Јехова је бринуо за нас под забраном — 2. део

ТОКОМ другог светског рата на копчи опасача моје униформе нацистичког војника писало је: „Бог је с нама.“ За мене је то био само још даљњи пример ангажовања цркве у рат и крвопролиће. То ми је било одвратно. Смучила ми се религија и постао сам атеист и еволуционист, док нису два Јеховина сведока у Лимбак-Оберфрону, Источна Немачка, ступила са мном у разговор.

„Немојте мислити да ћу постати хришћанин“, рекао сам Сведоцима који су ме посетили. Али, њихови аргументи су ме уверили да постоји Бог. Из радозналости сам купио Библију и с временом сам почео да је проучавам с њима. То је било у пролеће 1953, када су активности Сведока у Источној Немачкој већ скоро три године биле под комунистичком забраном.

Кула стражара од 15. августа 1953. описала је тадашњу ситуацију Јеховиних сведока овако: „Иако се стално уходе и прети им се, иако не могу посетити један другога док се прво не увере да их нико није следио, иако неко код кога се открије да поседује литературу Друштва Кула стражара добије две или три године затвора за ’распачавање хушкачке литературе‘, иако су стотине зрелије браће, која су предводила дело, у затвору, Јеховине слуге у Источној Немачкој ипак настављају с проповедањем.“

Године 1955, моја жена Регина и ја присуствовали смо међународном конгресу Јеховиних сведока у Нирнбергу, Западна Немачка, и следеће године обоје смо се крстили у Западном Берлину. То је, наравно, било пре подизања Берлинског зида 1961. који је одрезао Источну Њемачку од Западног Берлина. Али, моја лојалност Јехови Богу била је испитана још пре него што сам се крстио.

Преузимање одговорности

Скупштини Јеховиних сведока коју смо почели посећивати у Лимбак-Оберфрону требао је неко ко би у Западном Берлину могао подизати библијску литературу. Имали смо малу радњу и двоје мале деце, али служење Јехови већ је заузело главно место у нашем животу. Преуредили смо свој стари аутомобил, што је омогућило да се у њега сакрије 60 књига. Бити курир био је опасан задатак, али научио ме је да се ослањам на Јехову.

Није било једноставно прелазити аутомобилом из Источног Берлина у Западни сектор и често се чудим како смо уопште успевали. Када смо стигли у слободни сектор покупили смо литературу и сакрили књиге у аутомобил пре него што смо прешли преко границе натраг у Источну Немачку.

Једном приликом, тек смо сакрили књиге кад је непознати човек изашао из једне стамбене зграде. „Хеј ви тамо!“ викнуо је. Срце ми је стало. Да ли нас је посматрао? „Боље да следећи пут идете на друго место. Тамо на углу паркира се аутомобил источнонемачке полицијске патроле и могли би да вас ухвате.“ С олакшањем сам одахнуо. Код прелаза преко границе било је све у реду и нас четворица у аутомобилу целим путем смо певали.

Припрема за изолацију

У 1950-им годинама браћа у Источној Немачкој ослањала су се на браћу са Запада с обзиром на литературу и вођство. Али, 1960. учињене су измене које су помогле сваком Сведоку у Источној Немачкој да остане у тесној вези са Сусведоцима у подручју у ком је живео. Тада је у јуну 1961. одржан први разред Школе службе Краљевства за старешине у Берлину. Ја сам похађао тај први четворонедељни течај. Једва шест седмица касније били смо изненада одсечени од Запада када је био подигнут Берлински зид. Наше дело сада није било само илегално већ и изоловано.

Неки су се бојали да ће се активности Јеховиних сведока у Источној Немачкој успорити и зауставити. Међутим, организацијске измене, уведене пре мање од годину дана, помогле су нам да одржавамо духовно јединство и јакост. Осим тога, школовање које су примиле старешине које су похађале први разред Школе службе Краљевства опремило их је да могу школовати друге старешине. Тако нас је Јехова припремио на нашу изолацију, као што нас је обласним конгресом 1949. припремио на забрану 1950.

