Пронашла сам благо ненадмашне вредности
ИСПРИЧАЛА ФЛОРЕНС ВИДОСОН
Док се ноћ приближавала, одлучиле смо да се улогоримо близу једне лагуне. Није било баш идеално место за две жене да ту кампују, али смо мислиле да ће бити у реду за једну ноћ. Док сам ја била заокупљена подизањем шатора, Марџори је припремала нашу вечеру.
САМО што сам завршила са закуцавањем последњег клина за шатор пало ми је у очи кретање близу једног црног дрвеног пања. „Јеси ли видела да се тај пањ помера?“ питала сам Марџори.
„Не“, узвратила је она, помало збуњена.
„Али, он се стварно помера“, повикала сам. „Додај ми чајник!“
Узимајући га, заједно са секиром на свом рамену, упутила сам се према лагуни. Када сам била скоро упоредо с тим пањем, један човек је изашао иза њега!
„Да ли је вода у лагуни добра за пиће?“ успела сам да промрмљам.
„Не, није“, одговорио је грубо, „али ако желите воду за пиће, ја ћу вам је донети.“
Брзо сам одбила његову понуду, и на моје велико олакшање, он се изненада окренуо и отишао. Дрхтећи, пожурила сам назад и рекла Марџори шта се десило. Брзо смо склопиле шатор, спаковале га и отишле. Касније су нам рекли да је тај човек управо био пуштен из затвора.
Мада су тада 1937. тражиоци злата често логоровали тамо на златним пољима Аустралије, ми смо били тражиоци блага другачије врсте. Тражили смо људе који су били драгоцени Богу.
Порекло моје породице
Пре стотину година, мој отац је био ковач у малом селу Порпунки у држави Викторија. Рођена сам тамо 1895, и одрасла сам са четворицом браће близу реке Овенс, у подножју планине Бафело. Моји родитељи су били редовни посетиоци Цркве уједињења, а ја сам ишла у недељну школу где је мој отац био настојник.
Године 1909, мајка је доживела срчани напад током једне жестоке олује и умрла на рукама мог оца. Затим, почетком 1914, један од моје браће је напустио дом, и неколико сати касније, био нам је враћен — мртав. Извршио је самоубиство. Наша жалост је била продубљена црквеним учењем да га је чекао пакао, пошто се за самоубиство говорило да је неопростив грех.
Касније те године избио је Први светски рат, и двојица од моје браће била су регрутована за прекоморску службу. Застрашујуће вести о проливању крви и патњи подстакле су шесторо нас младих жена, заједно с мојим оцем, да почнемо с проучавањем библијске књиге Јована.
Проналажење правог блага
Елен Хадсон је имала примерак књиге Време је близу, од Чарлса Тејза Расела. Њено одушевљење за њу утицало је на нас остале у групи. Кад је запазила да је та књига била само једна из серије од шест томова под насловом Студије Писма, она је послала писмо Удружењу међународних истраживача Библије у Мелбурну и затражила остале књиге из те серије. Наша група се сложила да користимо први том, Божански план векова, на нашим недељним студијима.
Замисли очеву и моју радост кад смо открили да не постоји огњени пакао. Страх да је мој брат заробљен у пакленој ватри био је уклоњен. Сазнали смо истину да су мртви без свести, као да спавају, и да не живе негде трпећи муке (Проповедник 9:5, 10; Јован 11:11-14). Неки из наше групе за студиј Библије одлучили су да иду до наших комшија да проповедају истине које смо сазнавали. Пешачили смо до оближњих кућа, али смо користили бицикле и запрежна кола с два точка која је вукао један коњ да бисмо дошли до људи ван града.
Први пут сам искусила сведочење од куће до куће 11. новембра 1918, на Дан примирја. Троје од нас из наше студијске групе путовало је 80 километара до града Вангарате да би дистрибуисало трактат Проповедаоница народа. Годинама касније, док сам била на проповедничком задатку у једном од подручја у залеђу, доживела сам искуство споменуто на почетку.
Године 1919, присуствовала сам конгресу Истраживача Библије у Мелбурну. Тада, 22. априла 1919, симболизовала сам своје предање Јехови уроњавањем у воду. Та духовна гозба продубила је моје цењење духовног блага Краљевства небеса и Јеховине земаљске организације (Матеј 13:44).
