласком Британаца, Шпанаца и Француза, догодило се оно што се описује као „катаклизмичан сусрет две стране културе“. Домородачко становништво су били људи који су стотинама година живели у добрим односима са земљом и природом и који су знали како да преживе без нарушавања еколошке равнотеже. Па ипак, белац је ускоро почео да староседелачке становнике сматра нижим, свирепим створењима — намерно заборављајући сопствено дивљаштво док их је подвргавао! Године 1831, француски историчар Алекси де Токевиј сажео је превладавајуће гледиште белаца о Индијанцима: „Небо их није начинило да постану цивилизовани; неопходно је да изумру.“

Најсмртоноснији убица

Док су нови насељеници хрлили на запад преко Северне Америке, насиље је рађало насиље. Зато, било да су први нападали Индијанци или европски освајачи, зверства су се чинила на обе стране. Људи су се плашили Индијанаца зато што су били на гласу да скалпирају, пракса за коју неки верују да су је научили од Европљана који су нудили награде за скалпове. Међутим, Индијанци су водили битку унапред осуђену на неуспех против надмоћнијег непријатеља — бројчано и оружано. У већини случајева племена су завршила тако што су морала да напусте своју праотачку земљу или да изгину. Често је било обоје — напустили су своју земљу а затим су били побијени или су умрли од болести и изгладнелости.

Ипак, фактор који је највише десетковао староседелачка племена није била смрт у бици. Јан К. Стил пише: „Најмоћније оружје у инвазији на Северну Америку није била пушка, коњ, Библија или европска ’цивилизација‘. Био је то помор.“ С обзиром на то како су болести Старог света деловале на Америку, Патриша Нелсон Лимерик, професор историје, пише: „Кад су биле донесене у Нови свет, те исте болести [за које су Европљани имали векове да развију имунитет] — варичела, мале богиње, грип, маларија, жута грозница, тифус, туберкулоза и, изнад свега, велике богиње — наишле су на малу отпорност. Смртност је у селу за селом расла и до 80 или 90 посто.“

Расел Фридман описује једну епидемију великих богиња која је избила 1837. „Мандани су били погођени први, након чега су брзо уследили Хидаце, Асинибоини, Ирикири, Сијукси и Црне Ноге.“ Мандани су били скоро потпуно истребљени. Од популације од неких 1 600 године 1834, спали су на 130 године 1837.

Шта се догодило с уговорима?

До дан-данас племенске старешине могу нанизати датуме уговора које је влада САД потписала с њиховим праочевима у 19. веку. Али, шта су ти уговори у ствари пружали? Обично неповољну размену добре земље за неки неплодан резерват и владина средства за издржавање.

Један пример презира с којим се поступало према староседелачким племенима јесте случај народа̂ Ирокеза (с истока према западу, Мохиканаца, Онеида, Ононданга, Кајуга и Сенеки) након што су амерички колонисти поразили Британце у рату за независност, који се завршио 1783. Ирокези су били стали на страну Британаца, а све што су добили заузврат, према Алвину Џозефију мл., били су напуштање и увреде. Британци су, „занемарујући [Ирокезе], уступили сувереност над њиховом земљом Сједињеним Државама“. Он додаје да су чак и Ирокези који су показивали наклоност према колонистима а против Британаца „били нападнути од стране грабљивих земљишних компанија и шпекуланата и од стране саме америчке владе“.

Кад је 1784. био сазван један састанак ради уговора, Џејмс Двејн, бивши представник Одбора за индијанска питања при Континенталном конгресу, подстицао је агенте владе да „поткопају свако самопоуздање које је остало код Ирокеза тако да се према њима намерно понашају као према подређенима“.

Његове арогантне сугестије су се извршиле. Неки Ирокези су били узети као таоци, а „преговори“ су се водили под претњом употребе оружја. Иако су сматрали да нису побеђени у рату, Ирокези су морали да препусте сву своју земљу западно од Њујорка и Пенсилваније и да прихвате резерват смањених димензија у држави Њујорк.

Слична тактика се користила против већине староседелачких племена. Џозефи такође наводи да су амерички агенти користили „подмићивање, претње, алкохол и манипулације неовлашћених представника у настојању да отргну земљу од Делавара, Виандота, Отава, Чипева [или Очипва], Шона и других народа Охаја“. Зато није никакво чудо што су Индијанци ускоро почели да сумњају у белца и у његова празна обећања!

„Дуги марш“ и Стаза суза

Кад је избио Амерички грађански рат (1861-65), он је одвукао војнике из Навахо земље на југозападу. Навахе су искористили тај предах да нападну америчке и мексиканске насеобине у долини Рио Гранде на територији Новог Мексика. Влада је тамо послала пуковника Кита Карсона и његове Новомексичке добровољце да савладају Навахе и одведу их у један резерват на неплодном парчету земље названом Боске Редондо. Карсон је прибегао тактици спржене земље да би изгладнео Навахе и истерао их из страшног Кањона де Шели, у североисточној Аризони. Чак је уништио више од 5 000 стабала бресака.