Пошто смо били одрезани од Запада, било је јасно да смо морали да преузмемо иницијативу да би организација остала у покрету. Писали смо нашој хришћанској браћи у Западном Берлину и предложили састанак с њима на аутопуту у Источном делу који је био доступан путницима са Запада. На договореном месту инсценирали смо квар на аутомобилу. Неколико минута касније стигла су браћа и донела нам библијску литературу. Срећом, донели су и мој уџбеник Школе службе Краљевства, као и забелешке које сам правио и Библију, ствари које сам из сигурносних разлога оставио у Берлину. Каква радост добити их натраг! Нисам знао колико ће ми требати током следећих неколико година.

Школа у илегалности

Неколико дана касније добили смо упутства да начинимо припреме за течајеве Школе службе Краљевства у свим деловима Источне Немачке. Четири инструктора била су именована, укључујући мене. Али, мени се чинило да је то немогућ задатак, школовати све старешине док је наше дело било под забраном. Да бисмо прикрили шта радимо, одлучио сам да припремам течајеве као одмор под шаторима.

Сваки разред био је састављен од четири студента и мене као инструктора, те шестог брата који је служио као кувар. Жене и деца били су такође с нама. Обично смо имали групе од 15 до 20 особа. Обични туристички камп није долазио у обзир, па смо моја породица и ја кренули у потрагу за одговарајућим локацијама.

Једном приликом, док смо возили кроз једно село, запазили смо пут који је водио у малу шуму подалеко од главног пута. Место је изгледало идеално, па сам се обратио градоначелнику. „Тражимо место где бисмо могли да кампујемо две седмице с још неким породицама“, објаснио сам. „Желимо да будемо сами тако да деца могу да скачу около. Да ли бисмо могли да користимо ону шуму тамо?“ Пристао је, тако да смо почели с припремама.

Сместили смо тамо шаторе и моју стамбену приколицу тако да је настао централни четвероугао који је био сакривен са спољашње стране. Стамбена приколица служила нам је као учионица. У њој смо се састајали и интензивно проучавали, 8 сати дневно и то 14 дана. У ограђеном простору биле су столице и сто, постављени за случај да добијемо неочекиване госте. И имали смо их! У таквим приликама смо заиста ценили љубазно подупирање наших породица.

За време течаја наше породице су стајале на стражи. Тако су једном приликом опазили како путем према шуми долази градоначелник, који је био и локални секретар комунистичке партије. Стража је притиснула прекидач који је каблом био повезан с алармом у стамбеној приколици. Одмах смо искочили ван и заузели унапред припремљена места око стола и почели да се картамо. Имали смо чак и флашу ракије да би ситуација изгледала уверљивије. Градоначелник нам је дошао у пријатељску посету и вратио се кући без икакве слутње о томе шта се у ствари догађа.

Течајеви Школе службе Краљевста били су одржавани у целој земљи од пролећа 1962. до краја 1965. Интензивно оспособљавање које су на њима примиле старешине, што је укључивало упутства како се суочити с нашом посебном ситуацијом у Источној Немачкој, припремило их је за надгледавање дела проповедања. Да би присуствовали течају, старешине нису жртвовали само свој одмор, него су се изложили и опасности да буду затворени.

Користи Школе

Власти су брижљиво посматрале наше активности, и крајем 1965, након што је већина старешина прошла школу, покушали су да зауставе активности наше организације. Затворили су 15 Сведока за које су сматрали да предводе дело. Била је то добро припремљена акција која је обухватила целу земљу. Опет су многи мислили да ће Сведоци престати да делују. Али, уз Јеховину помоћ прилагодили смо се ситуацији и наставили да вршимо своје дело као и пре тога.