После конгреса се нисам вратила кући већ сам прихватила позив да се придружим Џејн Николсон, пуновременој проповедници, на месец дана сведочења. Нашу доделу су чиниле земљорадничке и сточарске општине дуж Краљевске реке. Пре само неколико година, ово планинско подручје било је оквир радње за филм Човек са снежне реке.
Године 1921. примили смо изврсну помоћ за проучавање Библије Харфа Божја. Кад је отац почео да је користи као уџбеник за свој разред недељне школе, многи родитељи су се бунили и тражили су од њега да се повуче с тог места. Он је брзо то учинио. Касније смо добили књигу Пакао, с њеним интригантним питањима на корицама: „Шта је то? Ко су они тамо? Могу ли изаћи?“ Отац је био тако узбуђен јасним библијским доказом изнесеним на ту тему да је одмах почео да дистрибуише примерке од куће до куће. Он је уручио стотине њих у нашем малом месту и оближњим сеоским општинама.
Проповедничке експедиције с оцем
Коначно, отац је купио један аутомобил да би с поруком о Краљевству дошао до људи у другим подручјима. Као ковач, он је више био навикнут на коње, тако да сам ја постала возач аутомобила. У почетку, ноћили смо у хотелима. Ускоро се то показало превише скупим, и почели смо да кампујемо.
Отац је фиксирао предње седиште аутомобила тако да лежи равно, и ја сам могла спавати у аутомобилу. Подизали смо мали шатор да би отац спавао у њему. После камповања од неколико недеља, вратили бисмо се у Порпунку, где би отац опет отворио своју ковачницу. Никада нисмо престали да се чудимо томе што је било увек пуно муштерија који су плаћали своје рачуне што је покривало трошкове за наше следеће проповедничко путовање.
Многи исправно наклоњени људи повољно су реаговали на наше посете и коначно су прихватили кућне библијске студије. Сада постоји седам скупштина са својим сопственим Дворанама Краљевства у том подручју у коме је почетно служила наша мала група из Порпунке. Заиста, ко може презирати „дан малих почетака“? (Захарија 4:10).
Године 1931, отац и ја смо возили близу 300 километара по ужасним путевима да бисмо присуствовали једном специјалном састанку, где смо прихватили наше ново име, „Јеховини сведоци“. Обоје смо били одушевљени тим јединственим, библијским именом (Исаија 43:10-12). Оно нас је идентификовало далеко јасније него мање дистинктивно име „Међународни истраживачи Библије“, по коме смо били познати до тада.
Једног дана док смо сведочили у граду Бетанги, срела сам локалног свештеника из Енглеске цркве. Разбеснео се и почео да следи многа места где смо ми остављали књиге, тражећи да му људи предају своје књиге. После тога, јавно је спалио књиге у центру града. Али, његово подло дело имало је контраефекат.
Након што сам подружницу Друштва обавестила о ономе што се догодило, било је штампано једно отворено писмо које је осуђивало оно што је учинио тај свештеник. Такође су учињене припреме да се аутомобилима Сведока дистрибуише то писмо широм те области. Када смо отац и ја касније поново посетили тај град, уручили смо више књига него раније. Људи из града били су радознали у вези с тим шта је та „забрањена“ литература садржавала!
Прва особа која је прихватила библијску истину у североисточној Викторији као резултат нашег проповедања био је Милтон Гиб. Између наших посета, он је темељно проучавао све публикације Друштва које смо му оставили. На једној од наших накнадних посета, изненадио нас је рекавши: „Сада сам један од ваших ученика.“
Иако задовољна његовом одлуком, ја сам објаснила: „Не, Милтоне. Ви не можете бити један од мојих ученика.“
„Па, онда сам један од Ратерфордових [тадашњи председник Друштва Кула стражара] ученика.“
Опет сам нагласила: „Не, ни један од Ратерфордових ученика, већ надам се један од Христових ученика.“
Милтон Гиб се показао као само једно од многих драгоцених блага у тражењу којих сам провела толико много година. Он и двојица од његових синова хришћанске су старешине, а и други чланови његове породице активни су у скупштини.
