Катари — да ли су били хришћански мученици?

„СВЕ их побијте; Бог ће распознати Своје.“ Тог летњег дана 1209. становништво Безијеа, у јужној Француској, било је масакрирано. Монах Арнолд Амалрик, наименован као папински изасланик на челу католичких крсташа, није показао милост. Када су његови људи питали како да разликују католике од јеретика, он је наводно дао озлоглашени горе цитирани одговор. Католички историчари разводњавају овај одговор на: „Не брините. Верујем да ће веома мало њих бити преобраћено.“ Како год да је тачно гласио његов одговор, резултат је био покољ најмање 20 000 људи, жена и деце од руку око 300 000 крсташа, предвођених прелатима католичке цркве.

Шта је проузроковао овај масакр? Био је то само почетак албижанског крсташког рата који је покренуо папа Иноћентије III против наводних јеретика у провинцији Лангдок, у јужноцентралној Француској. Пре него што се завршио око 20 година касније, могуће је да је милион људи — катари, валдензи и чак многи католици — изгубило живот.

Религиозна неслога у средњовековној Европи

Рапидан напредак трговине у 11. веку н. е. проузроковао је велике промене у друштвеној и економској структури средњовековне Европе. Ницали су градови да би сместили растући број занатлија и трговаца. То је обезбедило простор новим идејама. Религиозна неслога пустила је корење у Лангдоку, где је необично толерантна и напредна цивилизација цветала као нигде другде у Европи. Град Тулуз у Лангдоку био је трећи најбогатији велеград у Европи. Био је то свет у коме су цветали трубадури, од којих су неки лирским песмама дотакли политичке и религиозне теме.

Описујући религиозну ситуацију у 11. и 12. веку н. е., Revue d’histoire et de philosophie religieuses наводи: „У 12. веку, као и у претходном веку, морал свештенства, њихова имућност, њихова подмитљивост и њихова неморалност, и даље су довођени у питање, али оно што се углавном критиковало било је њихово богатство и моћ, њихови тајни споразуми са световним властима и њихова сервилност.“

Путујући проповедници

Чак је и папа Иноћентије III признао да раширену корупцију унутар цркве треба кривити за растући број дисидентних, путујућих проповедника у Европи, нарочито у јужној Француској и северној Италији. Већина од њих били су или катари или валдензи. Грдио је свештенике јер нису поучавали народ, говорећи: „Деца су у потреби за хлебом који ви не желите да поделите с њима.“ Ипак, уместо да унапређује библијско образовање за људе, Иноћентије је тврдио да је „божанско Писмо толико дубоко, да не само прости и неписмени, већ чак ни мудри и учени, нису у потпуности способни да покушају да га разумеју.“ Читање Библије било је забрањено свима осим свештенству и у оно време било је допуштено само на латинском.

Да би деловао насупрот путујућем проповедању дисидената, папа је одобрио оснивање Реда монаха проповедника, или доминиканаца. Насупрот имућном католичком свештенству, ови монаси су требали да буду путујући проповедници опуномоћени да заштите католичку ортодоксију од „јеретика“ у јужној Француској. Папа је такође слао папинске изасланике да расправљају с катарима и да покушају да их врате у католички тор. Пошто ти напори нису успели, и пошто је један од његових изасланика био убијен, наводно од стране јеретика, Иноћентије III је наредио албижански крсташки рат 1209. године. Алби је био један од градова где су катари били нарочито бројни, тако да црквени хроничари указују на катаре као на албижане (француски, Albigeois) и користе тај термин да означе све „јеретике“ у тој регији, укључујући и валдензе. (Види оквир ниже.)

Ко су били катари?

Реч „катар“ потиче од грчке речи katharos, што значи „чист“. Од 11. до 14. века, катаризам се ширио нарочито у Ломбардији, у северној Италији и у Лангдоку. Веровања катара била су мешавина Источног дуализма и гностицизма, које су можда увезли страни трговци и мисионари. The Encyclopedia of Religion дефинише катарски дуализам као веровање у „два начела: начело добра, које управља свим што је духовно, и начело зла, одговорно за материјални свет, укључујући и човечје тело.“ Катари су веровали да је Сотона створио материјални свет, који је неопозиво осуђен на уништење. Њихова нада била је да побегну од злог, материјалног света.

