„Јеховина рука“ у мом животу

ИСПРИЧАО ЛОРЕНС ТОМПСОН

ЈЕДНЕ вечери 1946, мој тата и ја седели смо у аутомобилу посматрајући поларну светлост која је поигравала преко неба. Разговарали смо о Јеховином величанству и нашој незнатности. Поново смо оживљавали епизоде из година кад је у Канади дело Јеховиних сведока било забрањено. Тата је дубоко у мене утиснуо како је Јехова подржавао и водио свој народ кроз те године.

ИАКО сам имао само 13 година, могао сам да увидим истину онога што је тата говорио. Такође је дубоко у мене утиснуо осећање хитности и огромност дела проповедања које је још требало да се обави. Тата је цитирао Бројеве 11:23 и нагласио ми да, заиста, Јеховина рука никада није кратка. Само наш недостатак вере и поуздања у њега ограничава оно што ће он учинити за нас. Био је то драгоцен разговор између оца и сина, разговор који никада нећу заборавити.

Проучавање публикација Куле стражаре, посебно књиге Salvation (Спасење), објављене 1939, такође је у великој мери утицало на мој рани живот. Никада нећу заборавити драматично уводно поређење из те књиге: „Брзи воз, препун путника, јурио је брзином од 160 километара на сат. Он мора прећи реку преко једног моста који прави скоро потпуни полукруг, тако да путници на задњој платформи воза могу да виде локомотиву... Два човека која се возе на задњој платформи воза... приметила су да је један лук моста на другом крају горео и падао у реку. Схватили су да се суочавају с великом опасношћу. То је заиста била хитна ситуација. Да ли се воз може зауставити на време како би се спасли животи многих путника у њему?“

Премењујући то поређење, књига је закључила: „Слично и данас, све нације и народи на земљи налазе се лицем у лице с највећом хитном ситуацијом. Они се упозоравају како то Бог заповеда, да катастрофа Хармагедона непосредно предстоји... Будући упозорен, свако ко је на тај начин упозорен мора изабрати којим ће путем кренути.“

Воз који јури, мост који гори и хитност дела проповедања били су неизбрисиво урезани у мој ум.

Рана проповедничка активност

Почео сам да учествујем у делу проповедања 1938, кад сам имао пет година. Хенри и Алис Твид, двоје пионира (пуновремених проповедника), повели би ме са собом и ми бисмо провели од 10 до 12 сати дневно разговарајући с људима. Заиста сам уживао у тим целим данима у Јеховиној служби. Зато сам био усхићен кад су ми мама и тата следеће године дозволили да постанем објавитељ и да стварно извештавам своју активност.

У том раном периоду, ангажовали смо се у информативним поворкама, ходајући низ главну улицу градова носећи плакате с паролама које су разоткривале лажну религију и објављивале Божје Краљевство. Такође смо користили портабл фонографе и пуштали поруке које се темеље на Библији директно пред кућним вратима станара̂. Пуштали бисмо говоре Џ. Ф. Ратерфорда, председника Друштва Кула стражара, од којих сам неке знао напамет. Још увек га чујем како каже: „Често се каже: Религија је замка и превара!“

Наше дело забрањено у Канади

Током Другог светског рата, дело Јеховиних сведока било је у Канади забрањено, као што је то био случај у нацистичкој Немачкој и другим земљама. Зато смо користили само Библију али смо наставили с нашим делом које је овластио Бог у послушности библијским упутствима (Матеј 28:19, 20; Дела апостола 5:29). Научили смо да се суочавамо с полицијским рацијама на нашим састанцима и у нашим домовима. Такође смо постали искусни у сведочењу пред судијама и одговарању на судским саслушањима.

Мој брат Џим и ја постали смо стручњаци у бацању књижица из возила у покрету пред врата и на веранде. Поред тога, деловали смо као курири и, понекад, као стражари за оне који су прелазили границу да присуствују конгресима у Сједињеним Америчким Државама.

Наша кућа била је на периферији Порт Артура (данас Тандер Беј), у Онтарију, на отприлике хектар земље окружене дрвећем и грмљем. Имали смо краву, теле, свиње и пилиће — а све то служило је као одлична камуфлажа за наше дело помагања младим сухришћанима који су били гоњени да би били затворени због проповедања Божјег Краљевства.

