„Небо је сигурно отворено!“

„ЖЕЉА за летењем је стара колико и човечанство“, запазио је историчар Бертолд Лауфер у својој књизи The Prehistory of Aviation. Анали древне грчке, египатске, асирске и оријенталне митологије садрже многе легенде о краљевима, боговима и херојима који су покушавали да савладају моћ летења. Скоро увек, те приче укључују људе који опонашају лет птица.

На пример, Кинези говоре о мудром и храбром цару Шуну, за кога се претпоставља да је живео више од 2 000 година пре рођења Исуса Христа. Према легенди, Шун се нашао у клопци на врху једног запаљеног амбара, обукао се у перје, и полетевши избавио се из клопке. Једна друга прича каже да је скочио с једног торња и помоћу два велика сламната шешира, доскочио на тло као с падобраном.

Код Грка, постоји једна 3 000 година стара прича о Дедалу, великом уметнику и проналазачу који је направио крила од перја, ужета и воска, да би са својим сином Икаром могао да побегне с Крита где су били у изгнанству. „Небо је сигурно отворено, па ћемо тим путем и отићи“, рекао је Дедал. У почетку су крила савршено функционисала. Међутим, Икар, занесен тиме што може да се вине у небеса, узлетао је све више и више, све док врелина сунца није отопила восак који је спајао крила. Дечак је пао у море и удавио се.

Овакве приче су заголицале машту проналазача и филозофа који су жудели за правим летењем. Рано, још у трећем веку н. е., Кинези су правили змајеве и експериментисали с њима, упознавши тако извесне аеронаутичке законе давно пре него што су се слични експерименти уопште и вршили у Европи. У 15. веку, Ђовани да Фонтана, лекар из Венеције, експериментисао је с једноставним дрвеним и папирним ракетама које је испаљивао помоћу барута. Око 1420, Да Фонтана је написао: „Ја заиста не сумњам у то да је могуће човеку ставити крила која би се вештачки покретала, и помоћу којих би могао да се вине у ваздух и креће од места до места, пење на торњеве и прелеће изнад вода.“

Почетком 16. века је Леонардо да Винчи, сликар, вајар и вешти механички инжењер, грубо скицирао нацрте за хеликоптере, падобране, као и за једрилице с покретним крилима. Докази указују на то да је највероватније направио и моделе макар неких својих такозваних летећих машина. Ипак, ниједан од Да Винчијевих изума није био заиста практичан.

Из наредна два века потичу разни извештаји о покушајима одважних људи који су привезивали за своје тело вештачка крила, и скачући с брда и торњева покушавали да полете машући крилима. Ови први ’пробни пилоти‘ били су храбри људи и незасити пустолови — међутим, њихови напори били су потпуно неуспешни.

Балони с топлим ваздухом и „запаљиви ваздух“

Године 1783, вест о једном задивљујућем ваздухопловном подвигу прочула се Паризом и провинцијама Француске. Два брата, Жозеф Мишел и Жак Етјен Монголфје, открили су да мали папирни балони брзо узлећу ако су напуњени топлим ваздухом. Њихов први балон с топлим ваздухом био је направљен од папира и ланеног платна, а пунио се загушљивим димом с једног великог огњишта. Овај балон без посаде, подигао се на висину од 1 800 метара приликом свог првог лета. Дана 21. новембра 1783, тај балон је током 25-минутног лета над Паризом, носио два путника које је публика назвала ваздухопловцима. Током те исте године, један други проналазач, Жак Шарл, открио је први гасом испуњени балон, и напунио га водоником, то јест „запаљивим ваздухом“, како је у то време водоник био познат.

Како је технологија у прављењу балона напредовала, небо је полако почело да се „отвара“ за те ваздухопловце пустолове. До 1784, балони су се успињали на висине од преко 3 400 метара. Само годину дана касније, Жан Пјер Франсоа Бланшар успешно је прелетео изнад Енглеског канала у једном балону с водоником, носећи са собом прва ’авионска‘ писма на свету. До 1862, ваздухопловци су летели дуж целе Европе и широм Сједињених Држава, доспевши у висине од преко осам километара!

Међутим, први ваздухопловци били су у потпуности препуштени на милост и немилост ветровима, пошто није било начина да се контролише смер и брзина летења балоном. Развој дирижабала на бензински или електрични погон у другој половини 19. века, још више је олакшао ваздушну пловидбу, међутим, дирижабли лакши од ваздуха који су личили на кобасицу, путовали су споро — обично од 10 до 30 километара на час. Био је потребан један нови приступ уколико би човек желео да се „вине у ваздух и креће од места до места“, онако како је то Да Фонтана предсказао.

[Слика на 4. страни]

Легендарни Дедал и Икар

[Слика на 4. страни]

Леонардо да Винчи

[Извор]

Из књиге Leonardo da Vinci, 1898

[Слика на 4. страни]

Браћа Монголфје конструисала су први балон с топлим ваздухом који је носио путнике