Катари су били подељени на две класе, на класу савршених и класу верника. Савршени су били посвећени обредом духовног крштења, које је названо consolamentum. То се обављало полагањем руку, након годину дана пробног рада. Мислило се да обред ослобађа кандидата од Сотониног управљања, да га чисти од свих грехова, и да преноси свети дух. То доприноси именовању „савршен“, које се примењује на релативно мало одабраних који делују као свештеници према верницима. Савршени су се држали завета уздржавања, чедности и сиромаштва. Ако је био у браку, савршени је морао да напусти своју партнерку или свог партнера, пошто су катари веровали да је сексуални однос био првобитни грех.

Верници су били појединци који су, иако нису усвојили аскетски начин живота, ипак прихватили учења катара. Клечећи у исказивању части савршеном у ритуалу названом melioramentum, верник је молио за опроштење и благослов. Да би омогућили себи да воде нормалан живот, верници су са савршенима склопили convenenzu, или споразум, који обезбеђује да се на самртничкој постељи обави духовно крштење, или consolamentum.

Став према Библији

Иако су катари у великој мери цитирали Библију, на њу су првенствено гледали као на извор алегорија и фабула. Сматрали су да већи део хебрејских списа потиче од Ђавола. Користили су делове грчких списа, као што су текстови који праве контраст између тела и духа, да би подупрли своју дуалистичку филозофију. У Господовој молитви молили су се за „надсупстанцијални хлеб“ (што значи „духовни хлеб“), уместо за „хлеб наш насушни“ јер је материјални хлеб био нужно зло у њиховим очима.

Многа катарска учења била су у директној супротности с Библијом. На пример, веровали су у бесмртност душе и у реинкарнацију. (Упореди с Проповедником 9:5, 10; Језекиљ 18:4, 20.) Своја веровања такође су темељили на апокрифним текстовима. Ипак, онолико колико су катари преводили делове Писма на говорни језик, они су до извесне мере Библију учинили познатијом књигом у средњем веку.

Нису хришћани

Савршени су себе сматрали праведним наследницима апостола и због тога су себе звали „хришћанима“, наглашавајући то тиме што су додавали „прави“ или „добри“. Међутим, многа катарска веровања у ствари су била страна хришћанству. Иако су катари признавали Исуса као Сина Божјег, одбацили су његов долазак у телу и његову откупну жртву. Погрешно тумачећи библијску осуду тела и света, сматрали су да целокупна материја потиче од зла. Стога су тврдили да је Исус могао имати само духовно тело и да док је био на земљи само је изгледало да има материјално тело. Попут отпадника из првог века, катари су били они „који не признају да је Исус Христос у пути дошао“ (2. Јованова 7).

У својој књизи Medieval Heresy, М. Д. Ламберт пише да је катаризам „заменио хришћанску моралност принудним аскетизмом, . . . елиминишући откуп тиме што је одбио да призна спасавајућу моћ [Христове смрти].“ Он је сматрао да „права привлачност савршеног лежи у аскетским учењима Истока, будистичким свештеницима и кинеским или индијским факирима, вештинама орфејских мистерија или учитеља гностицизма.“ У катарском веровању спасење је зависило, не од откупне жртве Исуса Христа, већ уместо тога од consolamentuma, или крштења светим духом. За оне који су овако очишћени, смрт би проузроковала ослобођење од материје.

Несвети крсташки рат

Обични људи, уморни од свештеничких изнуђивачких захтева и раширене декаденције, били су привучени начину живота катара. Савршени су поистоветили католичку цркву и њену хијерархију са ’синагогом сотонином‘ и ’мајком блудника‘ из Откривења 3:9 и 17:5. Катаризам је цветао и истиснуо цркву у јужној Француској. Реакција папе Иноћентија III била је покретање и финансирање такозваног албижанског крсташког рата, првог крсташког рата који је организован унутар хришћанског света против људи који су тврдили да су хришћани.