Ноћу би аутомобили, камиони и приколице у којима су били млади хришћани улазили у наше осамљено двориште и излазили из њега. Ми бисмо сместили, сакрили, прерушили и хранили те младе и затим бисмо их отпратили даље. Моја мајка и отац, заједно с тим другим раним радницима, били су свесрдне слуге које су обликовале моје младо срце да служи Јехови Богу и да га воли.

Августа 1941, свој живот сам предао Јехови и крстио сам се у малом језеру дубоко у шуми. Неколико нас сакупило се за ту прилику касно ноћу у једној колиби осветљеној лампом. Полиција која је очигледно нешто посумњала патролирала је, док су све време рефлекторима претраживали језеро, али нас нису пронашли.

Многе фасете пуновремене службе

Године 1951, завршио сам средњу школу и отпутовао скоро 1 600 километара да започнем с пионирским задатком у Кобургу, Онтарио. Скупштина је била мала и није било других пионира. Али, сетивши се да Јеховина рука није кратка, изнајмио сам собу, са̂м сам кувао и био сам срећан што служим Јехови. Следеће године сам био позван да служим у подружници Watch Tower Society у Торонту. Тамо сам научио многе вредне поуке које су ме побољшале за будућу службу за Краљевство.

Након што сам као пионир служио у Торонту више од годину дана, Луси Трудо и ја венчали смо се и зими 1954. добили смо пионирску доделу у Левису, Квибек. Време је било прилично хладно, узнемиравање од стране руље и полиције застрашивало нас је, и био је изазов научити француски. У свему томе, Јеховина рука никада није била кратка, па иако су то била тешка времена, имали смо и многе благослове.

На пример, били смо замољени да прегледамо два брода (Arosa Star и Arosa Kulm) која је Друштво планирало да користи да превезе делегате на велике међународне европске конгресе 1955. Жељни да им Друштво буде муштерија, администратори бродске компаније повремено су нам пружали гостопримство, што је био пријатан предах од напорне службе у Квибеку у то време.

У јесен 1955, био сам позван да служим као путујући надгледник, и ту зиму провели смо посећујући удаљене скупштине у хладном северном Онтарију. Следеће године завршили смо Библијску школу Гилеад Куле стражаре у Сједињеним Америчким Државама, и након тога били смо додељени као мисионари за Бразил, Јужна Америка.

Целим срцем и целом душом почели смо да радимо на нашем новом задатку и ускоро смо били у стању да проповедамо и поучавамо на португалском језику. Почетком 1957, поново сам био додељен да радим као путујући надгледник. Сада смо, уместо са хладноћом севера, морали да се боримо са жестоком врућином. Много пута морали смо да станемо и истресемо врели песак из наших ципела или да насечемо шећерне трске и сажваћемо је како бисмо обновили своју снагу. Али, било је благослова.

У граду Реженти Фејжу, разговарао сам са шефом полиције, и он је наредио да се све трговине затворе и рекао је свима да иду на градски трг. У сенци расцветалог дрвета с великим лишћем, одржао сам библијски говор свим грађанима. Данас у том граду има скупштина Сведока.

Подизање наше деце у Бразилу

Кад је Луси затруднела 1958, населили смо се у Жуис де Фори и служили смо као специјални пионири. Током следеће две године, родиле су се наше кћери, Сузан и Ким. Оне су се показале као прави благослов у служби, поставши новост у граду. Док смо гурали њихова колица калдрмисаним улицама, људи би излазили да их виде. Пошто је постојала велика потреба за објавитељима Краљевства у Ресифеу, одмах јужно од екватора, преселили смо се у то изузетно топло место.

Године 1961, не само да сам био у стању да помажем у организовању ваздушног превоза за Сведоке који су ишли на конгрес у Сао Пауло, већ сам и са̂м кренуо да присуствујем том значајном конгресу. Међутим, око 20 минута након почетка лета, авион се нагло стрмоглавио према земљи, бацајући путнике по целој кабини. У авиону је био хаос; седишта су била истргнута из својих лежишта, а путници су били угрувани и крварили су. На срећу, пилот је био у стању да извуче авион из његовог пада и ми смо сигурно слетели. Нико од нас није био повређен тако тешко да не бисмо могли да наставимо за Сао Пауло другим авионом. Уживали смо у дивном конгресу, али сам рекао да више никада нећу летети!

Међутим, кад сам се вратио кући с конгреса, чекао ме је још један задатак. Требало је да се побринем за конгрес дубоко у џунгли у Терезини, у држави Пиауи. Требало је да одлетим тамо. Ма како да сам се плашио, прихватио сам тај задатак, поуздавши се у Јеховину руку.

