Шта доводи до поремећаја у исхрани?
„Поремећаји у исхрани не појављују се сами од себе. То је један симптом, знак да нешто није у реду у животу дотичне особе“ (Ненси Колодни, социјални радник).
ПОРЕМЕЋАЈИ у исхрани нису нова ствар. Анорексија нервоза била је први пут званично дијагнозирана 1873, а симптоми су били наводно запажани чак и 300 година раније. Међутим, од Другог светског рата па наовамо, изгледа да је број аноректичара веома порастао. Ситуација је слична и с булимијом. Овај поремећај већ је вековима познат, али недавних деценија, као што то и једна књига на ову тему каже, булимија је „постала веома учестала“.
Шта доводи до поремећаја у исхрани? Да ли су они наследни или представљају необичну реакцију на културу која велича мршавост? Какву улогу игра породично окружење? На ова питања није лако дати одговор. Као што то и социјална радница Ненси Колодни каже, дефинисати поремећај у исхрани „није толико једноставно као што је дијагнозирање осипа или богиња, где лекар тачно зна шта је узрочник, како се зараза добија, колико ће дуго трајати и како се најбоље лечи“.
Без обзира на све, истраживачи указују на бројне чиниоце који могу допринети стварању поремећаја у исхрани. Осмотримо неке од њих.
Култура мршавости
У богатим земљама индустрија моде парадира мршавим моделима пред очима младих и поводљивих посматрачица, стварајући код њих утисак да је девојка само тада лепа када је мршава. Ова изопачена порука присиљава многе жене да жуде за телесном тежином која је и нездрава и нереална. Др Кристина Дејвис запажа: „Просечна жена је висока 168 центиметара и тешка 66 килограма. А просечни модел је висок 180 центиметара и тежак 50 килограма. Деведесет пет посто нас не може удовољити томе нити ће то икада моћи.“
Упркос томе, неке жене ипак ће одлазити у крајности да би имале тело за које мисле да је идеално. На пример, према једној анкети 1997, од 3 452 жене, 24 посто њих је рекло да су спремне да жртвују три године свог живота да би постигле своју жељену тежину. За повећу групу особа, како је анкета открила, „исплати се живети једино ако си мршав“. Пошто је 22 посто анкетираних рекло да су манекени из модних часописа утицали на то какву су представу имали о свом телу у младости, извештај је закључио: „Није више могуће порећи чињеницу да изглед модела у медијима има грозан утицај на начин како жене виде саме себе.“
Наравно, највећа вероватноћа да ће постати жртве вештачког идеала медија̂ постоји за оне који нису задовољни собом. Као што то здравствена социјална радница Ајлин Фишмен каже, „самопоштовање је суштинска ствар“. Запажено је да људи који прихватају свој изглед онаквим какав он јесте, ретко су опседнути храном.
Једење и емоције
Многи стручњаци кажу да је више ствари, а не само храна, уплетено у поремећај у исхрани. „Поремећај у исхрани представља црвени сигнал који ти говори да мораш обратити пажњу одређеној ситуацији у свом животу коју игноришеш или избегаваш. Поремећај у исхрани те уједно подсећа да стресовима и фрустрацијама које доживљаваш ниси дао одушка.“
О каквим се стресовима и фрустрацијама ради? За неке то може представљати и проблеме у кући. На пример, Џинин Рот сећа се да јој је током младости, храна — а нарочито слаткиши — постала „одбрана против лупања вратима и галаме у кући“. Она каже: „Када бих приметила да се спрема свађа код мојих родитеља, пребацила бих своју свест, с лакоћом као што се пребацује ТВ канал, са беса мајке и оца у свет где ништа више није постојало осим мене и слатког укуса на непцу.“
Понекад поремећаји у исхрани имају чак и дубље корене. На пример, The New Teenage Body Book примећује: „Студије показују да они који доживљавају сексуалну трауму (злостављање или шиканирање) могу несвесно покушавати да се заштите тако што ће учинити своје тело сексуално непривлачним и усредсредити своју пажњу на нешто безбедно попут хране.“
Наравно, нико не треба да закључи да је особа која болује од поремећаја у исхрани самим тим била и сексуално злостављана. Семе поремећаја у исхрани може бити посејано и на наизглед мирном тлу. У ствари, један од главних кандидата за анорексију може бити девојка која живи у средини у којој не може слободно доносити своје одлуке или слободно изражавати своја негативна осећања. Споља гледано, она се покорава, али изнутра влада немир и осећа се као да нема контролу над својим животом. Не усуђујући се да се отворено побуни, она се усредсређује на део свога живота који може да контролише — на своје тело.
Међутим, треба запазити да поремећаји у исхрани нису увек последица породичних немира или сексуалне трауме. Код неких, до поремећаја у исхрани долази само зато што је телесна тежина главна тема у породици. Можда је родитељ претежак или је непрестано на дијетама и ствара неки преопрезан — или чак плашљив став према храни. За друге, почетак пубертета јесте сам по себи један чинилац. Телесне промене које су део одрастања могу учинити да се девојчица осећа дебелом — поготово ако брже сазрева од својих вршњакиња. Она може предузети екстремне мере да би се решила женствених облина, поготово ако је овакав прелаз застрашује.
Поред емоционалних чинилаца, неки истраживачи кажу да ту може бити укључен и физички чинилац. На пример, они указују на то да булимија може имати корене у хемији мозга дотичне особе. Они тврде да је ту укључен део мозга који контролише расположења и апетит, и да то објашњава зашто су антидепресивна средства понекад делотворна у ублаживању симптома булимије.
У сваком случају, истраживачима није лако да издвоје неки специфичан фактор који доводи до анорексије или булимије. Како помоћи онима који се боре са овим поремећајима у исхрани?
[Слика на 7. страни]
Аноректичари често имају искривљено гледиште о свом изгледу
[Слика на 8. страни]
Медији унапређују идеју да је мршавост лепа