5. Мојсијево визионарство подстиче нас да служимо Јехови са искреном радошћу

ЈЕХОВИНИ обожаваоци морају да му служе верно и са искреном радошћу. То даје јасно до знања ова библијска књига — 5. Мојсијева (5. Мојсијева 28:45—47). И њено подстицање на такву верну, радосну службу има великог значаја у животу Јеховиних сведока 20. века.

5. књигу Мојсијеву написао је 1473. пре. н.е. (као што се из самог наслова да видети) јеврејски пророк Мојсије на Моавским пољима и она обухвата период од нешто више од два месеца. Последње поглавље те књиге је вероватно додао Исус Навин, или првосвештеник Елеазар. 5. Мојсијева садржи четири говора, као и песму и благослов Мојсијев када је требало да Израелци уђу у Обећану земљу (5. Мојсијева 1:3; Исус Навин 1:11; 4:19). У 5. Мојсијевој је Мојсије објаснио и разрадио одређене тачке Закона. Између осталог, та књига показује да Јехова захтева искључиво предање. Такође упозорава на криво обожавање и подстиче Божји народ да буду верни у светој служби Богу.

На које специфичне начине су помогле Израелцима речи записане у 5. Мојсијевој? И како може данас да буде од користи Јеховиним сведоцима та књига?

Израелци су били у пустињи око 40 година када им се сада Мојсије обратио. Делимично поново говори о именовању судија који му помажу. Наводи рђав извештај десет ухода који је довео до побуне и лутања по пустињи. Подсећа на победе које је Бог омогућио. Мојсије упозорава на прављење идола и подвлачи то изјављујући: „Јер је Јехова, Бог твој, огањ који прождире, Бог који захтева искључиво предање“. (НС). Ове речи долазе после опомене да слушају Јехову (5. Мојсијева 1:1—4:49).

У другом говору, као прво, излаже Мојсије мало на другачији начин десет заповести и говори о давању Закона. Наглашава да треба љубити Јехову свим срцем, свом душом и свом снагом. Истиче се да треба поучавати децу. Седам хананских нација, заједно са својим предметима за криво обожавање, осуђено је на пропаст. Израелцима се говори да нису били изабрани због њихове праведности, него зато што је Јехова веран свом савезу. У Обећаној земљи морају да остану послушни и не смеју да забораве Бога. Понављају се случајеви непослушности и показује се да су битни фактори: искрена љубав према Богу и страх од њега. Пред Израелце се стављају благослови и проклетства, али их се подстиче на послушност према Богу (5. Мојсијева 5:1—11:32).

Затим се цитирају закони који се тичу живота у Обећаној земљи. Међу њима налазе се прописи о уништавању трагова нечисте религије, о конзумирању меса и поступку са крви, о начину поступања са лажним пророцима и отпадом, чистом и нечистом храном и десетку. Пружају се детаљи о опраштању дугова, ропству и првинама код животиња. Разматрају се три годишња празника, као и извесне правне ствари и закони за краљеве и Левите. После упозорења на спиритизам, прориче се да ће доћи пророк сличан Мојсију (5. Мојсијева 12:18—22).

Између осталих споменутих уредаба налазе се уредбе о градовима уточишта, ослобођењу од војске, чишћењу од кривице за проливену крв, ступању у брак са заробљеним женама, праву првородства, бунтовним синовима, поштовању туђе својине и туђег живота, сексуалним питањима и о нечијој неподобности да буде члан скупштине. У друге законе спадају још закони о поступању са робовима, плаћању камате и заветима. На крају тог говора спомињу се још уредбе у вези развода брака, зајмова, љубазности према сирочади и удовицама, левиратског брака, тачног мерења, приношења првих плодова и давања десетка (5. Мојсијева 19:1—26:19).

Мојсије почиње свој трећи говор упутствима о писању Закона на великом камењу. Благослови треба да се изричу са брда Герисима, а проклетства са брда Евала. Затим се благослови, за послушност према Божјим заповестима, стављају насупрот проклетствима за непослушност (5. Мојсијева 27:1— 28:68).

У вези са четвртим Мојсијевим говором стоји и обнова савеза између Јехове и Израелаца. Мојсије прича како се Бог бринуо за њих у пустињи. Упозорава их на непослушност и подвлачи Јеховину милост. На крају их ставља пред избор: живот или смрт. Израелци могу да живе ’љубећи Јехову, слушајући глас његов и приањајући уз њега’ (5. Мојсијева 29:1—30:20);

Мојсије побуђује Израелце да буду храбри када буду улазили у обећану земљу, јер Јехова ходи са њима. После одређивања Исуса Навина за вођу услеђује пророчанство о бунтовности Израела. Мојсије у песми затим велича Јехову, прориче невоље услед неверности Израелове, али завршава уверењем у Божју освету, спојивши га узвиком: „Радујте се, нације, са његовим народом“. Мојсије додељује последње благослове, затим се том 120—годишњем пророку пружа прилика да види обећану земљу, након чега умире и бива покопан од Јехове на неодређено место (5. Мојсијева 31:1—34:12).

