Како је та књига опстала?

Древни списи су имали природне непријатеље — ватру, влагу, буђ. Ни Библија није била имуна на такве опасности. Досије о томе како је опстала под зубом времена, да би постала најприступачнија књига на свету, изузетан је међу древним списима. Та историја заслужује више од пролазног интереса.

БИБЛИЈСКИ писци нису урезивали своје речи у камен; нити су их исписивали на трајне глинене плоче. Евидентно је да су своје речи бележили на пропадљиве материјале — папирус (прављен од египатске биљке истог назива) и пергамент (прављен од животињских кожа).

Шта се догодило са оригиналним списима? Вероватно су се распали пре много времена, већина у древном Израелу. Изучавалац Оскар Парет објашњава: „Оба ова носиоца писања [папирус и кожу] у подједнако великој мери угрожавају влага, буђ и свакојаки црви. Из свакодневног искуства знамо како лако папир, и чак и јака кожа, пропадају на отвореном ваздуху или у влажној просторији.“⁠¹

Ако оригинали више не постоје, како су се онда речи библијских писаца одржале до наших дана?

Сачували их прецизни преписивачи

Кратко након што су оригинали били написани, почели су да се израђују преписи прављени руком. Преписивање Писма је у ствари постало професија у древном Израелу (Јездра 7:6, NW; Псалам 45:1). Међутим, и преписи су били записивани на пропадљиве материјале. Током времена су и ови морали да се замене другим преписима прављеним руком. Када су оригинали нестали са сцене, ти преписи су постали основа за будуће манускрипте. Умножавање преписа био је процес који је трајао многе векове. Да ли су грешке преписивача током тих векова драстично промениле текст Библије? Доказ каже не.

Професионални преписивачи били су врло предани. Имали су дубоко поштовање према речима које су преписивали. Такође су били прецизни. Хебрејска реч која се преводи „преписивач“ јесте софер, што указује на бројање и записивање. Да бисмо илустровали тачност преписивача, осмотримо масорете.a У вези с њима, изучавалац Томас Хартвел Хорн објашњава: „Они... су бројали које је средње слово Пентатеуха [првих пет књига Библије], која је средња реченица сваке књиге, и колико се пута свако слово [хебрејског] алфабета појављује у целим Хебрејским списима.“⁠³

Тако су вешти преписивачи користили бројне методе за проверу. Да би избегли да испусте чак и једно једино слово из библијског текста, ишли су тако далеко да су бројали не само преписане речи него и слова. Осмотримо марљиву бригу која је у то била укључена: Водили су, наводно, евиденцију о 815 140 појединачних слова у Хебрејским списима!⁠⁴ Такав брижљив напор засигуравао је висок степен тачности.

Па ипак, ти преписивачи нису били непогрешиви. Да ли постоји икакав доказ да се, упркос вековима преписивања, библијски текст одржао у поузданом облику?

Чврст темељ за поверење

Постоји добар разлог за веровање да је Библија тачно преношена све до наших дана. Доказ се састоји од постојећих руком писаних манускрипата — према процени 6 000 читавих или делова Хебрејских списа, и око 5 000 Хришћанских списа на грчком. Међу њима је манускрипт Хебрејских списа откривен 1947, на чијем примеру видимо колико је преписивање Писма било тачно. Он се од тада означава као „највеће манускриптно откриће савременог доба“.⁠⁵

Док је почетком године чувао своја стада, један млади бедуински пастир открио је једну пећину близу Мртвог мора. У њој је пронашао бројне земљане ћупове, већином празне. Међутим, у једном од тих ћупова, чврсто запечаћеном, пронашао је кожни свитак који је био пажљиво умотан у платно и садржао комплетну библијску књигу Исаије. Тај добро очувани, али похабани свитак носио је знаке тога да је поправљан. Млади пастир није ни слутио да ће том древном свитку који држи у рукама коначно бити придата светска пажња.

Шта је било тако значајно у вези с тим нарочитим манускриптом? Године 1947, најстарији доступни комплетни хебрејски манускрипти потицали су из око десетог века н. е. А овај свитак је потицао из другог века пре н. е.b — више од хиљаду година раније.c Изучаваоци су били врло заинтересовани да установе какав је овај свитак у поређењу с манускриптима израђеним много касније.