Карсон је окупио приближно 8 000 Навахо људи и присилио их да крену на „Дуги марш“ од око 300 миља до кажњеничког логора Боске Редондо у Форт Самнеру, у Новом Мексику. Један извештај каже: „Време је било страшно хладно и многи слабо обучени, потхрањени изгнаници умрли су на путу.“ Стање у резервату је било ужасно. Навахе су морали да копају рупе у земљи у настојању да пронађу склониште. Године 1868, након што је схватила своју грубу погрешку, влада је Навахама доделила 3,5 милиона јутара њихове отачке домовине у Аризони и Новом Мексику. Они су се вратили, али какву су само цену били присиљени да плате!

Између 1820. и 1845, десетине хиљада Чахта, Чирокија, Чикаса, Крикса и Семинола било је истерано са своје земље на југоистоку и присиљено да иде према западу, иза реке Мисисипи, тамо где је данас Оклахома, стотине километара далеко. Многи су умрли у немилосрдним зимским условима. Усиљени марш на запад постао је чувен као Стаза суза.

Неправде почињене против староседелаца Америке надаље се потврђују речима америчког генерала Џорџа Крука, који је прогонио Сијуксе и Чејене на северу. Он је рекао: „Ретко се икада чула индијанска ’страна‘ случаја... Тек касније кад дође до [индијанског] устанка, пажња јавности окреће се Индијанцима, с тим да се осуђују само њихови злочини и зверства, док особе чије су их неправде натерале на такво поступање пролазе без казне... Нико не зна ту чињеницу боље од Индијанца, и зато се он може оправдати кад не види никакву правду код владе која га само кажњава, док белцу дозвољава да га пљачка како му драго“ (Bury My Heart at Wounded Knee).

Како староседеоци Америке пролазе данас након више од 100 година доминације Европљана? Да ли су у опасности да нестану због асимилације? Какву наду имају за будућност? Следећи чланак ће осмотрити та и друга питања.

[Оквир на 9. страни]

Тежак живот за жену

Док су у већини племена мушкарци били ловци и ратници, жене су имале безброј задатака, укључујући подизање деце, сађење и жетву житарица и туцање жита. Колин Тејлор објашњава: „Главна улога жене из Прерије... била је да одржава основано домаћинство, рађа децу и припрема храну. У вртларским друштвима оне су такође обрађивале поља... док су, у случају западних номадских племена која су ловила буфала, помагале да се искасапи животиња, доносиле су месо у логор и после су припремале месо и коже за будућу употребу“ (The Plains Indians).

Један други извор каже с обзиром на Апачи народ: „Рад на фарми је био женин посао и у томе није било ништа срамотно или ропско. Мушкарци су помагали, али жене су озбиљније од мушкараца гледале на пољопривреду... Жене су увек знале како да обављају ратарске ритуале. Већина жена се молила док су наводњавале земљу“ (The Native Americans—An Illustrated History).

Жене су такође правиле привремена боравишта названа типи, која су обично трајала око две године. Оне су их подизале и расклапале кад је племе требало да крене. Без сумње, жене су имале тежак живот. Али, исто је било и с њиховим мушкарцима као чуварима племена. Жене су биле поштоване и имале су многа права. У неким племенима, као што су Хопи, чак и данас имовина се води на женама.

[Оквир⁄Слика на 10. страни]

Животиња која је променила њихов свет

Европљани су у Северну Америку довели једну животињу која је променила начин живота многих племена — коња. У 17. веку, Шпанци су били први који су довели коње на тај континент. Амерички староседеоци су постали бриљантни јахачи без седла, што су ускоро открили Европљани који су надирали. С коњима, староседеоци су били у стању да много лакше лове бизоне. И номадска племена су била у бољем положају да изненада нападају оближња племена која су живела у утврђеним селима и да тако односе плен и одводе жене и робове.

[Мапа/Слика на 7. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Локације неких племена у Северној Америци из 17. века

Кутена

Спокан

Нец Перс

Шошони

Кламат

Северни Пијут

Мивок

Јокуц

Серано

Мохаве

Папаго

Црне Ноге

Чинук

Вране

Чејени

Уте

Арапахо

Хикарија

Хопи

Навахо

Апачи

Мескалеро

Команчи

Липон

Преријски Кри

Асинибоин

Хидаца

Мандан

Арикара

Јангтанеј

Титон

Сијукси

Јангтан

Пони

Одо

Канзо

Кијове

Осаги

Квопо

Кадо

Вичито

Атакапа

Тонгава

Санти

Ијова

Мисури

Илиноис

Чикасо

Алабама

Чахта

Крик

Тимакуа

Очипва

Сок

Лисица

Кикапу

Мајами

Шони

Чероки

Катоба

Паухтан

Таскарора

Делаваре

Ири

Сасквахана

Подаводами

Ирокези

Хурон

Отава

Алгонкин

Сококи

Масачусетс

Вампаноаг

Нарагансет

Мохиган

Монток

Абнаки

Маласит

Микмак

[Извори]

Индијанац: цртеж на темељу фотографије Edwarda S. Curtisa; Северна Америка: Mountain Migh Maps® Copyright © 1995 Digital Wisdom, Inc.

[Слике на 8. страни]

Уметничко навахо ткање и накит

[Слика на 11. страни]

Кањон де Шели, где је почео „Дуги марш“