Суочавање с различитим искушењима
Упркос забрани која је стављена на дело Јеховиних сведока у Аустралији јануара 1941, ми смо наставили проповедање, користећи само Библију. Затим је моје пионирење, или пуновремена служба, било прекинуто када сам била позвана кући да бринем за свог тешко болесног оца. Касније сам се и ја разболела што је захтевало озбиљну операцју. Мој опоравак је одузео нешто времена, али сам ја искусила истинитост Господовог обећања: „Нећу те оставити и нећу те напустити“ (Јеврејима 13:5). Једна хришћанска сестра ме је храбрила говорећи: „Упамти, Фло, ти никад ниси сама. А ти и Јехова увек чините већину.“
Затим је дошао крај 13-недељне болести мог драгог оца. Дана 26. јула 1946, склопио је своје очи. Радовао се испуњеном животу и имао је небеску наду (Филипљанима 3:14). Тако сам с 51 годином била сама, пошто сам већину својих раних година провела уз оца. Затим сам упознала свог будућег мужа. Венчали смо се 1947. и заједно почели с пионирском службом. Али, тај срећан период није трајао дуго, будући да је он 1953. доживео апоплексију и постао инвалид.
Говор мог мужа био је тешко погођен, и постало је скоро немогуће разговарати с њим. То је био најтежи део бриге за њега. Ментални напор у настојању да разумем оно што се он борио да каже био је заиста јако велики. Мада смо живели у једном удаљеном подручју где није било скупштине у близини, Јехова нас није напустио током тих година кушње. Ишла сам у корак са свим најновијим организационим информацијама, као и с непрестаним снабдевањем духовном храном из часописа Кула стражара и Пробудите се! Дана 29. децембра 1957, мој драги муж је умро.
Служба у Аделејду
Опет сам била сама. Шта да радим? Да ли ћу опет бити примљена за пуновременог слугу после прекида од скоро пет година? Била сам примљена, тако да сам продала своју кућу и направила нови почетак у пионирском делу у Аделејду, престоници Јужне Аустралије. У то време су тамо били потребни пионири, и ја сам додељена скупштини Проспект.
Пошто сам се бојала да возим у градском саобраћају, продала сам свој ауто и опет почела да користим бицикл. Користила сам га све до своје 86. године, поставши позната у том подручју као „мала дама на плавом бициклу“. С временом сам постала нервознија у саобраћају; предњи точак мог бицикла изгледа да је стално кривудао. Након више лоших искустава, незгода која ме је коначно навела да оставим бицикл догодила се једног поподнева када сам пала у живу ограду. ’Ово је последњи пут‘, рекла сам себи, и тако сам се опет вратила на пешачење.
Пре неколико година, док сам присуствовала једном обласном конгресу, ноге су почеле да ме издају, а затим сам имала две операције на куковима. Била сам добро након те операције све док ме један велики пас није оборио. То је створило потребу за даљњим лечењем, и од тада ми је потребан дубак да ми помогне да се крећем. Мој мозак је још увек сасвим активан. Као што једна сестра каже: „Изгледа да твоје тело које стари не може да држи корак с твојим младим мозгом.“
Током година видела сам како скупштине у Аделејду расту, шире се и множе. Затим, 1983, када сам имала 88 година, напустила сам Аделејд да би живела с једном породицом у Кајабраму у држави Викторија, где сам провела десет срећних година. Још увек успевам да идем у службу проповедања; браћа из скупштине возе ме да посећујем оне који редовно добијају часописе од мене. Ти људи љубазно излазе до аута тако да ја могу да разговарам с њима.
Размишљајући уназад о мојих 98 година живота, с нежношћу се сећам многих лојалних и верних појединаца који су хвалили Јехову са мном, посебно мог дивног тате. Изгледа да сам надживела све верне појединце који су били моји партнери у пионирској служби. Али каква ме радост очекује након поновног сједињења с онима који деле наду у награду живота у Божјем небеском Краљевству, заиста једно благо ненадмашне вредности!
[Слика на 28. страни]
Крстила сам се 22. априла 1919.
[Слика на 31. страни]
Још увек срећна што служим Јехови док се приближавам 100. години