Идеја улази у јудаизам, хришћански свет и ислам
„Религија је између осталог један начин да се људи помире с чињеницом да једног дана морају да умру, да се с тиме помире или преко обећања у неки бољи живот на оном свету или путем поновног рађања, или помоћу и једног и другог“ — ГЕРХАРД ХЕРМ, НЕМАЧКИ ПИСАЦ.
1. На ком темељном веровању већина религија заснива своје обећање о животу после смрти?
ДАЈУЋИ обећање о неком загробном животу, практично све религије зависе од веровања да човек има душу која је бесмртна и која приликом смрти путује у неко друго подручје или се сели у неко друго створење. Као што је примећено у претходном делу, веровање у људску бесмртност било је саставни део источњачких религија још од њиховог почетка. Али шта је с јудаизмом, хришћанским светом и исламом? Како је то учење постало основа ових вера?
Јудаизам усваја грчке концепте
2, 3. Према делу Encyclopaedia Judaica, да ли су свети хебрејски записи научавали бесмртност душе?
2 Корени јудаизма сежу неких 4 000 година уназад до Аврама. Свети Хебрејски списи почели су да се пишу у 16. веку пре н. е. и били су завршени до времена када су Сократ и Платон уобличили теорију о бесмртности душе. Да ли су ти Списи научавали бесмртност душе?
3 Encyclopaedia Judaica одговара: „Тек у постбиблијском периоду, јасно и чврсто веровање у бесмртност душе пустило је корене... и постало један од камена темељаца јеврејске и хришћанске вере.“ Она такође наводи: „У библијском периоду, на особу се гледало као на целину. Није се правила јасна разлика између душе и тела.“ Први Јевреји су веровали у ускрсење мртвих, и то „треба разликовати од веровања у... бесмртност душе“, истиче ова енциклопедија.
4-6. Како је доктрина о бесмртности душе постала „један од камена темељаца“ јудаизма?
4 Како је онда та доктрина постала „један од камена темељаца“ јудаизма? Историја пружа одговор. Године 332. пре н. е., Александар Велики муњевито је освојио највећи део Блиског истока. Кад је стигао у Јерусалим, Јевреји су га дочекали раширених руку. Према јеврејском историчару из првог века Јосифу Флавију, чак су му показали пророчанство из књиге Данила, написано више од 200 година раније, које је јасно описало Александрова освајања у улози ’грчког цара‘ (Данило 8:5-8, 21, ДК). Александрови наследници наставили су с његовим планом хеленизације, уводећи у све делове царства грчки језик, грчку културу и филозофију. Мешање две културе — грчке и јеврејске — било је неизбежно.
5 Почетком трећег века пре н. е., почело се с првим преводом Хебрејских списа на грчки, названим Септуагинта. Преко њега многи незнабошци су стекли поштовање према јеврејској религији и упознали се с њом, а неки су се чак и обратили. С друге стране, Јевреји су упознали грчку мисао, и неки су постали филозофи, што је за њих било нешто потпуно ново. Фило из Александрије, из првог века н. е., био је један такав јеврејски филозоф.
6 Фило се дивио Платону и настојао је да јудаизам објасни помоћу грчке филозофије. „Створивши јединствену синтезу платонске филозофије и библијске традиције“, каже књига Heaven—A History, „Фило је припремио пут за касније хришћанске [као и јеврејске] мислиоце.“ А шта је Фило веровао у вези с душом? Та књига наставља: „За њега, смрт враћа душу у њено првобитно стање пре рођења. Пошто душа припада духовном свету, живот у телу постаје ништа друго до кратка, често несрећна епизода.“ У друге јеврејске мислиоце који су веровали у бесмртност душе спадају Исак Израели, познати јеврејски лекар из 10. века, и Мозес Менделсон, немачко-јеврејски филозоф из 18. века.
7, 8. (а) Како Талмуд описује душу? (б) Шта каснија јеврејска мистична литература каже о души?
