„Анђео Јеховин улогорен стоји око оних који се Бога боје“

Испричала Кристабел Конел

Биле смо толико заокупљене одговарањем на Кристоферова питања о Библији да ниједна од нас није видела колико је касно. Нисмо приметиле ни то да Кристофер сваки час гледа кроз прозор. На крају се окренуо према нама и рекао: „Сада можете безбедно да одете.“ Затим нас је отпратио до наших бицикала и поздравио се с нама. Какву је то опасност он видео?

РОЂЕНА сам у енглеском граду Шефилду, 1927. године. Наша кућа је била срушена током бомбардовања у Другом светском рату па су ме родитељи послали код баке где сам живела док нисам завршила школу. Ишла сам у једну католичку школу и стално сам питала часне сестре зашто има тако пуно зла и насиља. Ни оне ни друге религиозне особе којима сам постављала та питања нису ми дале логичан одговор.

Када се завршио Други светски рат, похађала сам школу за медицинске сестре. Преселила сам се у Лондон да бих радила у тамошњој градској болници Падингтон. Али, у граду је било још више насиља. Кратко након што је мој старији брат отишао у Корејски рат, видела сам тучу испред болнице. Нико није помогао човеку који је био претучен и који је изгубио вид због удараца. Негде у то време сам с мајком ишла на спиритистичке сеансе, али и даље нисам пронашла одговор на питање зашто има тако пуно зла.

Подстицај да проучавам Библију

Једног дана ме је посетио мој најстарији брат Џон, који је постао Јеховин сведок. „Да ли знаш зашто се дешавају све ове лоше ствари?“, упитао ме је. „Не знам“, одговорила сам. Он је отворио своју Библију и прочитао Откривење 12:7-12. Схватила сам да су Сатана и демони главни узрок зла у свету. Послушала сам Џонов савет и убрзо почела да проучавам Библију. Међутим, у то време се нисам крстила јер сам имала страх од људи (Посл. 29:25).

Моја сестра Дороти је такође постала Сведок. Када су се 1953. она и њен вереник, Бил Робертс, вратили с међународног конгреса у Њујорку, рекла сам им да сам проучавала Библију. Бил ме је питао: „Да ли си читала све библијске стихове који су наведени у књизи? Да ли си подвлачила одговоре на питања?“ Када сам рекла да нисам, наставио је: „Онда ниси ни проучавала! Позови ту сестру и почни испочетка.“ У то време су демони почели да ме узнемиравају. Сећам се да сам молила Јехову да ме заштити и ослободи од њиховог утицаја.

Пионирска служба у Шкотској и Ирској

Крстила сам се 16. јануара 1954. У мају те године истекао је мој уговор о раду на одређено време у болници, а у јуну сам почела с пионирском службом. Осам месеци касније, послата сам као специјални пионир у место Грејнџмаут у Шкотској. Док сам служила у том забаченом крају, осећала сам подршку Јеховиних анђела (Пс. 34:7).

Године 1956, позвана сам да служим у Ирској. Са још две сестре, послата сам у град Галвеј. Већ првог дана у служби наишле смо на кућу католичког свештеника. Убрзо је стигао један полицајац и одвео мене и сестру која је била са мном у полицијску станицу. Када смо му рекле наша имена и адресу, одмах је некога позвао телефоном. Чуле смо га како говори: „Да, оче, знам где тачно живе.“ Тог полицајца је послао свештеник! На власника куће у којој смо становале вршен је притисак да нам да отказ. Због тога су нас браћа из Бетела саветовала да одемо из тог краја. Стигле смо на железничку станицу са закашњењем од десет минута. Али, воз још увек није кренуо а један човек нас је чекао да би био сигуран да смо отишле. У Галвеју смо провеле само три седмице!

Након тога смо служиле у Лимерику, још једном граду где је Католичка црква имала огроман утицај. Групе противника су често викале на нас добацујући нам погрдне речи. Многи људи су се плашили да разговарају с нама у служби. Годину дана раније, један брат је био претучен у оближњем градићу Клунлара. Зато смо биле веома радосне када смо упознале Кристофера, ког сам раније поменула. Он нас је позвао да га поново посетимо да бисмо одговориле на његова питања о Библији. Током посете је у кућу ушао свештеник и захтевао да нас Кристофер избаци напоље. Кристофер му се супротставио и рекао: „Ове жене су биле позване да дођу и покуцале су пре него што су ушле. Ви нисте били позвани нити сте покуцали.“ Свештеник је бесно отишао.

Нисмо ни знале да је свештеник окупио велику групу људи који су нас чекали испред Кристоферове куће. Пошто је знао да су врло непријатељски настројени, Кристофер је поступио као што сам испричала на почетку. Задржао нас је док се та група није разишла. Касније смо сазнале да су недуго након тога он и његова породица били присиљени да напусте тај крај и да су се преселили у Енглеску.

