У потрази за човековом судбином

ЗАШТО је веровање у судбину толико раширено? Током векова, човек је покушавао да одгонетне мистерије живота и да пронађе неки смисао у ономе што се догађа. „Тако настају појмови попут ’бога‘, ’судбине‘ и ’случајности‘, у зависности од тога да ли догађаји потичу од неке персонификоване силе, да ли се одвијају према неком безличном редоследу, или ни по каквом редоследу“, објашњава историчар Хелмер Рингрен. Историја је препуна веровања, легенди и митова повезаних са судбином.

Жан Ботеро, стручњак за асирску културу, каже: „У свим аспектима наше културе углавном смо обликовани према месопотамској цивилизацији“, додајући да у древној Месопотамији или Вавилонији налазимо „најстарија реаговања и размишљања човечанства о натприродним појавама, то јест најстарију препознатљиву религиозну структуру“. Такође, овде налазимо и порекло судбине.

Древни корени судбине

Међу рушевинама древне Месопотамије, на подручју данашњег Ирака, археолози су открили неке од најстаријих списа који су познати човеку. Хиљаде плоча исписаних клинастим писмом дају нам јасну слику о животу древне сумерске и акадске цивилизације, и славног града Вавилона. Према археологу Самуелу Н. Крамеру, Сумере је „мучио проблем људске патње, нарочито што се тиче њених загонетних узрока“. Њихова потрага за одговорима одвела их је до идеје о судбини.

У својој књизи Babylon, археолог Џоун Оутс каже да је „сваки Вавилонац имао свог личног бога или богињу“. Вавилонци су веровали да богови „обликују судбину целог човечанства, појединаца и заједнице“. Према Крамеру, Сумери су веровали да су „богови у својој намери да контролишу космос смислили и успоставили зло, неистину и насиље као саставни део цивилизације“. Веровање у судбину се раширило и веома поштовало.

Вавилонци су веровали да је гатањем — „техником комуникације с боговима“, могуће открити планове богова. Гатање укључује предсказивање будућности посматрањем, одгонетањем и тумачењем ствари и догађаја. Поготово су проучавали снове, понашање животиња и њихову дроб. (Упоредите с Језекиљем 21:26; Данило 2:1-4.) Неочекивана или необична догађања за која се веровало да откривају будућност записивали су на глинене плоче.

Према Едвару Дормеу, француском научнику који проучава древне цивилизације, „колико год дубоко зашли у историју Месопотамије, наилазимо на гатаре и идеју о гатању“. Гатање је представљало саставни део живота. Заиста, професор Ботеро каже да се „све могло сматрати потенцијалним предметом испитивања и средством за долажење до закључка на темељу гатања... Сав материјални свемир сматрао се знаком на основу кога се будућност могла на неки начин открити након пажљивог проучавања.“ Дакле, Месопотамци су били страсни заступници астрологије као начина за прорицање будућности. (Упоредите Исаију 47:13.)

Осим тога, Вавилонци су у гатању користили коцке или жреб. У својој књизи Случајност (Randomness), Дебора Бенет објашњава да су се коцке и жреб користили да би се „искључила могућност људске манипулације и на тај начин боговима пружио јасан канал преко ког би могли изразити своју божанску вољу“. Међутим, нису сматрали да су одлуке богова непроменљиве. Боговима се могла упутити молба како би се добила помоћ да се избегне зла коб.

Судбина у древном Египту

У 15. веку пре н. е. постојала је чврста веза између Вавилона и Египта. Религиозни обичаји повезани са судбином били су укључени у размену култура. Зашто су Египћани прихватили веровање у судбину? Према Џону Р. Бејнсу, професору египтологије на Оксфордском универзитету, „главнина [египатске] религије се бавила разумевањем несрећних догађаја и непредвидивих ствари и начином на који их треба доживети“.

Међу многим египатским боговима, Изида се описује као „господарица живота, владарка судбине“. Египћани су такође гатали и бавили се астрологијом. (Упоредите с Исаијом 19:3.) Један историчар каже: „Њихова довитљивост у распитивању код богова није знала за границе.“ Међутим, Египат није био једина цивилизација која је позајмила идеју од Вавилона.

Грчка и Рим

Када је реч о религији, „древна Грчка није избегла далекосежан и снажан утицај Вавилона“, примећује Жан Ботеро. Професор Питер Грин објашњава зашто је веровање у судбину било толико популарно у Грчкој: „У једном несигурном свету, где су људи све мање били ради да буду одговорни за сопствене одлуке и често се осећали попут марионета којима су сваки час манипулисали захтеви некакве судбине, неразумљиве и круте, божански проречена одредба [судбина коју су богови одредили] представљала је образац испланиране будућности у корист самог човека. Оно што је судбина одредила, унапред дате посебне вештине или увид, могло се прорећи. То можда и није баш оно што би особа желела да чује, али бити унапред упозорен у најмању руку значило је бити унапред припремљен.“

Осим што је потврђивало будућност појединаца, веровање у судбину је служило у још горе сврхе. Идеја о судбини помогла је да се потчине масе, и из тог разлога, према историчару Ф. Х. Сандбаку, „веровање да светом потпуно влада провиђење ишло је у прилог владајуће класе“.

Зашто? Професор Грин објашњава да је ово веровање представљало „уграђено оправдање — морално, теолошко и семантичко — за успостављени друштвени и политички поредак; био је то најмоћнији и најпрефињенији инструмент личног овековечења које је хеленистичка владајућа класа икада смислила. Шта год да се догодило значило би да је тако суђено да се догоди, и пошто је природа провиђењем била наклоњена човечанству, оно што је суђено није могло бити другачије већ само добро.“ У стварности, то веровање је пружало „оправдање за удовољавање окрутним личним интересима“.

