Јехова је бринуо за нас под забраном — 3. део
БИО ЈЕ 14. март 1990. Тог значајног дана био сам међу присутнима, када је високи владин службеник при Министарству за верска питања у Источном Берлину, предао документ којим се законом признаје положај Јеховиних Сведока у, како се тада називала, Демократској Републици Немачкој или Источној Немачкој. Тог дана за време поступка, вратио сам се у прошлост када сам постао Сведок и размишљао сам о тешким временима које смо проживели.
Средином 1950-их, кад ми је Маргарет, колегиница с посла која је била Сведок, први пут причала о њеним библијски утемељеним веровањима, у Источној Немачкој је било жестоко прогонство Јеховиних сведока. Убрзо након тога отишла је да ради на другом месту и ја сам започео да проучавам Библију са другим Сведоком. Крстио сам се 1956. и те исте године смо се Маргарет и ја венчали. Придружили смо се скупштини Лихтенберг у Берлину. Имала је око 60 објавитеља Краљевства који су учествовали у делу проповедања.
Две године након мог крштења владини службеници су навратили у дом брата који је предводио у нашој скупштини. Намеравали су да га притворе али он је био на послу у Западном Берлину. Његова породица је успела да га упозори да остане тамо, и неколико месеци касније придружила му се на Западу. Иако сам имао само 24 године, добио сам велике одговорности у скупштини. Захвалан сам да Јехова пружа мудрост и снагу потребну да се удовољи таквим дужностима (2. Коринћанима 4:7).
Прибављање духовне хране
Кад је у августу 1961. подигнут Берлински зид, Јеховини сведоци на Истоку изненада су постали изоловани од своје браће на Западу. Тако је започело раздобље у коме смо правили копије наше литературе, у почетку на писаћој машини, касније у серијама на машинама за умножавање. Почевши од 1963. утрошио сам две године градећи скровиште за штампарију у нашој кући. Након што сам цели дан радио као алатничар, ноћи сам проводио правећи копије Куле стражаре уз помоћ двојице друге браће. Власти су хтеле да открију рад наше организације штампања, али Јехова нам је помогао да храна, како смо је звали, излази на време.
Производња довољних количина наших часописа захтевала је велике количине папира, а набавити толике количине није било лако. Да смо редовно куповали велике количине папира, то би привукло пажњу власти. Због тога су поједини Сведоци набављали папир у малим количинама и доносили га на нашу групу за студиј Библије. С тог места смо га односили тамо где смо штампали часописе. Затим су други Сведоци распачавали готове часописе.
Пошто су власти сумњале да сам умешан у штампање литературе, будно су пазили на мене. Крајем 1965. приметио сам да ме прате више него обично и слутио сам да нешто смишљају. Изненада су напали, рано једног јутра.
Замало избегнута несрећа
Тог зимског јутра кренуо сам на посао. Још није свануло и закопчао сам се због оштре хладноће. Док сам ишао даље, опазио сам четири главе изнад живе ограде. Мушкарци су скренули иза угла и упутили се право стазом према мени. На своје запрепашћење, препознао сам да су то владини службеници. Шта да радим?
Дубок снег је био згрнут са стране па је остављен узак путељак. Наставио сам да ходам. Погнуо сам главу и упро поглед у земљу. Шапатом сам изговорио брзу молитву. Мушкарци су долазили све ближе и ближе. Јесу ли ме препознали? Док смо на тесном путељку полако ходали једни мимо других једва сам поверовао шта се догодило. Наставио сам да идем све брже и брже. „Хеј“, повикао је један од њих, „то је он. Стани!“
Трчао сам што сам год брже могао. Одјурио сам иза угла, прескочио преко суседове ограде у моје двориште. Улетео сам у кућу, закључао врата и навукао резу. „Сви из кревета!“, викао сам. „Дошли су да ме ухапсе.“
Маргарет је сишла за трен и заузела положај код врата. У тренутку сам био у подруму и наложио пећ. Зграбио сам све скупштинске извештаје које сам имао и убацио их у ватру.