Горе наведени кратки подаци подстичу можда твој духовни апетит. Али, док читаш 5. Мојсијеву, могу се појавити значајна питања. Ево неких питања које наслућујемо, као и одговора на њих.

Мојсијев први говор

• 4:15—24 — Да ли ове речи против прављења ликова значе да је неисправно правити фотографије појединаца?

У овим ставцима се забрањује прављење ликова за криво обожавање. Али, Израелцима није било забрањено да праве ликове у друге сврхе. На пример, ту су били од Бога одабрани ликови херувима на материјалу шатора од састанка и на поклопцу светог ковчега. Било би неприкладно доводити у везу са идолопоклонством обично снимање и израђивање фотографија, ако се не употребљавају намерно у сврхе криве религије. Нормално да нема библијског приговора фотографисању, сликарству и вајарству, која служе у корисне и уметничке сврхе, сликајући особе или предмете.

Мојсијев други говор

• 6:6—9 — Да ли треба дословно разумети заповест ’привежи Божји закон на руку’?

Ове речи не подупиру обичај ношења филактеријума (мале кутијице које садрже библијске ставке). Формулисање речи указује пре на симболичну примену (Упореди са 2. Мојсијевом 13:9; Причама Соломуновим 7:2, 3). Није речено да треба на нечему записати заповест и затим да то неко носи или да се причврсти на довратке и капије. Израелци су морали да имају у виду Божје заповести свугде, било да су били код куће, на путу или близу градских капија, где су старешине решавале правне случајеве. Требало је да задрже Божји закон у срцима, поучавају своју децу по њему и покажу својим поступцима (како је изражено, рукама) да га се држе. Људи су морали јавно да се идентификују као они који подупиру Јеховин закон, малтене као да им је био записан међу очима да га сви виде. Тако исто, и данас Јеховини сведоци настоје да се докажу као Божје послушне слуге. Срце их нагони да слушају његову реч и пуне мисли оним што је истинито, од озбиљног интереса, праведно, љубазно, пуно врлина и вредно хвале. Труде се на сваки начин да покажу да су увек пред њима Јеховине заповести (Филипљанима 4:8; Колошанима 3:23).

• 8:3, 4 — Значи ли то само да је залиха одеће била попуњена?

Снабдевање маном било је непрестано чудо. Тако је било и са чињеницом да се одећа није похабала и да им ноге нису отицале за 40 година у пустињи. Да се залиха одеће обнављала само нормалним путем, не би било никакво чудо. Не би било никаквих тешкоћа користити се истом одећом током свих тих година, јер би се дечија одећа могла прекројити за млађу децу, а гардеробу од умрлих могли би носити други. Пошто је број Израелаца био отприлике исти на крају лутања по пустињи као на почетку, првобитна залиха одеће била би управо довољна за 40 година (4. Мојсијева 2:32; 26:51).

• 14:21 — Пошто Израелци нису смели јести ’ништа што цркне’, зашто су могли дати придошлици или продати странцу?

Јехова је, као врховни законодавац, имао право да постави само Израелцима извесна ограничења. Они су му били „свети народ“. Други народи нису поштовали забрану јела угинуле животиње. Није била никаква неправда дати лешину из које није исцурела крв придошлици или продати је странцу, јер Израелци нису представљали погрешно, ствари и прималац или купац чинио је то добровољно. Можда треба још додати да су речи из 5. Мојсијеве 14:21 у складу са речима из 3. Мојсијеве 17:10, где се забрањује придошлици да једе крв. Придошлица који је био прозелит није смео да једе крв, али та забрана није важила за придошлицу који није био прозелит у потпуности. Таква особа је, могла да употреби лешину из које није исцурела крв и која је била нечиста за верног Израелца или прозелита.

• 17:5—7 — Зашто се захтевало да сведоци најпре дигну руку на особу осуђену на смрт?

