„Дугачком послу је дошао крај“

ПРЕ педесет година, једна пријатна старија жена је држала говор и свет је слушао. Догодило се то у Паризу 10. децембра 1948. У скоро изграђеној дворани Пале Шајо, састала се Генерална скупштина Уједињених нација да би председница Комисије УН за људска права устала и одржала један говор. Јаким гласом, Еленор Рузвелт, удовица бившег председника САД, Френклина Д. Рузвелта, рекла је присутнима: „Данас стојимо на прагу једног великог догађаја како у животу Уједињених нација тако и у животу човечанства, а то значи прихватање Универзалне декларације људских права од стране Генералне скупштине.“

Након што је прочитала ове јасне одломке из предговора Декларације и њених 30 чланова, Генерална скупштина је прихватила овај документ.a Затим, исказујући част изузетном руководству гђе Рузвелт, „прве даме света“ како је од милоште позната, чланови УН су дуго аплаудирали. На крају тог дана, она је кратко забележила: „Дугачком послу је дошао крај.“

Од многих различитих мишљења до једне Декларације

Две године раније, јануара 1947, убрзо након што је комисија УН почела да ради, постало је јасно да би писање неког документа о људским правима који би био прихватљив свим чланицама УН, био претежак задатак. Ову комисију од 18 чланова, још од самог почетка су каљала велика неслагања и непрестане расправе. Кинески делегат је био мишљења да би овај документ требало да укључује и филозофију Конфуција, један католички члан комисије промовисао је учења Томе Аквинског, Сједињене Државе су биле поборник за Повељу слободе Сједињених Држава, а Совјети су желели да укључе идеје Карла Маркса — ово су само нека од наведених опречних мишљења!

Чланови комисије су својим даљњим препиркама искушавали стрпљење гђе Рузвелт. Године 1948, за време једног говора у Паризу на Сорбони, она је споменула како је све до сада веровала да је подизање њене велике породице опробало границе њене стрпљивости. Међутим, „председавање Комисији за људска права захтевало је још више стрпљења“, рекла је наводно, на задовољство својих слушалаца.

Па чак и у оваквој ситуацији, њено искуство као мајке очигледно се показало корисним. Једном је један репортер написао још у време када је гђа Рузвелт председавала над члановима комисије, да га је она подсетила на једну мајку која „председава једној великој породици, често бучних, понекад непослушних али у суштини доброћудних дечака, које с времена на време треба строго укорити“ (Eleanor Roosevelt—A Personal and Public Life). Додајући својој чврстоћи мало љубазности, она је била у стању да убеди а при томе да не направи непријатеље од оних који нису делили њено гледиште.

Као резултат, након две године састанчења, стотина амандмана, хиљада изјава, 1 400 кругова гласања за скоро сваку реч и сваку реченицу, комисија је саставила један документ који је представљао списак људских права за који се веровало да га могу поседовати сви мушкарци и жене широм света. Овај документ је био назван Универзалном декларацијом људских права. Овако је била обављена мисија која је некада изгледала неостварива.

Велика очекивања

Наравно, нико није очекивао да ће се зидови тлачења одмах срушити на звук ове прве трубе. Ипак, прихватање ове Универзалне декларације створило је велика очекивања. У то време, председник Генералне скупштине УН, др Херберт В. Еват из Аустралије, предсказао је да ће се „милиони људи, жена и деце широм света, који су много миља удаљени од Париза и Њујорка, обратити за помоћ, вођство и подстицај на основу овог документа“.

Прошло је педесет година откако је др Еват изговорио ове речи. У то време, заиста су многи гледали на Декларацију као на водича и користили је као критеријум у одређивању у којој се мери поштују људска права широм света. Док су то чинили, шта су открили? Да ли земље чланице УН удовољавају овом критеријуму? Какво је стање с људским правима данас у свету?

[Фуснота]

[Оквир на 4. страни]

Шта су људска права?

Према Уједињеним нацијама, људска права су „она права која су по самој нашој природи наследна и без којих не бисмо могли живети као људска бића“. Људска права се такође описују као „заједнички језик човечанства“ — што је наравно одговарајуће. Као што је учење говора урођена способност која нас чини људима, тако постоје и друге урођене потребе и способности које нас чине различитима од других створења на земљи. На пример, људи имају потребу за знањем, уметничким изражавањем и духовношћу. Човек који је лишен задовољавања ових основних потреба, присиљен је да живи животом нижим од људског. Да бисмо заштитили људе од оваквих лишавања, објашњава правница за људска права, „уместо израза људске потребе користимо израз ’људска права‘, пошто у правној терминологији реч ’потреба‘ није толико јака као реч ’право‘. Називајући ’потребу‘ ’правом‘, ми задовољавање људских потреба подижемо на ниво нечега на шта свако људско биће има право у моралном и правном погледу.“

[Оквир/слика на 5. страни]

Универзална декларација људских права

Писац и добитник Нобелове награде Александар Солценичин, назвао је Универзалну декларацију „најбољим документом“ који су УН икада написале. Ако бацимо поглед на њен садржај видећемо зашто се многи слажу с тим.

Темељна филозофија Декларације налази се у 1. члану: „Сва људска бића рођена су као слободна и с једнаким достојанством и правима. Она су обдарена разумом и савешћу, и једни према другима треба да поступају у духу братства.“

На основу овога, творци Декларације начинили су две групе људских права. Прва група је истакнута у 3. члану: „Свако има право на живот, слободу и личну безбедност.“ Овај члан поставља темељ човековим грађанским и политичким правима која су наведена у члановима од 4. до 21. Друга група се темељи на 22. члану, који делимично говори о томе да свако има право на остварење права која су „неопходна за његово достојанство и слободан развој личности“. Ова друга група људских права подржава и чланове од 23. до 27, који истичу човекова економска, друштвена и културна права. Универзална декларација била је први међународни документ који је ову другу групу права сврстао у основна људска права. Био је то такође и први међународни документ који је уопште користио израз „људска права“.

Бразилски социолог Рут Роша, објашњава простим језиком о чему нам говори Универзална декларација: „Није важно које сте расе. Није важно ни да ли сте мушкарац или жена. Није важно ни којим језиком говорите, која је ваша религија, каква су ваша политичка гледишта, из које земље долазите или каква је ваша породица. Није важно ни да ли сте богати или сиромашни. Није важно из ког дела света долазите, ни да ли је ваша земља краљевина или република. Ова права и слободе треба сви да уживају.“

Од времена њеног усвајања, Универзална декларација била је преведена на преко 200 језика и постала је део устава многих земаља. Међутим, данас, неке вође мисле да ову Декларацију треба прерадити. Међутим, с тим се не слаже генерални секретар УН, Кофи Анан. Један службеник УН цитира га како каже: „Баш као што нема потребе да се преправља Библија или Куран, нема потребе преправљати ни ову декларацију. Оно што је за преправљање, није текст Универзалне декларације већ понашање њених ученика.“

Генерални секретар УН, Кофи Анан

[Извор слике]

UN/DPI photo by Evan Schneider (Feb97)

[Слика на 3. страни]

Гђа Рузвелт држи у руци Универзалну декларацију људских права

[Извор слике]

Гђа Рузвелт и симбол на 3, 5. и 7. страни; UN photo