7 Књига која је такође дубоко утицала на јеврејску мисао и живот јесте Талмуд — писани сажетак такозваног усменог Закона, касније с коментарима и објашњењима тог закона, која су саставили рабини од другог века н. е. па до средњег века. „Талмудски рабини“, каже Encyclopaedia Judaica, „веровали су да душа постоји и након смрти.“ Талмуд чак говори о томе да мртви контактирају са живима. „Вероватно због утицаја платонизма“, каже Encyclopædia of Religion and Ethics, „[рабини] су веровали у претпостојање душе.“
8 Каснија јеврејска мистична литература, Кабала, иде чак тако далеко да научава реинкарнацију. С обзиром на то веровање, The New Standard Jewish Encyclopedia наводи: „Ова идеја изгледа да је настала у Индији... У Кабали се она најпре појављује у књизи Бахир, а затим је, од Зохара па надаље, општеприхваћена од стране мистика, играјући важну улогу у хасидском веровању и литератури.“ У данашњем Израелу, реинкарнација се навелико прихвата као јеврејско учење.
9. Које је гледиште већине фракција данашњег јудаизма што се тиче бесмртности душе?
9 Дакле, идеја о бесмртности душе ушла је у јудаизам преко утицаја грчке филозофије, и тај концепт данас прихвата већина фракција јудаизма. Шта се може рећи о уласку тог учења у хришћански свет?
Хришћански свет прихвата Платонове мисли
10. Шта је један истакнути шпански изучавалац закључио с обзиром на Исусово веровање у бесмртност душе?
10 Право хришћанство је почело са Христом Исусом. С обзиром на Исуса, Мигел де Унамуно, истакнути шпански изучавалац из 20. века, написао је: „Он је веровао у ускрсење тела, према јеврејском обичају, а не у бесмртност душе, према [грчком] платонском обичају... Докази за то могу се видети у свакој поштеној књизи тумачења.“ Он је закључио: „Бесмртност душе... је паганска филозофска догма.“
11. Када је грчка филозофија почела да продире у хришћанство?
11 Када се и како та „паганска филозофска догма“ увукла у хришћанство? New Encyclopædia Britannica истиче: „Од средине 2. века A.D. хришћани који су били донекле поучени грчкој филозофији почели су да осећају потребу да помоћу ње изразе своју веру, како ради властитог интелектуалног задовољства тако и да би обратили образоване пагане. Филозофија која им је највише одговарала била је платонизам.“
12-14. Коју су улогу Ориген и Августин имали у стапању платонске филозофије с хришћанством?
12 Два таква рана филозофа имала су велики утицај на доктрине хришћанског света. Један је био Ориген из Александрије (око 185-254. н. е.), а други Августин из Хипона (354-430. н. е.). О њима New Catholic Encyclopedia каже: „Тек с Оригеном на истоку и Св. Августином на западу, душа је била утврђена као духовна основа и из њене природе формиран је један филозофски концепт.“ На темељу чега су Ориген и Августин формирали своје концепте о души?
13 Ориген је био ученик Клемента из Александрије, који је био „први Отац који је директно узимао понешто из грчке традиције о души“, каже New Catholic Encyclopedia. Платонове идеје о души сигурно су дубоко утицале на Оригена. „[Ориген] је у хришћанску доктрину уградио целу космичку драму о души, коју је узео од Платона“, приметио је теолог Вернер Јегер у делу The Harvard Theological Review.
14 Неки у хришћанском свету сматрају да је Августин највећи антички мислилац. Пре него што се у 33. години обратио на „хришћанство“, Августин се снажно интересовао за филозофију и постао је неоплатониста.a После свог обраћења, остао је неоплатониста у свом размишљању. „Његов ум је постао поприште на коме је религија Новог завета била у потпуности помешана с платонском традицијом и грчком филозофијом“, каже The New Encyclopædia Britannica. New Catholic Encyclopedia признаје да Августинова „доктрина [о души], која је до краја 12. века постала стандард на Западу, доста тога дугује... неоплатонизму“.
15, 16. Да ли је интересовање за Аристотелова учења у 13. веку изменило став цркве о учењу о бесмртности душе?
15 У 13. веку, Аристотелова учења постајала су све популарнија у Европи, у великој мери због тога што су на латинском била доступна дела арапских изучавалаца који су опширно коментарисали о Аристотеловим списима. Католички изучавалац по имену Тома Аквински био је дубоко импресиониран аристотеловским размишљањем. Због записа Аквинског, Аристотелова гледишта имала су већи утицај на учење цркве него Платонова. Међутим, тај тренд није утицао на учење о бесмртности душе.
