Моја потрага за правдом
Испричала Урсула Мене
Откад знам за себе, имала сам жарку жељу да се према свим људима поступа праведно и поштено. На крају сам баш због те жеље била послата у затвор у комунистичкој Источној Немачкој. И баш тамо где сам најмање очекивала завршила се моја потрага за правдом. Дозволите ми да вам објасним.
РОЂЕНА сам 1922. у Халеу, немачком граду чија историја сеже више од 1 200 година уназад. Хале се налази око 200 километара југозападно од Берлина и један је од најранијих упоришта протестантизма. Моја сестра Кете, рођена је 1923. Отац је служио у војсци, а мајка је певала у позоришту.
Од свог оца сам наследила јаку жељу за правдом. Након што је напустио војску, отац је отворио продавницу. Пошто су његове муштерије углавном били сиромашни људи, он се сажалио на њих и робу им давао на вересију. Та његова доброта га је на крају довела до банкрота. Требало је да из очевог искуства научим да је борба против неправде и неједнакости много тежа и компликованија него што изгледа. Међутим, идеали младе особе су пламен који се тешко гаси.
Од мајке сам наследила уметнички таленат и она је мени и мојој сестри приближила музику, песму и плес. Била сам живахно дете и Кете и ја смо имале прелеп живот, све до 1939. године.
Почиње ноћна мора
Након што сам завршила школу, кренула сам на часове балета где сам такође научила и Ausdruckstanz, врсту немачког савременог плеса, који је популаризовала Мери Вигман. Она је била један од зачетника савременог уметничког плеса. Овај плес од извођача захтева да изрази своја осећања путем игре. Такође сам почела да сликам. Тако су моје тинејџерске године у почетку биле срећне и испуњене разним активностима и новим сазнањима. А онда је 1939. почео Други светски рат. Следећи ударац доживела сам 1941, када је мој отац умро од туберкулозе.
Рат је права ноћна мора. Иако сам имала само 17 година када је рат почео, мислила сам да је свет начисто полудео. Видела сам мноштво, донедавно нормалних људи који су подлегли нацистичкој хистерији. Затим је наступило пустошење, оскудица и смрт. У експлозији једне бомбе, наша кућа је била јако оштећена а у самом рату је погинуло неколико чланова моје породице.
Када се 1945. рат завршио, мајка, Кете и ја смо још увек биле у Халеу. У међувремену сам се удала и родила ћерку, али је мој брак запао у кризу. Раздвојили смо се и пошто сам морала сама да издржавам себе и ћерку, бавила сам се плесом и сликањем.
Послератна Немачка је била подељена на четири дела, а наш град је припадао делу којим је управљао Совјетски Савез. Због тога, сви смо морали да се навикнемо на живот под комунистичким режимом. Године 1949, део Немачке у којем смо ми живели, често називан Источном Немачком, постао је Немачка Демократска Република.
Живот под комунизмом
Тих година, моја мајка се разболела и морала сам да бринем о њој. Запослила сам се као службеница у локалној државној институцији. У међувремену, ступила сам у контакт са студентским покретом отпора који је желео да скрене пажњу на неке неправде. На пример, једном младићу ког сам добро познавала није било дозвољено да се упише на факултет зато што је његов отац био члан нацистичке партије. Помислила сам: ’Зашто он мора да пати ако је његов отац нешто скривио?‘ Све више сам сарађивала с тим покретом да сам на крају одлучила да се прикључим демонстрацијама. Чак сам једном лепила плакате на зграду локалног суда.
Док сам радила као секретарица Регионалног комитета за мир, морала сам да куцам нека писма која су вређала мој осећај за правду. Једном другом приликом је тај комитет планирао да, из политичких разлога, пошаље комунистички пропагандни материјал једном старијем човеку који је живео у Западној Немачкој, како би изазвао сумњу у њега. Толико сам била огорчена због тога да сам сакрила ту пошиљку у моју канцеларију. Та пошиљка никада није послата.
„Најгора особа у соби“ пружила ми је наду
У јуну 1951. два човека су ушла у моју канцеларију и рекла: „Ухапшени сте.“ Послали су ме у затвор познат као Roter Ochse (Црвени во). Годину дана касније, оптужена сам да радим против државе. Један студент ме је издао тајној полицији, такозваном Штазију, рекавши им да сам једном приликом лепила плакате у знак протеста. Суђење је била чиста фарса зато што нико није ни слушао оно што сам износила у своју одбрану. Осуђена сам на шест година затвора. У том периоду сам се разболела, због чега сам била пребачена у затворску болницу где је било око 40 других жена. Гледајући све те ужасно несрећне људе, успаничила сам се па сам отрчала до врата и почела да их ударам песницама.
