Подземни свет Париза

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

ОЧАЈНО окрећем број надајући се да ће неко одговорити. „Хало! Хало!“ говорим. „Кључеви од кола су ми пали у сливник! Молим вас дођите брзо!“ Специјална бригада комуналних радника убрзо долази. Њихов посао је да отпуше канализацију, избаце воду из поплављених подрума и спасу кључеве, наочаре, новчанике и чак кућне љубимце који редовно нестају у 18 000 паришких сливника. Добио сам натраг своје кључеве и одахнувши, срдачно им захвалио.

Следећи дан одлучио сам да посетим Musée des Égouts (Музеј канализације) на левој обали Сене, супротно од наших чувених речних туристичких бродова и у сенци Ајфелове куле. Већ 130 година Париз се поноси тиме што може да покаже свој подземни свет. Сазнао сам и зашто угледајући се на више од 90 000 радозналих људи који сваке године посећују овај јединствени музеј. Придружите ми се док поближе разгледам оно што је чувени француски писац из 19. века, Виктор Иго, назвао „левијатановим цревима“ — канализацију Париза.

Приступачна „црева“

Након што сам сишао 5 метара испод земље, видим први музејски експонат — препарираног пацова. Заиста језиво! Каже се да на сваког становника Париза долазе три пацова који невероватно добро варе чак и најјаче отрове. Они су без сумње добро ухрањени. Свакога дана пацови прождиру 100 тона, или једну трећину отпадака из канализације.

Камење, ексери, кључеви и други тешки предмети мешају се с отпадним водама и кишом запушавајући канализацију. Уз звук воде која капље у позадини, разгледам машине које пречишћавају 2 100 километара овог огромног „црева“. Сваке године, око хиљаду комуналних радника избаци 15 000 кубних метара отпадака. Тама, обиље прљаве воде, муљави зидови и нагли порасти нивоа воде могу да учине посао ових радника прилично тешким.

Узгред, уз таваницу канализације увијају се цевоводи у које је смештена огромна мрежа водоводних цеви, телефонских жица и каблова за семафоре.

Почело је с Римљанима

Римљани су били први који су Паризу подарили канализацију. Неких 18 метара римске канализације још увек је под рушевинама римских термалних купатила у латинској четврти. Али када је Римско царство пало, заборавило се на хигијену. Париз је вековима остао прљав и опасан по здравље, само с једном основном канализацијом (одводним каналима насред улице) или рововима у које су отицали течни отпаци. Ровови су заударали и били плодно тло за инфекције. Године 1131. најстарији син краља Луја VI умро је од једне инфекције након што је упао у отворену канализацију.

Отворени канали су служили као место за бацање отпадака, а тако и неколико новонаправљених затворених канала који би се без муке запушили. Да све буде још горе, када би ниво Сене порастао, канализација би повратила смрдљиво блато и отпатке. У то време је пробавни систем Париза био веома мали. Године 1636. црево је било дуго само 23 километра, а служило је популацији од 415 000 грађана. Век и по касније, било је само 3 километра дуже. До Наполеоновог доба патило је од акутног неварења.

У 19. веку постојећа канализација била је истражена и уцртана у мапу. Испоставило се да се она састоји од скоро двеста тунела од којих је већина раније била непозната. Како су се тоне вековима старог блата отклониле? Прочуло се да су се под улицама Париза могле наћи драгоцености. Тако је маса похлепних трагача за благом кренула унутра. Они су гацали кроз муљ вадећи новчиће, драгоцености и оружје.

Уређивање канализације

Канализација је на крају била уређена, осавремењена, проширена и прикључена на сваку кућу. Коришћене су довољно велике цеви да би могле да изађу на крај с неочекиваном бујицом. Године 1878, испод великих подрума протицало је 650 километара пловних канала. „Канализација је чиста,... нагиздана“, писао је Виктор Иго.

Током 20. века мрежа је удвостручена. И тако је канализација постала одраз града. На који начин? Свака канализациона цев носи име улице кроз коју пролази и број зграде на површини. Побољшања су настављена с пројектом реновације у вредности од 330 милиона америчких долара који је започет 1991. Десетогодишња реновација овог важног објекта, који обради 1,2 милиона кубних метара воде свакога дана, подразумева монтирање аутоматске опреме за чишћење и компјутеризованих команди.

Жељан уобичајеног паришког ваздуха, заврших посету. Међутим, моја шетња по подземљу није завршена. „Да бисте видели најскривеније дубине Париза, посетите катакомбе“ препоручује ми један продавац сувенира. „Двадесет метара под земљом натрпане су кости шест милиона људи.“ Откуд оне ту?