16 Аристотел је научавао да је душа нераздвојно везана с телом, да не живи независно након смрти и да ако у човеку постоји ишта вечно, онда је то апстрактни, безлични интелект. Овај начин гледања на душу није био у складу с црквеним веровањем о личним душама које преживљавају смрт. Зато је Аквински модификовао Аристотелово гледиште о души, тврдећи да се бесмртност душе може разумски доказати. Тако је веровање цркве у бесмртност душе остало нетакнуто.
17, 18. (а) Да ли је реформација у 16. веку увела неку реформу учења о души? (б) Који је став већине деноминација хришћанског света што се тиче бесмртности душе?
17 Током 14. и 15. века, у почетном периоду ренесансе, дошло је до обнове интересовања за Платона. Чувена породица Медичи из Италије чак је помогла у оснивању платонске академије у Фиренци, како би се унапредило проучавање Платонове филозофије. Током 16. и 17. века, интерес за Аристотела је ослабио. А реформација из 16. века није увела реформу учења о души. Иако су протестантски реформатори покренули питање око учења о чистилишту, они су прихватили идеју о вечном мучењу или вечној награди.
18 Тако учење о бесмртности душе преовладава у већини деноминација хришћанског света. Запажајући то, један амерички изучавалац је написао: „Религија, у ствари, за огромну већину нашег света, значи бесмртност, и ништа више. Бог је творац бесмртности.“
Бесмртност и ислам
19. Када је ислам основан, и ко га је основао?
19 Ислам је имао свој почетак кад је Мухамед, са око 40 година, позван за пророка. Муслимани у глобалу верују да је он добио откривења у периоду од неких 20 до 23 године, од око 610. н. е. па до његове смрти 632. н. е. Та откривења су записана у Курану, муслиманској светој књизи. У време настанка ислама, у јудаизам и хришћански свет већ се био увукао платонски концепт о души.
20, 21. Шта муслимани верују у вези с другим светом?
20 Муслимани верују да је њихова вера кулминација откривења датих верним Јеврејима и хришћанима старог доба. Куран цитира и Хебрејске и Грчке списе. Али што се тиче учења о бесмртности душе, Куран одступа од тих записа. Куран научава да човек има душу која живи и после смрти. Он такође говори о ускрсењу мртвих, дану суда, и коначној судбини душе — или животу у небеском рајском врту или казни у горућем паклу.
21 Муслимани верују да душа покојника иде у барзах, то јест „преграду“, „место или стање у коме ће људи бити после смрти а пре Суђења“ (Сура 23:99, 100, The Holy Qur-an, фуснота). Душа је свесна, и ту доживљава оно што је означено као „Казна гроба“ ако је особа била зла, или је срећна ако је била верна. Али верни такође морају поднети извесно мучење због оних неколико греха које су починили док су били живи. На дан суда, свако се суочава са својом вечном судбином, која окончава то прелазно стање.
22. Које су различите теорије с обзиром на судбину душе изнели неки арапски филозофи?
22 Идеја о бесмртности душе у јудаизму и хришћанском свету појавила се због платонског утицаја, али тај концепт је у ислам био уграђен од самог његовог почетка. То не значи да арапски изучаваоци нису покушали да комбинују исламска учења с грчком филозофијом. Арапски свет је, у ствари, био под великим утицајем Аристотеловог рада. А чувени арапски изучаваоци, као што су Авицена и Авероес, разјаснили су и разрадили аристотеловско размишљање. Међутим, у својим настојањима да ускладе грчку мисао и муслиманско учење о души, они су створили различите теорије. На пример, Авицена је изјавио да је лична душа бесмртна. Авероес је, с друге стране, аргументовао против тог гледишта. У сваком случају, бесмртност душе остаје веровање муслимана.
23. Како јудаизам, хришћански свет и ислам гледају на питање о бесмртности душе?
23 Дакле, јасно је да и јудаизам и хришћански свет и ислам научавају доктрину о бесмртности душе.
[Фуснота]
a Присталица неоплатонизма, нове верзије Платонове филозофије коју је развио Плотин у трећем веку у Риму.
[Слика на 14. страни]
Освајање Александра Великог довело је до мешања грчке и јеврејске културе
[Слике на 15. страни]
Ориген, изнад, и Августин покушали су да споје платонску филозофију с хришћанством
[Слике на 16. страни]
Авицена, изнад, изјавио је да је лична душа бесмртна. Авероес је аргументовао против тог гледишта