Требало је да свако у Израелу буде ревностан за право обожавање и да се брине да организација остане чиста и да се не нанесе срамота Јеховином имену. Сведоци су морали да покажу ту ревност преузимајући вођство у извршавању осуде (Упореди са 4. Мојсијевом 25:6—9; 5. Мојсијева 13:6—11). Наравно, једно; је било сведочити против кога, а сасвим друго погубити га. То је требало навести сведока да брижљиво размисли када сведочи, и само би зла особа лажно сведочила иако је знала да ће бити прва која ће послати у смрт оптуженог човека или жену. Јеховини сведоци могу применити та начела тиме што ће бити ревносни за чистоћу у скупштини, али и брижљиви код изношења истинитих доказа. Свако од нас мора, на крају, да одговара пред врховним судијом, Јеховом (Матеј 12:36, 37).

• 22:5 — Је ли исправно да жена носи панталоне, с обзиром на ову забрану?

Очигледна сврха тог закона била је у томе да спречи злоупотребу секса и конфузију што се тиче полног идентитета. По изгледу и одећи, обично жели да изгледа мушкарац као мушкарац, а жена као жена. Ако би неки Израелац поступио супротно том унутрашњем осећају за прикладност, могло би то довести до хомосексуалности. Мада су и мушкарци и жене тада носили одећу попут одора, постојала је разлика између мушке и женске одоре. Тако и данас у неким пределима земље носе и мушкарци и жене панталоне, па ипак постоји разлика у стилу за сваки пол. Начело у овом ставку не забрањује хришћанским женама да носе понекад панталоне, као на пример, када раде око куће или на имању. И по локалним обичајима и потребама, панталоне могу да буду веома пожељан део гардеробе у веома хладним пределима. У Библији се саветује женама да се ’у веома уредној одећи, украшавају скромношћу и здравим разумом’ (1. Тимотеју 2:9, 10).

• 24:6 — Да ли би могло бити узимање у залог доњег или горњег жрвња као узимање у залог саме душе?

Тада се пекао хлеб обично сваког дана и често је требало млети жито у брашно. Дакле, свакодневни хлеб породице зависио је од горњег или доњег жрвња. Узети у залог један од њих значило би лишити породицу њеног свакодневног хлеба и свело би се на узимање „душе“ или „средстава за живот“ у залог.

Последњи говори, песма и благослов

• 32:39 — Како може бити да нема богова заједно са Јеховом када у Јовану 1:1 пише да је ’Реч била код Бога и била неки бог’?

Ови ставци говоре о потпуно различитим стварима. У 5. Мојсијевој 32:39 хоће да се каже да лажни богови не учествују са правим Богом, Јеховом, у његовим делима спасења. Они нису у стању да избаве своје обожаваоце из несреће, и такви богови нису учествовали никада са Јеховом у било чему што је он радио. Мада је „Реч“ неки бог или моћан, она се не противи Јехови и не понаша се као његов ривал, као што је то био случај са лажним боговима (5. Мојсијева 32:12, 37, 38).

• 33:1—29 — Зашто Симеон није споменут у овом благослову?

Симеон и Левије су заједнички учествовали у једном свирепом делу и премда су добили делове у Израелу, нису били као остала племена. Левијевци су добили 48 градова широм земље, док је Симеонов део био укључен унутар територије Јудине (1. Мојсијева 34:13—31; 49:5—7; Исус Навин 19:9; 21:41, 42). Дакле, када је Мојсије обратио пажњу Јуди, знао је добро да је Симеонов део спојен са Јудиним. Штавише, Симеоново племе је било под општим благословом: „Благо теби, Израелу! Ко је као ти, народ који ужива спасење у Јехови“? (5. Мојсијева 33:29).

Од трајне помоћи верним слугама

5. Мојсијева је од трајне користи Јеховиним слугама, и ми можемо извући из ње корисне поуке. На пример: за време упада у Ханан, Исус Навин је безусловно следио савет сада записан у овој књизи. Тако и ми треба спремно да прихватимо божанско вођство (5. Мојсијева 20:15—18; 21:23; Исус Навин 8:24—29). Исус Христ је цитирао из 5. Мојсијеве и при томе успешно одолевао сотони. Ми признајемо, као Исус, да човек живи од речи Јеховиних, да не смемо Бога да стављамо на пробу и да морамо само њему приносити

свету службу (Матеј 4:1—11; 5. Мојсијева 5:9; 6:13, 16; 8:3).

Ова књига означава Јехову као Бога који захтева искључиво предање (5. Мојсијева 4:24; 6:15). Такође изјављује: „Зато љуби Јехову, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом“ (5. Мојсијева 6:5, НС). У суштини, 5. Мојсијева нас подстиче да служимо верно Јехови. Зато, приносимо му свету службу са искреном радошћу.