У једној студији, изучаваоци су упоређивали 53. поглавље Исаије из Свитка с Мртвог мора с масоретским текстом произведеним хиљаду година касније. Књига A General Introduction to the Bible, објашњава резултате те студије: „Од 166 речи у Исаији 53, само су 17 слова под упитником. Десет од тих слова су једноставно ствар правописа, што не утиче на смисао. Још четири слова су мање стилске промене, као што су везници. Остала три слова садрже реч ’светло‘, која је додата у 11. стиху, и не утиче пуно на смисао... Дакле, у једном поглављу од 166 речи, постоји само једна реч (три слова) у питању после хиљаду година преношења — и та реч не мења знатно смисао одломка.“⁠⁷

Професор Милар Бароуз, који је годинама радио с тим списима, анализирајући њихов садржај, дошао је до сличног закључка: „Многе разлике између... Исаијиног свитка и масоретског текста могу се објаснити као грешке у преписивању. С изузетком њих, постоји изванредно слагање, у целини, с текстом који се налази у средњовековним манускриптима. Такво слагање у једном толико старијем манускрипту пружа уверљиво сведочанство за општу тачност традиционалног текста.“⁠⁸

„Уверљиво сведочанство“ такође се може дати и за преписивање Хришћанских грчких списа. На пример, откриће Синајског кодекса у 19. веку, једног манускрипта на најфинијем пергаменту, који потиче из четвртог века н. е., помогло је да се потврди тачност манускрипата Хришћанских грчких списа који су произведени вековима касније. Један папирусни фрагмент Јовановог јеванђеља, откривен у области Фајум, у Египту, потиче из прве половине другог века н. е., мање од 50 година након што је записан оригинал. Сачуван је кроз векове у сувом песку. Тај текст се слаже с оним што се налази у много каснијим манускриптима.⁠⁹

Докази тако потврђују да су преписивачи, у ствари, били веома тачни. Ипак, правили су грешке. Ниједан појединачни манускрипт није без мане — па ни Исаијин свитак с Мртвог мора. Чак и тако, изучаваоци могу да открију и исправе таква одступања од оригинала.

Исправљање преписивачевих грешака

Претпоставимо да је 100 особа било замољено да направе ручни препис једног подужег документа. Несумњиво би бар неки од преписивача направили грешке. Међутим, не би сви направили исте грешке. Када би узео свих 100 преписа и упоредио их врло пажљиво, могао би да издвојиш грешке и да утврдиш тачан текст оригиналног документа, чак и ако га никада ниси видео.

Слично томе, нису сви преписивачи Библије правили исте грешке. С буквално хиљадама библијских манускрипата који су сада на располагању за компаративне анализе, изучаваоци текста могу да издвоје грешке, утврде оригиналан текст, и да забележе потребне исправке. Као резултат таквог брижљивог проучавања, изучаваоци текста су произвели главне текстове на изворним језицима. Та пречишћена издања хебрејских и грчких текстова усвајају речи за које општеприхваћено постоји највећа сагласност да су изворне, док често у фуснотама наводе варијације или алтернативни текст који би могао постојати у неким манускриптима. Та издања која су пречистили изучаваоци текста јесу оно што преводиоци Библије користе да би Библију превели на савремене језике.

Тако, када узмеш један савремени превод Библије, постоји сваки разлог за поверење да хебрејски и грчки текстови на којима се он темељи, с изузетном верношћу представљају речи изворних библијских писаца.d Досије о томе како се Библија одржала током хиљада година преписивања руком заиста је изванредан. Зато је сер Фредерик Кењон, дугогодишњи куратор Британског музеја, могао да каже: „Не може се довољно снажно нагласити да је текст Библије суштински поуздан... То се не може рећи ни за једну другу древну књигу на свету.“⁠¹⁰

[Фусноте]

[Слика на 8. страни]

Библију су сачували вешти преписивачи

[Слика на 9. страни]

Исаијин свитак с Мртвог мора (приказан факсимил) практично је идентичан с масоретским текстом произведеним хиљаду година касније