Мир — да ли ће доћи кроз разоружање?
„Највећа је грешка да се меша разоружање са миром“, рекао је Винстон Черчил, само пет година пре него што су се народи суновратили у други светски рат. ”Ако влада мир, постигнуто је разоружање“, додао је.
Невероватно! Ко ће да ризикује да се разоружа пре него што је мир обезбеђен? Међутим, како може да влада прави мир ако се све више нагомилава ратно оружје? То је ситуација у којој политичарима ни до данас није успело да пронађу излаз из ње.
Винстон Черчил је 1934. године изјавио горе наведене речи, управо кад се завршила конференција о разоружању, коју је две године раније сазвало Друштво народа. Циљ те конференције, чија је припрема трајала 12 година, био је да се спречи обнављање наоружања Европе. На читавом свету људи су се још јасно сећали страшног покоља првог светског рата, у ком су девет милиона војника пали као жртве и даљњи милиони били рањени, а и огроман број цивила је погинуо. Међутим, од тих напора за разоружање коначно није било ништа. Зашто?
Напори за разоружање
Политика разоружања може додуше да буде изнуђена; али то је ретко ефикасно. Тако је, на пример, Немачка према Версајском уговору од 1919. разоружана, и то са ”адекватном гаранцијом, под условом да државно наоружање буде сведено на минимум, који је потребан за одржавање унутрашње сигурности“. Тако је удовољено предлогу америчког председника Вудроуа Вилсона, предлогу, који је касније прихваћен у члану 8 одредбе Друштва народа. После Хитлеровог преузимања власти, ускоро се испоставило да он за ту политику апсолутно ништа не мари.
Да ли су после другог светског рата Уједињене нације имале више успеха да створе чврсту основу за разоружање? Никако. Мада одлучни напори нису изостали, успех је изостао. Пошто је сада на располагању било атомско оружје за масовно уништавање, разоружање је било питање од највеће хитности. ”Раније изнешени аргумент да трка у наоружању из економских разлога није препоручљива и да неминовно води до рата, замењена је аргументом да будуће масивно увођење атомског оружја угрожава опстанак цивилизације“, пише у Новој Енциклопедији Британика.
1952. године постављена је комисија за разоружање, којој је припадало 12 нација, да би спречила трку у наоружавању која се оцртавала између Истока и Запада. Али пошто су само ту наступили, провалија између непријатељских логора две велике силе постала је све дубља. У међувремену склопљени су разни споразуми и уговори, али атмосфера међусобног неповерења спречила је до сада потпуно одстрањење сваког ратног оружја. За ово последње, би се само ”утописти заложили“ објашњава Нова Енциклопедија Британика.
Прорачунати трошкове
Наоружање или разоружање — колико би коштало? То не може увек да се изрази у новцу. Један чинилац су, на пример, радна места у индустрији оружја. У многим државама се новцем од пореза купује оружје, чија производња ствара више радних места. Према томе, разоружање би могло да доведе до незапослености. То је један од разлога зашто државе са високим издацима за наоружање страхују од помисли на потпуно разоружање. За њих је таква помисао пре ружан, него утопијски сан.
Међутим, не можемо да игноришемо огромне суме новаца које се троше да би се одржале ратне машине. Процењује се да се за наоружање употреби 10 процената од читаве светске производње у роби и службеним услугама. Колико је то? Због инфлације тачан број би могао другачије да изгледа, али може се рећи да се за 24 сата на дан сваки минут изда 1 милион британских фунти (3 милиона немачких марака)! За шта би ти првенствено употребио тај новац, ако би теби стајао на располагању? За одстрањење глади? За здравствену заштиту? За незбринуту децу? За обнављање животне средине? Има толико тога што би могло да се учини.
Узмимо само за пример недавно најављени програм у Совјетском Савезу: ”Тенкове у тракторе“. По томе, производња неких фабрика оружја треба да се преокрене у производњу око 200 врста ”модерних машина за аграрно-индустријски сектор“. Зашто је тамо хитно потребна пољопривредна опрема? Зато што, како сазнајемо из британских новина Фарминг њуз, ”само једна трећина воћа и поврћа узгајених на државним добрима достиже потрошача; остатак пропада на пољима или се поквари у транспорту и у складиштима“.
Колико год да је похвално, да се место тенкова производе трактори, то изазива, пажњу јавности, зато што је толико необично. Осим тога, гледано у целини, производња оружја није тиме знатно погођена. Стотине милиона фунти, рубаља и долара одлазе и даље за наоружање, и то свету у ком ‘људи умиру од страха очекивању онога што ће да дође на земљу‘, баш као што је Исус Христ предсказао. Шта може да се учини против тог страха? Да ли ће потпуно разоружање да остане само сан? Шта би у ствари било потребно да би се постигло? (Лука 21:26).