Права без одговорности?
„ПРИЗНАВАЊЕ урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице јесте темељ слободе, правде и мира у свету.“ Овако гласи предговор Универзалне декларације људских права, која је у децембру 1998. обележила своју 50. годишњицу. Недавно, 24 бивша председника и премијера, представници свих земаља, предложили су да тој декларацији треба додати неку врсту универзалне декларације о људским одговорностима коју би Уједињене нације требало да прихвате. Зашто многи осећају потребу за једним таквим подухватом?
„Права и одговорности су сијамски близанци. Нажалост, пола века касније, ова чињеница је била заборављена или је постала неприкладна. Многи захтевају своја права не осећајући потребу да испуне и одговорности које иду с тим правима“, објашњава професор Жан Клод Соаје, члан Европске комисије за људска права. Многи примећују ово занемаривање обавеза. „Постоји очигледна жудња, поготово међу младима за неком врстом плана за будућност, низа усвојивих идеала помоћу којих би се водили и обуздавали механизми похлепе, себичности, губитка духа пријатељства, што изгледа да преовладава светом... Ова све већа расправа о некој врсти глобалне етике наглашава да нешто недостаје“, примећују париске новине International Herald Tribune. Стога, политичари, теолози и филозофи размишљају о једном „универзалном етичком пројекту“, како га назива Организација Уједињених нација за просвету, науку и културу, да би попунили настали јаз и одредили које су људске одговорности. Међутим, наишли су на неке потешкоће.
Пошто је релативно лако одредити која људска права треба бранити, није увек тако лако дефинисати које су људске одговорности опште прихватљиве. Међутим, нека од начела предложене Декларације о одговорностима налазе своје надахнуће у увек важећем и већ постојећем Златном правилу, које је Исус дао још пре отприлике две хиљаде година: „Све што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“ (Матеј 7:12).
Иако је Библија често надахњивала законе који су штитили људска права, она наглашава појам о личној одговорности. „Ко уме добро чинити, а не чини, грех чини“, објавио је ученик Јаков (Јаков 4:17). Као што је Исус тражио начине да би чинио добро другима, прави хришћани такође покушавају да чине добро својим ближњима. Уживајући своја права, они схватају да уз права иду и одговорности, и да је свако од нас пред Богом одговоран за своје поступке.