Оно што је то нарочито омогућило било је школовање које су старешине примиле у Школи службе Краљевства и везе поверења које су постале несломљиве дружењем у коме су уживали за време тих течајева. Тако је организација показала своју одважност. Како је само било важно што смо послушно и тесно следили организацијска упутства! (Исаија 48:17).

У следећим месецима се показало да силни притисак који су вршиле власти није јако негативно утицао на нашу активност. Ускоро смо могли да наставимо с течајевима Школе службе Краљевства. Када су власти приметиле нашу еластичност, биле су присиљене да промене своју тактику. Каква победа за Јехову!

Активни у служби

Тада су се наше групе Скупштинског студија књиге састојале од око пет особа. Сви смо примали своју библијску литературу преко студија књиге и дело проповедања било је координирано из ових малих студијских група. Од самог почетка је Јехова благословио Регину и мене многим особама које су желеле да проучавају Библију.

Служба од куће до куће била је понешто прилагођена околностима да бисмо били заштићени од тога да нас не открију и не затворе. Посетили бисмо једну адресу, онда прескочили неколико домова пре него што смо покуцали на друга врата. У једној је кући госпођа позвала Регину и мене унутра. Разговарали смо с њом о једној библијској теми кад је њен син ушао у собу. Био је јако отворен.

„Да ли сте икада видели свог Бога?“ питао је. „Тако да знате, ја верујем само у оно што видим. Све друго је глупост.“

„То не могу да верујем“, узвратио сам. „Да ли сте икада видели свој мозак? Све што радите указује на то да га поседујете.“

Регина и ја смо му навели друге примере које прихватамо иако их не видимо, на пример електрицитет. Младић је пажљиво слушао и с њим и с његовом мајком успостављен је библијски студиј. Обоје су постали Сведоци. У ствари, 14 особа с којима смо моја жена и ја проучавали постали су Сведоци. Половину њих упознали смо у нашој служби од куће до куће а другу половину смо први пут срели приликом неформалног сведочења.

Чим смо почели редовно да водимо библијски студиј и чим смо сматрали да је особа достојна поверења, позвали смо је на наше састанке. Међутим, прво што смо узимали у обзир је било да ли ће дотични можда угрозити безбедност Божјег народа. Тако да је понекад трајало годину дана или дуже пре него што смо особу која је проучавала Библију позвали на састанак, а понекад је то било много дуже. Сећам се једног човека који је био на прилично значајном положају; био је на ти с највишим службеницима комунистичке партије. Проучавао је Библију девет година пре него што смо му дозволили да посећује састанке! Данас је тај човек наш хришћански брат.

Власти нас још увек прогањају

Након 1965. нисмо доживљавали даљња масовна затварања, али нису нас ни оставили на миру. Власти су нас и даље пажљиво посматрале. У то време постао сам тесно укључен у деловање наше организације, тако да су ми власти обратиле посебну пажњу. Безброј пута су дошли по мене на испитивање, возили ме у полицијску станицу и преслушавали ме. „Сада се можете поздравити са слободом“ рекли би. „Идете у затвор.“ Али, на крају су ме увек пустили.

Два службеника посетила су ме 1972. и несвесно су нашој организацији дали лепи комплимент. Прислушкивали су наш скупштински студиј Куле стражаре. „Сматрамо чланак јако увредљивим“, приговорили су. Очигледно су били забринути ради тога шта би други могли да мисле о комунистичкој идеологији ако би читали чланак који се разматрао. „Коначно“, рекли су, „Кула стражара има тираж од пет или шест милиона и чита се у земљама у развоју. То нису само јефтине булеварске новине.“ Помислио сам у себи: ’Како сте само у праву!‘

До 1972. године били смо 22 године под забраном и Јехова нас је водио мудро и с пуно љубави. Ми смо пажљиво следили његова упутства, али потрајаће још даљних 18 година пре него што ће Сведоци у Источној Немачкој добити законско признање. Како смо само захвални за дивне слободе које уживамо сада да обожавамо нашег Бога, Јехову! (Испричао Хелмут Мартин.)