Позив у школу Галад

Док сам се припремала да 1958. године присуствујем Међународном конгресу „Божанска воља“ у Њујорку, добила сам позив да похађам 33. разред школе Галад. Зато се после конгреса нисам вратила кући већ сам до почетка школе 1959. служила у граду Колингвуду, у Канади. Али, током конгреса сам упознала Ерика Конела. Он је прихватио истину 1957. и почео с пионирском службом 1958. Након конгреса, писао ми је сваког дана док сам била у Канади и док сам похађала Галад. Питала сам се шта ће бити с нама када завршим ту школу.

Време проведено у Галаду је један од најзначајнијих периода у мом животу. Са мном су у разреду били и моја сестра Дороти и њен супруг. Сазнали смо да ће они служити у Португалу. Изненадила сам се када сам чула да ћу ја служити у Ирској. Била сам разочарана што нећу бити заједно са сестром! Питала сам једног од инструктора да ли сам урадила нешто погрешно. „Ниси“, одговорио ми је. „Тиме што сте дошле овде, ти и твоја сарадница, Ајлин Маони, показале сте спремност да служите било где у свету“, што је значило да можемо бити послате и у Ирску.

Поново у Ирској

Вратила сам се у Ирску у августу 1959. и најпре сам служила у скупштини Дан Леара. У међувремену се Ерик вратио у Енглеску и било му је веома драго што сам тако близу. И он је желео да буде мисионар. Пошто је у то време Ирска била мисионарско подручје, закључио је да би ту могао да служи као пионир. Преселио се у Дан Леару и венчали смо се 1961.

Шест месеци касније, Ерик је доживео озбиљну незгоду на мотоциклу. Имао је фрактуру лобање и лекари нису били сигурни да ће преживети. Након што је три седмице био у болници, неговала сам га још пет месеци код куће док се није опоравио. За то време сам наставила са службом најбоље што сам могла.

Године 1965, послати смо у скупштину са осам објавитеља у Слајгу, луци на северозападној обали. Три године касније, отишли смо даље на север, у малу скупштину у Лондондерију. Када смо се једног дана враћали кући из службе, видели смо да је у нашој улици постављена бодљикава жица. Почели су немири у Северној Ирској. Банде младих су палиле аутомобиле. Град је већ био подељен на протестантска и католичка подручја. Било је опасно прелазити из једног дела града у други.

Живот и служба током немира

Међутим, док смо били у служби ишли смо у све делове града. И овог пута смо осећали као да су анђели ’улогорени‘ око нас. Ако бисмо се нашли на месту где су избили немири, брзо бисмо отишли а затим се вратили кад би се ситуација смирила. Једном приликом је сукоб избио близу нашег стана. Неки запаљени предмет је излетео из оближње продавнице боја и пао на нашу прозорску даску. Нисмо могли да заспимо јер смо се плашили да би се наша зграда могла запалити. Након што смо се преселили у Белфаст 1970, сазнали смо да је на ту продавницу боја бачен молотовљев коктел и да је тада изгорела и зграда у којој смо живели.

Другом приликом, једна сестра и ја смо биле у служби када смо на једном прозору приметиле део цеви који је чудно изгледао. Продужиле смо даље и неколико минута касније зачула се експлозија. Људи су изашли из кућа и помислили да смо нас две подметнуле бомбу! Управо тада нас је сестра која је живела у близини позвала код себе. Њене комшије су се смириле и закључиле да ми нисмо криве за експлозију.

Године 1971, отишли смо у Лондондери да посетимо једну сестру. Када смо јој испричали којим путем смо ишли и поред које барикаде смо прошли, упитала нас је: „Зар никог није било на барикади?“ Рекли смо јој да су били неки људи али да нису обраћали пажњу на нас. Њу је то веома зачудило. Зашто? Претходног дана су на том месту једном лекару и полицајцу насилно одузели аутомобиле и запалили их.

Преселили смо се у Корк 1972. Касније смо служили у Насу и затим у Арклоу. На крају смо 1987. прешли у Каслбар, где служимо и дан-данас. Овде смо имали предивну прилику да помажемо у изградњи Дворане Краљевства. Ерик се озбиљно разболео 1999. Па ипак, Јехова нам је помагао а скупштина нас је с пуно љубави подупирала, тако да сам могла истрајати у тој ситуацији и неговати Ерика док се није опоравио.

Ерик и ја смо два пута похађали Школу за пионире. Он и даље служи као старешина. Ја болујем од тешког артритиса, и замењена су ми оба кука и оба колена. Иако сам се суочавала са жестоким религиозним противљењем и живела у време политичких и друштвених немира, било ми је посебно тешко када сам морала да престанем да возим. То ми представља изазов јер не могу да одем негде кад год то пожелим. Скупштина нам много помаже и пружа подршку. Сада ходам помоћу штапа а за дужа растојања користим трицикл на батерије.

Кад све саберемо, Ерик и ја смо специјални пионири већ више од 100 година — од тога 98 година у Ирској. Не помишљамо да успоримо у служби. Ми не очекујемо чуда, али верујемо да Јеховини моћни анђели ’улогорени стоје око оних који се Бога боје‘ и верно му служе.