Цркве трују ваздух

Паришке катакомбе — подземно гробље — примиле су своје кости само у 18. веку. Почев од средњег века, људи су били сахрањивани у црквама или у њиховој близини. То је цркви доносило новац, али је било врло нездраво, пошто су гробнице биле у срцу града. То је постала ноћна мора за суседе највећег гробља у Паризу, Сен-иносен, чијих је 7 000 квадратних метара дочекивало мртве из око 20 цркава, као и неидентификоване лешеве и жртве несрећа.

Године 1418, куга је даровала још неких 50 000 лешева. Хиљаде жртава масакра на дан светог Вартоломеја било је кремирано у Сен-иносену године 1572.a Јавност је захтевала затварање овог гробља. Око милион тела, наслаганих понекад 10 метара у дубину, подигли су ниво земљишта за више од 2 метра. Гробље је било расадник зараза и ширило је одвратан смрад, због кога су се, како се каже, млеко и вино кварили. Међутим, свештенство се супротставило затварању овог градског гробља.

Године 1780. један општински гроб је напрсао и избљувао лешеве у оближње подруме. Е, што је много, много је! Гробница је била затворена; а сахрањивање у Паризу, забрањено. Маса гробова била је испражњена у запуштене каменоломе Томб-исуара. Петнаест месеци су сабласни конвоји сваке ноћи премештали кости. Ова пресуда је проширена на још 17 других гробница и 300 места обожавања. Кости су биле бачене у окно од 17,5 метара, где сада степенице воде од улице до катакомби.

Посета паришким катакомбама

Од Данфера-Рошроа, јужно од паришке латинске четврти, спустио сам се низ 91 степеник до катакомби. Године 1787. даме с краљевског двора биле су међу првима које су, уз светлост горућих бакљи, виделе ово подземно гробље. Данас 160 000 посетилаца долази овде сваке године.

Након степеништа појављује се, како се чини, бескрајан низ галерија у којима су смештени лешеви. Ходам опрезно, размишљајући о чињеници да катакомбе заузимају више од 11 000 квадратних метара. Човек по имену Филибер Аспер стекао је нетражену славу када је покушао да пронађе пут кроз ове галерије дуге стотину километара. Године 1793. он се изгубио у овом лавиринту. Његов костур је пронађен 11 година касније и идентификован по његовим кључевима и одећи.

Око 30 посто подручја испод Париза је ископано. Дуго се ископавање није контролисало. Међутим, 1774. године 300 метара улице d’Enfer (улица Пакао, сада Данфер-Рошро) сручило се у 30 метара дубок амбис. Париз је био у опасности од пропадања. Зграде „које видимо изнад земље“, узвикнуо је један писац, „нестају испод наших ногу“. Да би се подупрле подземне галерије, направљени су величанствени сводови.

„Жалосно је што нису поплочали тло кад су већ то радили“ јадиковао сам гледајући у своје блатњаве ципеле. Оклизнувши се у једној бари успео сам да се придржим за нека тешка бронзана врата. Иза врата лежи ходник са зидовима направљеним од људских костију. Исцерене лобање и крхке бедрењаче и цеванице, поређане у низовима у облику крста и венаца, представљају морбидну сцену. У плоче су угравирани библијски стихови и песме које одражавају слику људског размишљања о смислу живота и смрти.

Након изласка из катакомби, чистим блато са својих ципела о један олук, пазећи да моји кључеви не одлуче да поново посете паришку канализацију! Посета фасцинантном подземном свету Париза била је необично искуство које нећу брзо заборавити. Без сумње, Париз има много више него што се то споља види на први поглед.

[Фуснота]

[Слика на 25. страни]

Отварање једног дела паришке канализације

[Извор]

Valentin, Musée Carnavalet, © Photothéque des Musées de la Ville de Paris/Cliché: Giet

[Слика на 25. страни]

Посета канализацији

[Извор]

J. Pelcoq, The Boat, Musée Carnavalet, © Photothéque des Musées de la Ville de Paris/Cliché: Giet

[Слика на 25. страни]

Попречни пресек паришке канализације

[Извор]

Ferat, Musée Carnavalet, © Photothéque des Musées de la Ville de Paris/Cliché: Briant

[Слика на 26. страни]

Исцерене лобање и крхке цеванице поређане у низовима у облику крста и венаца

[Слика на 26. страни]

Један натпис пре излаза: „Жалац смрти је грех“ (1. Коринћанима 15:56, „King James Version“)

[Слика на 26. страни]

Машине за чишћење канализације

[Извор слике на 24. страни]

Мапа у позадини на странама 24-7: Encyclopœdia Britannica/9th Edition (1899)