„Отварај!“, грмели су мушкарци. „Отварај врата! Овде јавни тужилац.“
Маргарет се није макнула са свог места све док нисам спалио све тако да се не може препознати. Тада сам се придружио Маргарети и кимнуо јој да отвори врата. Мушкарци су упали у кућу.
„Зашто сте бежали“? питали су.
Убрзо је стигло појачање и претражили су целу кућу. Моја главна брига било је скровиште где је била смештена машина за штампање и 40 000 арака папира. Али, тајни улаз је остао неоткривен. Иако је преслушавање трајало сатима, Јехова ми је помогао да останем миран. Ово искуство нас је приближило нашем небеском Оцу пуном љубави и ојачало нас да издржимо.
У затвору али слободан
Касних 1960-их обавештен сам да се јавим због војне обавезе. Будући да због савести нисам могао да служим, био сам присиљен да проведем 7 месеци у затвору и у радном логору. У логору Котбус југоисточно од Берлина, било је 15 Сведока. Сви смо били тамо због наше хришћанске неутралности (Исаија 2:2-4; Јован 17:16). Наши радни дани били су дуги а посао тежак. Устајали смо у 4.15 и одведени на рад на железничкој прузи изван логора. Иако затвореници, ипак смо имали прилике да говоримо другима о Јеховином Краљевству.
На пример, са нама у Котбусу била су два гатара. Једног дана сам чуо како је млађи очајнички желео да разговара са мном. Шта је хтео? Рекао је све што му је било на срцу. Његова је бака била гатара, и он је након читања њених књига развио сличне моћи. Иако је тај човек тако јако желео да се ослободи сила које су владале њиме, бојао се освете. Плакао је и плакао. Али, какве је везе све то имало са мном?
Током нашег разговора објаснио је да се његова способност прорицања будућности смањује када је у друштву Јеховиних сведока. Објаснио сам му да постоје и зли духови, или демони, и добри духови, или праведни анђели. Користећи пример оних који су постали хришћани у древном Ефесу, нагласио сам да је потребно да уништи све предмете који имају везе са гатањем или неким другим обликом спиритизма (Дела апостола 19:17-20). „Онда ступи у везу са Сведоцима“, рекао сам му. „Сведоци живе свугде.“
Након неколико дана младић је отишао из логора и више ништа нисам чуо о њему. Али, искуство тог престрашеног и неутешног човека који је чезнуо за слободом продубило је моју љубав за Јехову. Нас 15 Сведока било је у логору због своје вере, али ми смо у духовном смислу били слободни. Онај младић је био ослобођен из затвора, али је још увек робовао ’богу‘ од којег је имао страх (2. Коринћанима 4:4). Колико бисмо ми Сведоци требали да ценимо своју духовну слободу!
Наша деца на проби
Нису само одрасли морали чврсто да заступају своја на Библији утемељена уверења, већ су то морали чинити и млади. И у школи и на послу на њих се вршио притисак да учине компромис. Сво четворо наше деце је морало заузети став за своја веровања.
Сваког понедељка у школи се одржавала церемонија поздрављања заставе. Децу су постројили у дворишту, певали су песму и, такозваним Телмановим поздравом, поздрављали заставу која се дизала. Ернст Телман је био немачки комуниста кога су 1944. убили нацистички есесовци. Након другог светског рата, Телман је у Источној Немачкој проглашен за хероја. Због наших библијски утемељених веровања да света служба треба да буде управљена једино Јехови Богу, моја жена и ја поучавали смо нашу децу да за време таквих церемонија с поштовањем стоје али да не учествују.
Осим тога, децу у школи су учили комунистичке песме. Маргарет и ја смо отишли у школу и објаснили зашто наша деца не могу певати политичке песме. Ипак рекли смо да ће бити спремна да уче песме другачијег садржаја. На тај начин су наша деца од малена научила да чврсто стоје и да се разликују од својих вршњака.
При крају 1970-их, наша најстарија кћер је желела да прође свој приправнички стаж у једној установи. Међутим, од сваког ученика се очекивало да најпре прође 14 дана предвојничке вежбе. Пошто Ренати савест није дозвољавала да учествује у томе, заузела је храбар став и на крају је била ослобођена обавезе да прође такву вежбу.