Године 1962, у Ресифеу се родио наш син, Грег. Иако више нисам могао да будем пионир, пошто сам сада имао породицу која расте, био сам у стању да позитивно утичем на малу скупштину. Деца су увек била горљива да нам се придруже у служби, пошто смо их заинтересовали за њу. Свако од њих, од три године надаље, могло је да изнесе понуду на вратима. Створили смо навику да никада не пропуштамо састанке или учествовање у служби на терену. Чак и кад је неко у породици био болестан и кад је неко други могао да остане код куће с њим, остали би присуствовали састанку или би учествовали у служби на терену.

Кроз године смо редовно као породица разматрали школско градиво деце и њихове циљеве у животу, припремајући их за каријеру с Јеховином организацијом. Били смо опрезни да их не изложимо утицајима који ослабљују, као што је телевизија. У нашој кући нисмо имали телевизор док деца нису била у својим тинејџерским годинама. И иако смо имали средстава, нисмо их размазили материјалним стварима. На пример, купили смо само један бицикл, који су њих троје могли да користе.

Обављали смо ствари заједно што је више могуће, играјући кошарку, пливајући и идући на породична путовања. Наша путовања била су у повезаности с посећивањем конгреса или бетелских домова у разним земљама. Та путовања пружала су нам прилику да отворено разговарамо тако да смо Луси и ја могли да сазнамо шта је у срцима наше деце. Тако смо захвални Јехови за те радосне године!

Коначно је наших десет година у тропима близу екватора имало штетне последице на Лусино здравље. Тако смо радо примили промену задатка на умеренију јужну климу, у Куритиби, у држави Парана.

Повратак у Канаду

Године 1977, након око 20 година у Бразилу, Луси и ја смо се вратили у Канаду с нашом децом да бисмо се бринули за мог болесног оца. Какав је то културни шок био за нашу породицу! Али, то није био духовни шок, пошто смо задржали своју исту рутину с нашим хришћанским братством пуним љубави.

У Канади је пуновремена служба постала породична ствар док су наше кћерке једна за другом започињале с пуновременом пионирском службом. Сви смо доприносили подухвату наше породице. Сви приходи од запослења са скраћеним временом стављани су у фонд за расход да би се одржавао наш дом и три аутомобила потребна за обрађивање нашег распршеног подручја. Сваке седмице, након нашег породичног библијског студија, разматрали смо планове наше породице. Те дискусије помогле су да сви установимо куда идемо и шта чинимо са својим животима.

Наш син, Грег, попут својих старијих сестара, такође је као свој циљ имао пуновремену службу. Још кад је имао пет година, изразио је жељу да ради у подружници Друштва, названој Бетел. Никада није изгубио из вида тај циљ, и након завршетка средње школе, питао је своју мајку и мене: „Шта мислите, да поднесем молбу за Бетел?“

Иако нас је на тренутак заболело у срцу да нас наш син напусти, без оклевања смо одговорили: „Никада нећеш осетити Јеховину руку толико као у Бетелу — самом срцу Јеховине организације.“ За два месеца он је отишао у канадски Бетел. Било је то 1980, и он још увек служи тамо.

Луси и ја смо се у 1980-им суочили с новим изазовима. Били смо тамо где смо и почели — само нас двоје. Сузан се већ била удала и била је у пионирској служби са својим мужем, а Ким и Грег су служили у Бетелу. Шта да урадимо? То питање било је брзо решено 1981. кад смо били позвани да служимо једној португалској покрајини, која се протезела на око 2 000 километара Канаде. Још увек се радујемо путујућем делу.

Ким се после удала и завршила је Гилеад, а сада са својим мужем служи у покрајинској служби у Бразилу. Сузан и њен муж су још увек у Канади и подижу своје двоје деце, а Сузанин муж је пионир. Иако је наша породица последњих година физички раздвојена због наших различитих задатака у пуновременој служби, ми остајемо блиски духовно и емоционално.

Луси и ја жељно очекујемо блиставу будућност с нашом породицом на очишћеној Земљи (2. Петрова 3:13). Попут Мојсија старог времена, из прве руке смо доживели истинитост одговора на реторичко питање из Бројева 11:23: „Зар ће рука [Јеховина] кратка бити? Видећеш хоће ли бити оно што ти рекох или неће.“ Заиста, ништа не може спречити Јехову да благослови своје слуге за њихову службу целим срцем.

[Слика на 25. страни]

С мојом женом, Луси