Посредством писама и изасланика, папа је кињио католичке краљеве, грофове, војводе и витезове Европе. Обећао је повластице и богатство Лангдока свима који би се борили да сузбију јерес „било којим средствима“. Његов позив није наишао на глуве уши. Предвођена католичким прелатима и монасима, разнолика армија крсташа из северне Француске, Фландрије и Немачке напредовала је јужно долином Роне.

Уништење Безијеа означило је почетак освајачког рата који је уништио Лангдок у оргијама ватре и крви. Алби, Каркарсон, Кастр, Фоа, Нарбон, Терм и Тулуз пали су под крвожедним крсташима. У таквим катарским тврђавама као што су Касе, Минерв и Лавор, стотине савршених били су спаљени на ломачи. Према монаху хроничару Пјеру де Водесернеју (Pierre des Vaux-de-Cernay), крсташи су ’савршене спаљивали живе, с радошћу у својим срцима‘. Године 1229, након 20 година неслоге и опустошења, Лангдок је дошао под француску круну. Али покољ још увек није био завршен.

Инквизиција задаје смртни ударац

Године 1231, папа Гргур IX установио је папинску инквизицију да би пружио подршку оружаној борби.a Инквизициони систем у почетку је био заснован на оптужбама и принуди, а касније, на систематском мучењу. Њен циљ био је да искорени оно што мач није могао да уништи. Инквизицијске судије — углавном доминикански и фрањевачки монаси — биле су одговорне само папи. Смрт спаљивањем била је званична казна за јерес. Фанатизам и бруталност инквизитора били су такви да су, међу осталим местима, избиле побуне у Албију и Тулузу. У Авињону, сви чланови инквизиционог суда били су масакрирани.

Године 1244. предаја планинске тврђаве Монтсегир, последњег уточишта бројних савршених, означила је смртоносни ударац за катаризам. Око 200 људи и жена погинуло је у масовном спаљивању на ломачи. Током година, инквизиција је ишчепркала остатак катара. Последњи катар био је наводно спаљен на ломачи у Лангдоку 1330. Књига Средњовековна јерес примећује: „Пад катаризма био је највеће борбено достигнуће инквизиције.“

Далеко од тога да су катари били прави хришћани. Али да ли је њихово критиковање католичке цркве оправдало њихово свирепо уништавање од стране такозваних хришћана? Њихови католички прогонитељи и убице срамотили су Бога и Христа и погрешно представљали право хришћанство док су мучили и клали те десетине хиљада дисидената.

[Фуснота]

[Оквир на 28. страни]

ВАЛДЕНЗИ

Пред крај 12. века н. е., Пјер Валдез, или Питер Валдо, богати трговац из Лиона, финансирао је први превод делова Библије на различите локалне дијалекте провансалског, стандардног језика којим се говорило у јужној и југоисточној Француској. Искрен католик, одустао је од свог бизниса и посветио се проповедању јеванђеља. Осећајући одвратност према корупцији свештенства, многи други католици су га следили и постали путујући проповедници.

Валдо се ускоро сусрео с непријатељством од стране локалног свештенства, које је убедило папу да забрани његово јавно сведочење. Његов наводни одговор био је: „Ми треба да слушамо Бога уместо људе.“ (Упореди с Делима апостолским 5:29.) Због своје устрајности, Валдо је био екскомунициран. Његови следбеници, названи валдензи, или лионски сиромаси, ревно су тежили да следе његов пример, проповедајући двоје по двоје у кућама људи. То је довело до брзог ширења њихових учења широм јужне, источне и делова северне Француске, као и у северној Италији.

Углавном су заступали повратак веровањима и обичајима раног хришћанства. Оспоравали су, међу осталим учењима, чистилиште, молитве за мртве, обожавање Марије, молитве „свецима“, обожавање распећа, повластице, причешће и крштење беба.b

Учења валденза стоје у оштрој супротности с нехришћанским дуалистичким учењима катара, с којима су их често бркали. За ту забуну првенствено су одговорни католички полемичари који су намерно покушавали да поистовете валденжанско проповедање са учењима албижана, или катара.

[Фуснота]

[Слика на 29. страни]

Седам хиљада је умрло у цркви Свете Марије Магдалене у Безијеу, где су крсташи масакрирали 20 000 људи, жена и деце