За време свог приправничког стажа, Рената је отишла на час на коме је позвана да присуствује вежби гађања. „Рената, ти такође дођи на вежбу гађања“, рекао је учитељ. Био је равнодушан према њеним приговорима. „Ти не треба да пуцаш“, обећао је. „Можеш се бринути за освежење.“
Те вечери смо као породица о томе поразговарали. Сматрали смо да није исправно да Рената присуствује вежби гађања, чак ако директно и не учествује. Охрабрена нашим разговором и молитвом није дозволила да је застраше. Какво је то охрабрење за нас, да видимо нашу младу кћер како заузима став за праведна начела!
Пораст нашег јавног дела проповедања
Касних 1970-их, када је отпор нашем делу попустио, почели смо са Запада да довозимо велике пошиљке наших хришћанских публикација. Иако је то била опасна активност, добровољно су се јављала одважна браћа да то раде. Јако смо ценили те повећане пошиљке литературе и напоре оних који су то омогућили. У раним годинама забране, када је прогонство било жестоко, проповедање од куће до куће је било прави изазов. У ствари, страх од државне казне је навео неке да одустану од тога. Али, с временом је наше јавно дело проповедања драматично порасло. У 1960-им је само око 25 посто објавитеља Краљевства редовно учествовало у служби од куће до куће. Међутим, крајем 1980-их је број оних који су редовно учествовали у том облику службе нарастао на 66 посто! До тада су власти обраћале мање пажње нашој јавној проповедничкој активности.
Једном приликом је брат с којим сам био у служби повео са собом своју младу кћер. Старија дама са којом смо разговарали била је одушевљена због присутности девојчице и позвала нас је у кућу. Ценила је наше библијско излагање и сложила се да је поново посетимо. Касније сам навратио са супругом и без одлагања је започела библијски студиј с том женом. Упркос поодмаклој старости и слабом здрављу, та дама је постала наша сестра и редовно учествовала у Јеховиној служби.
Прилагођавања како се приближавала слобода
Јехова нас је припремао за време кад ћемо уживати већу слободу. На пример, кратко време пре укидања забране, саветовани смо да променимо начин на који смо ословљавали једни друге на састанцима. Из безбедносних разлога, ми смо се звали само по именима. Многи који су се познавали годинама нису знали како се суверници презивају. Међутим, због припреме да на нашим састанцима дочекамо много више заинтересованих, били смо охрабрени да се једни другима обраћамо по презименима. Некима је то изгледало безлично, али они који су следили савет лакше су се касније прилагодили кад смо стекли нашу слободу.
Такође смо били охрабрени да наше састанке започињемо песмом. На тај начин смо се привикавали на начин поступања какав су следиле скупштине на другим местима. Још једно прилагођавање је било у величини наших студијских група. Оне су постепено расле од четири особе 1950-их, до осам. Касније су нарасле до 10 и коначно до 12. Осим тога, извршено је испитивање да се увери да су места за састајање за сваку скупштину смештена најпогодније за већину Сведока.
Понекад смо могли видети мудрост предложених прилагођавања тек након што смо их направили. Како се често Јехова показао као мудар и обзиран Отац! Постепено нас је ускладио с остатком своје земаљске организације и све више и више смо се осећали као део светом раширеног братства његовог народа. Несумњиво је Јехова Бог љубазно штитио свој народ кроз скоро 40 година деловања под забраном у Источној Немачкој. Како смо сада радосни што имамо легалан статус!
Данас има 22 000 или више Сведока Јехове тамо где је некада била Источна Немачка. Они су доказ мудрог вођства и љубазне бриге Јехове Бога. Његова подршка у годинама кад смо били под забраном показује да може савладати сваку ситуацију. Без обзира какво оружје је начињено против његовог народа, неће успети. Јехова увек добро брине за оне који се уздају у њега (Исаија 54:17; Јеремија 17:7, 8). (Испричао Хорст Шлојснер.)
[Слика на 31. страни]
Хорст и Маргарет Шлојснер у просторијама Друштва у Источном Берлину