Бесмртност душе — порекло ове доктрине

„Ниједна тема повезана с човековим психичким животом није толико окупирала његов ум колико његово стање после смрти“ — „ENCYCLOPÆDIA OF RELIGION AND ETHICS.“

1-3. Како су Сократ и Платон заступали идеју да је душа бесмртна?

ЈЕДАН 70-годишњи изучавалац и учитељ оптужен је за безбожност као и за то да својим учењима квари младе умове. Иако на свом суђењу износи бриљантну одбрану, пристране судије га проглашавају кривим и осуђују на смрт. Само неколико сати пре свог погубљења, ученицима окупљеним око себе остарели учитељ износи низ аргумената којима потврђује да је душа бесмртна и да се смрти не треба плашити.

² Тај осуђени човек није нико други до Сократ, чувени грчки филозоф из петог века пре н. е.a Његов ученик Платон записао је ове догађаје у есејима Одбрана и Федон. Сократу и Платону се приписује да су међу првима заступали идеју да је душа бесмртна. Али они нису били зачетници овог учења.

³ Као што ћемо видети, порекло идеје о људској бесмртности сеже у много ранија времена. Међутим, Сократ и Платон су искристалисали тај концепт и претворили га у једно филозофско учење, чинећи га тако привлачнијим за образоване масе свог времена па и касније.

Од Питагоре до пирамида

4. Пре Сократа, каква су била гледишта Грка о другом свету?

⁴ Грци су и пре Сократа и Платона веровали да душа живи после смрти. Питагора, чувени грчки математичар из шестог века пре н. е., веровао је да је душа бесмртна и подложна сељењу. Пре њега, Талес из Милета, за кога се мисли да је први познати грчки филозоф, сматрао је да бесмртна душа постоји не само у људима, животињама и биљкама већ и у предметима као што је магнет, пошто могу да померају гвожђе. Древни Грци су тврдили да се душе мртвих превозе преко реке Стиге у једно огромно подземно подручје названо пакао. Ту су судије изрицале пресуду душама или на мучење у једном затвору с високим зидовима или на блаженство на Јелисејским пољима.

5, 6. Како су Персијанци гледали на душу?

⁵ У Ирану, то јест Персији, према истоку, пророк по имену Зороастер појавио се на сцени у седмом веку пре н. е. Он је увео један начин обожавања који је постао познат као зороастризам. То је била религија Персијског царства, које је доминирало светском сценом пре него што је Грчка постала велика сила. Зороастријски списи кажу: „Душа ће Праведника у Бесмртности заувек бити у Радости, али на мукама ће душа Лажова сигурно бити. А ове Законе Ахура Мазда [што значи „мудар бог“] одредио је преко Свог сувереног ауторитета.“

⁶ Учење о бесмртности душе такође је било део презороастријске иранске религије. На пример, древна иранска племена бринула су о душама покојних тако што су им нудила храну и одећу, што би им користило у подземном свету.

7, 8. Шта су древни Египћани веровали у вези с тим да душа надживљава смрт тела?

⁷ Веровање у живот после смрти било је основа египатске религије. Египћани су веровали да ће души мртваца судити Озирис, главни бог подземног света. На пример, један папирусни документ за који се тврди да је из 14. века пре н. е., приказује Анубиса, бога мртвих, како води душу писара Хунефера пред Озириса. На једној ваги, срце писара, које представља његову савест, стајало је насупрот перју које богиња истине и правде носи на својој глави. Тот, један други бог, бележи резултате. Пошто Хунеферово срце није тешко због кривице, оно је лакше од перја, и Хунеферу се допушта да уђе у подручје Озириса и добије бесмртност. Тај папирус такође приказује једну женску неман како стоји поред ваге, спремна да прогута покојника ако срце не прође на том испиту. Египћани су такође балзамовали своје мртве и чували тела фараона у импресивним пирамидама, пошто су мислили да преживљавање душе зависи од сачувања тела.