„Шта хоћеш?“, упитао је стражар.
„Пустите ме одавде“, викала сам. „Ставите ме и у самицу ако треба, само ме пустите одавде!“ Наравно, игнорисао ме је. Недуго затим, приметила сам једну жену која је била другачија од осталих. У њеним очима се видело спокојство. Зато сам села поред ње.
„Ако седнеш поред мене боље буди опрезна“, рекла је она на моје изненађење. Затим је додала: „Други мисле да сам најгора особа у соби зато што сам Јеховин сведок.“
До тада нисам знала да су Јеховини сведоци сматрани непријатељима комунистичке државе. Међутим, оно што сам знала о њима је да су два Истраживача Библије (како су се Јеховини сведоци раније звали) редовно посећивали мог оца док сам још била дете. Заправо, сећам се како је отац говорио: „Истраживачи Библије су у праву!“
Зајецала сам јер ми је лакнуло због тога што сам срела ту дивну жену која се звала Берта Бригемајер. „Молим те, причај ми о својој вери“, рекла сам. Од тог тренутка, много времена смо проводиле заједно и често смо причале о Библији. Између осталог, схватила сам да је Јехова прави Бог, и да је он Бог љубави, правде и мира. Такође сам сазнала да ће он избрисати сваки траг зла који охоли и окрутни људи наносе човечанству. „Још мало, и злога више неће бити... А кротки ће поседовати земљу, и уживаће у изобиљу мира“, стоји у Псалму 37:10, 11.
Слобода и одлазак на Запад
Пуштена сам на слободу 1956, након што сам провела нешто више од пет година у затвору. Пет дана након мог ослобођења, пребегла сам у Западну Немачку. До тада сам имала две ћерке, Ханалору и Сабину, које сам повела са собом. Тамо сам се развела. Такође сам се поново повезала са Сведоцима. Док сам проучавала Библију, схватила сам да морам много тога променити у свом животу како бих га ускладила с Јеховиним мерилима. Успела сам у томе и крстила сам се 1958.
Након неког времена сам се поново удала, овог пута за Јеховиног сведока, Клауса Менеа. Клаус и ја смо имали диван брак и двоје деце, Бењамина и Табију. Нажалост, Клаус је пре око 20 година погинуо у једној саобраћајној несрећи, и од тада сам удовица. Па ипак, велику утеху ми пружа нада у ускрсење, јер знам да ће мртви бити ускрснути у живот на рајској земљи (Лука 23:43; Дела апостолска 24:15). Такође, много ми значи и то што сва моја деца служе Јехови.
Захваљујући проучавању Библије, научила сам да једино Јехова може успоставити истинску правду. За разлику од људи, он узима у обзир све наше околности, као и појединости о нама за које други често не знају. Ово дивно сазнање ми већ сада пружа мир, посебно када видим или доживим неправду. У Проповеднику 5:8 стоји: „Ако видиш да негде у земљи неко тлачи сиромаха и да се насилно ускраћује правда и праведност, немој да се чудиш томе, јер онај који је виши од високих то посматра.“ Наравно, „онај који је виши од високих“ представља нашег Створитеља. „Све [је] голо и откривено пред очима онога коме морамо положити рачун“, стоји у Јеврејима 4:13.
Осврт на протеклих скоро 90 година
Понекад ме људи питају какав је био живот под нацистичким и комунистичким режимом. Није било лако живети ни под једним ни под другим. Ови системи владавине, као и сви други, једноставно потврђују чињеницу да људи не могу добро владати једни над другима. Библија искрено и без увијања каже: „Човек влада над човеком на несрећу његову“ (Проповедник 8:9).
Када сам била млада и наивна, мислила сам да праведна владавина може потећи од људи. Сада знам да није тако. Једино наш Створитељ може целом свету донети истинску правду, и он ће то и учинити тако што ће уништити све зле људе и власт над земљом поверити свом сину Исусу Христу, ономе који је интересе других увек стављао испред својих. За њега Библија каже: „Волео си праведност и мрзео безакоње“ (Јеврејима 1:9). Јако сам захвална Богу што ме је привукао овом предивном, праведном Краљу, и надам се да ћу под његовом владавином живети вечно!
[Слика на 23. страни]
Са ћеркама Ханалором и Сабином након доласка у Западну Немачку
[Слика на 23. страни]
Данас, са сином Бењамином и његовом супругом Сандром