Религиозне слике и кипови — како гледаш на њих?

ГОДИНЕ 1888, поплава у Кантону (Кина) нанела је огромне штете. Непрестаним падавинама жетва је била сасвим уништена. Сељаци су очајнички молили свог бога Лунг-вонга да заустави падавине. Ипак, ништа се није догађало. Разљућени равнодушношћу свог бога, затворили су његов кип пет дана. Неколико година раније, исти бог није услишио њихове молитве за престанак суше. Након тога су га ланцем привезали напољу на јако велику врућину.

Сицилију је 1893. године погодила велика суша. Ни процесије, ни посвећене свеће у црквама, ни молитве упућене киповима нису донеле кишу. Сељаци су изгубили стрпљење, неким светачким киповима су скинули одећу, неке су окренули лицем к зиду, а неке су чак загњурили у појилиште за коње. У Ликати су „светог“ Анђела разоденули, везали ланцима и изругивали га; претили су му и вешањем. У Палерму су „светог“ Јосипа бацили у исушени врт, где је требало да лежи све док не почне да пада киша.

Ови догађаји о којима извештава Сер Џејмс Џорџ Фрејзер у својој књизи Златна грана изазивају збуњеност. Помажу да се увиди да такозвани хришћани и нехришћани имају исто гледиште о религиозним киповима. У оба случаја су употребљавали кипове да би ступили у везу с неким „свецем“ или богом. Занимљиво је и да су обе групе покушале да потакну своје троме „свеце“ или богове, излажући их неугодностима које су њихови обожаваоци морали да трпе.

Данас би многима који чак употребљавају религиозне кипове такво поступање могло да изгледа екстремно, чак смешно. Можда ће се позвати на то да су кипови за њих само предмети поштовања, а не обожавања. Могли би заиста да тврде да су кипови, крстови и религиозне слике допуштена помоћ при обожавању Бога. Можда је то и твоје мишљење. Само, морамо се питати: Шта Бог мисли о томе? Зар није одавање части киповима ипак изједначиво с обожавањем? Да ли су са овим поступцима повезане скривене опасности?