Поглед с 29. спрата

КАДА изађете из лифта на 29. спрату зграде Уједињених нација у Њујорку, један мали плави знак показује пут до Канцеларије Високог комесаријата за људска права (OHCHR). Ова канцеларија представља централу OHCHR-а из Женеве, у Швајцарској — жаришну тачку активности УН везаних за људска права. Мери Робинсон, високи комесар за људска права, председава OHCHR у Женеви, а Елса Стаматопулу, родом Гркиња, шеф је канцеларије у Њујорку. Још раније ове године, гђица Стаматопулу љубазно је примила члана уредништва Пробудите се! и осврнула се на пет деценија активности везаних за људска права. Ево неких одломака из интервјуа.

П. Према вашем мишљењу какав је напредак постигнут у унапређивању људских права?

О. Навешћу вам три примера напретка. Први: пре 50 година појам ’људска права‘ није се уопште налазио на међународном дневном реду, а данас је свугде присутан и функционалан. Владе које пре неколико деценија још ништа нису чуле о људским правима, сада говоре о њима. Други: сада поседујемо један међународни законик, или књигу закона, који је састављен од бројних споразума који владама писмено излажу њихове обавезе према поданицима. [Видите оквир „Међународна повеља о људским правима“, на 7. страни.] Требало је много година да се састави један овакав законик. Веома смо поносни на њега. Трећи пример: данас више људи него икада раније учествује у покретима за људска права и у прилици је да се јасно изрази о питањима која су везана за људска права.

П. Које су препреке?

О. Након 17 година рада на програму УН за људска права, наравно, схватам да се суочавамо с фрустрирајућим проблемима. Највећи међу њима је тај што владе често гледају на људска права као на неко политичко а не хуманитарно питање. Можда нису спремне да изврше потписане споразуме око људских права зато што се осећају тиме политички угрожене. У таквим случајевима, споразуми око људских права претварају се у мртво слово. Други неуспех, била је неспособност УН да спрече безбројна кршења људских права на подручјима као што су бивша Југославија, Руанда и у скорије време Алжир. Неспособност УН да спрече масакре који су се догодили у овим земљама представља огроман неуспех. Механизми за подржавање људских права налазе се на своме месту, али неко мора да их покрене. Ко је тај неко? Ако нису у питању интереси земаља које могу пружити заштиту, тада често недостаје политичка спремност да се почне са заустављањем кршења људских права.

П. Шта кажете за будућност?

О. На путу који води ка остваривању људских права за све, видим једну претњу и једно обећање. То што ме брине јесте претња коју представља глобализација економије која подстиче оснивање великих корпорација у земљама где је јефтинија радна снага. Данас, ако је то потребно, можемо оптужити владе за кршење људских права и извршити притисак на њих. Међутим, кога ћемо оптужити за кршење људских права када вишестрани пословни споразуми у све већој мери преносе моћ с влада на светске економске силе? Пошто немамо контролу над овим економским силама, опада утицај међународних организација као што су УН. Када се ради о људским правима, овакве тежње су деструктивне. Сада је од суштинске важности приватни сектор заинтересовати за људска права.

П. А шта је са обећањем?

О. Развијање једне културе људских права. Мислим на то да путем образовања учинимо људе свеснијима што се тиче људских права. Наравно, то представља огроман изазов пошто је ту укључена промена менталитета. Тога ради, пре десет година УН су отпочеле једну јавну светску информативну кампању да би људе образовале о њиховим људским правима и земље о њиховим одговорностима. Уз то, УН су године од 1995. до 2004. назвале „Деценија образовања о људским правима“. Истински се надамо да образовање може изменити људски ум и срце. Ово може звучати попут јеванђеља, међутим када се ради о образовању о људским правима, прави сам верник. Верујем да ће у следећем веку свет прихватити културу људских права као своју идеологију.

[Оквир на 7. страни]

Међународна повеља о људским правима

Осим Универзалне декларације људских права, постоји такође и једна Међународна повеља о људским правима. На који су начин оне повезане?

Па, ако упоредите Међународну повељу о људским правима с књигом од пет поглавља, тада Универзална декларација представља 1. поглавље. Поглавља 2 и 3 представљају Међународни споразум о грађанским и политичким правима и Међународни споразум о економским, друштвеним и културним правима. А 4. и 5. поглавље представљају Опциони протокол.

Пошто се за Универзалну декларацију каже да има моралну вредност, она говори нацијама шта би требало да учине, а ова остала четири додатна документа законски обавезују и говоре нацијама шта морају да раде. Пошто је рад на овим документима почео 1949, биле су потребне деценије да би они ступили на снагу. Данас ова четири документа заједно са Универзалном декларацијом, сачињавају Међународну повељу о људским правима.

Поред ове Међународне повеље, УН су ратификовале више од 80 других споразума о људским правима. „Дакле, погрешно је мислити да су споразуми о људским правима који се налазе у Међународној повељи важнији“, коментарише један стручњак за људска права. „На пример, Конвенција о правима детета за 1990, представља најшире прихваћени општи документ УН, па ипак није део Међународне повеље. Израз ’Међународна повеља о људским правима‘ био је више скован да би привукао пажњу јавности него да послужи као неки формални појам. И, сложићете се, ово и јесте један привлачан израз.“a

[Фуснота]

[Слика на 6. страни]

Елса Стаматопулу

[Извор слике]

UN/DPI photo by J. Isaac