⁸ Дакле, разне древне цивилизације имале су једно заједничко учење — бесмртност душе. Да ли су то учење примиле из истог извора?

Место порекла

9. Која религија је утицала на древни свет Египта, Персије и Грчке?

⁹ „У древном свету“, каже књига The Religion of Babylonia and Assyria, „Египат, Персија и Грчка осећали су утицај вавилонске религије.“ Та књига надаље објашњава: „С обзиром на почетни контакт између Египта и Вавилоније, који је откривен на плочицама из Ел-Амарне, сигурно су постојале бројне прилике за уплив вавилонских гледишта и обичаја у египатске култове. У Персији, култ Митре недвосмислено открива утицај вавилонских концепција... Мноштво примеса семитских елемената како у раној грчкој митологији тако и у грчким култовима сада је тако општеприхваћено међу изучаваоцима да није потребна даљња дискусија. Ти семитски елементи су у великој мери прецизније речено вавилонски.“b

10, 11. Које је било вавилонско гледиште о животу после смрти?

¹⁰ Али зар се вавилонско гледиште о томе шта се догађа после смрти знатно не разликује од гледишта Египћана, Персијанаца и Грка? Погледајмо на пример вавилонски Еп о Гилгамешу. Остарели јунак тог епа, Гилгамеш, прогоњен реалношћу смрти, креће у потрагу за бесмртношћу али не успева да је пронађе. Девојка коју среће током свог путовања чак га подстиче да извуче све из овог живота, јер бескрајни живот који тражи неће наћи. Порука целог епа јесте да је смрт неизбежна и да је нада у бесмртност само илузија. Зар то не показује да Вавилонци нису веровали у други свет?

¹¹ Професор Морис Џастро, мл., са Универзитета Пенсилванија у САД, писао је: „Ни народ ни вође религиозне мисли [Вавилона] никада се нису суочили с могућношћу тоталног уништења онога што је једном настало. Смрт је [по њиховом мишљењу] била прелазак у један други облик живота, а порицање бесмртности само је наглашавало да је немогуће избећи ту промену у постојању коју доноси смрт.“ Да, и Вавилонци су веровали да се живот после смрти наставља у неком облику. Они су то изражавали тако што су с мртвима закопавали предмете које би они користили на другом свету.

12-14. (а) После Потопа, које је било родно место учења о бесмртности душе? (б) Како се та доктрина проширила по целом свету?

¹² Јасно је да учење о бесмртности душе сеже све до древног Вавилона. Према Библији, књизи која носи печат тачне историје, град Вавел, то јест Вавилон, основао је Неврод, праунук Ноја.c После глобалног Потопа Нојевог времена, постојао је само један језик и једна религија. Утемељивши град и изградивши тамо једну кулу, Неврод је успоставио још једну религију. Библијски извештај показује да су се, након што су у Вавелу били помешани језици, неуспешни градитељи куле распршили и кренули из почетка, поневши са собом своју религију (Постање 10:6-10; 11:4-9). Тако су се вавилонска религиозна учења раширила по лицу целе земље.

¹³ Традиција каже да је Неврод умро насилном смрћу. После његове смрти, Вавилонци су логично били склони да га веома поштују као оснивача, градитеља и првог краља свог града. Пошто је бог Мардук (Меродах) сматран оснивачем Вавилона, неки изучаваоци сугеришу да Мардук представља Неврода након што је проглашен за бога. Ако је то тачно, онда је представа да особа има душу која преживљава смрт сигурно била актуелна у најмању руку у време Невродове смрти. У сваком случају, странице историје откривају да је после Потопа, родно место учења о бесмртности душе било Вавел, то јест Вавилон.

¹⁴ Међутим, како је та доктрина постала основа већине религија нашег времена? Следећи део ће истражити како је она ушла у источњачке религије.

[Фусноте]

[Слике на 6. страни]

Египатско гледиште о душама у подземном свету

[Слика на 7. страни]

Сократ је доказивао да је душа бесмртна