Да је судбина била опште прихваћена видљиво је из грчке литературе. Међу древним књижевним формама постојали су еп, легенда и трагедија — у којима је судбина играла кључну улогу. У грчкој митологији, човекова судбина била је представљена с три богиње назване Мојре. Клото је прела нит живота, Лахеса је одлучивала колико ће живот бити дуг, а Атропа је прекидала живот када је одређено време истекло. Римљани су имали сличну тријаду богиња коју су називали Парке.

Римљани и Грци су желели да знају каква ће бити њихова наводна судбина. Зато су од Вавилона позајмили и даље разрадили астрологију и гатање. Догађаје који су служили за прорицање будућности, Римљани су називали portenta, или знаци. Поруке које су ови знаци пружали звале су се omnia. До трећег века пре н. е. астрологија је постала популарна у Грчкој, а 62. пре н. е. појавио се најстарији данас познати грчки хороскоп. Грци су били толико заинтересовани за астрологију да је према професору Гилберту Мари, астрологија „захватила хеленистички ум попут неке нове болести која захвата људе на неком удаљеном острву“.

У жељи да сазнају будућност, Грци и Римљани су увелико користили пророке или медије. Богови су тобоже преко њих комуницирали с људима. (Упоредите с Делима апостолским 16:16-19.) Који је био резултат оваквих веровања? Филозоф Бертранд Расел је рекао: „Уместо наде настао је страх, а смисао живота био је да се избегне несрећа, а не да се постигне било шта добро.“ Сличне теме постале су предмет неслагања и у хришћанском свету.

„Хришћанске“ дебате о судбини

Рани хришћани су живели у култури на коју су снажно утицале грчке и римске идеје о судбини. На пример, такозвани црквени оци, обилно су се позивали на дела грчких филозофа попут Аристотела и Платона. Један од проблема који су желели да реше, био је: како може свезнајући, свемоћни Бог, ’који од почетка јавља шта ће бити‘, да се поистовети с Богом љубави? (Исаија 46:10; 1. Јованова 4:8). Они су овако размишљали: ако је Бог од почетка знао крај, тада је сигурно унапред знао и да ће човек пасти у грех, као и за погубне последице које би уследиле.

Ориген, један од најпродуктивнијих раних хришћанских писаца, тврдио је да је једна од важних ствари које треба имати на уму, појам слободне воље. Он је написао: „Заиста, постоји безброј стихова у Писму који сасвим јасно указују на постојање слободне воље.“

Ориген је рекао да приписивати некој спољашњој сили одговорност за наше поступке „нити је тачно нити се слаже с разумом, већ је изјава онога који жели да уништи појам о слободној вољи“. Ориген је тврдио да иако Бог може унапред хронолошки знати догађаје, то не значи да их он проузрокује нити да на било који начин врши притисак да би се они испунили. Међутим, нису се сви сложили с тим.

Аугустин (354-430 н. е.), један утицајни црквени отац, искомпликовао је тај аргумент тако што је смањио улогу коју слободна воља игра у догађајима. Аугустин је тврдио да за предодређеност постоје теолошке основе у хришћанству. Његова дела, првенствено De libero arbitrio, била су у средишту разматрања у средњем веку. Ова дебата је коначно достигла свој врхунац у реформацији, која је поделила хришћански свет у погледу предодређености.a

Раширено веровање

Међутим, идеје о судбини нису ограничене само на Западни свет. Разоткривајући своје веровање у судбину, многи муслимани кажу ’мектаб‘ — тако је писано — када се суоче с неком несрећом. Иако многе оријенталне религије наглашавају улогу појединца у личној судбини, ипак постоји примеса фатализма у њиховом учењу.

На пример, карма у хиндуизму и будизму представља неизбежну судбину која настаје због поступака у претходном животу. У Кини, најранији откривени списи били су исписани на корњачиним оклопима који су се користили за гатање. Судбина је такође била саставни део веровања староседелаца Америка. На пример, Астеци су осмислили календаре за гатање који су показивали судбину појединаца. Фаталистичка веровања такође су уобичајена и у Африци.

Широко прихватање појма о судбини у ствари показује да човек има основну потребу за веровањем у неку вишу силу. Џон Б. Нос у својој књизи Man’s Religions, признаје: „Све религије на овај или онај начин кажу да човек није сам и да не може постојати сам. Он је битно повезан са силама у природи и друштву које га окружују, па чак и зависи од њих. Било да му је то јасно или не, он зна да није нека независна јединка која је у стању да постоји одвојено од света.“

Осим потребе да верујемо у Бога, такође имамо и суштинску потребу да разумемо шта се догађа око нас. Међутим, постоји разлика између признања да постоји свемоћни Створитељ и веровања да он непроменљиво одређује нашу судбину. Какву улогу сами играмо у обликовању наше судбине? Какву улогу игра Бог?

[Фуснота]

[Слика на 5. страни]

Вавилонски астролошки календар, 1000. пре н. е.

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 7. страни]

Грци и Римљани су веровали да човекову судбину одређују три богиње

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 7. страни]

Египатска Изида, „владарка судбине“

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слика на 8. страни]

Најранији кинески записи на корњачиним оклопима служили су за гатање

[Извор]

Institute of History and Philology, Academia Sinica, Taipei

[Слика на 8. страни]

Знаци зодијака појављују се на овој персијској кутији

[Извор]

Photograph taken by courtesy of the British Museum