Суђење и погубљење „јеретика“
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ
НА ЈЕДНОЈ страни суморне суднице налази се узвишени, импозантни сто за судије. Место председавајућег у средини прекривено је црним покровом, над којим се узвисује велики дрвени крст који доминира целом одајом. Испред њега се налази оптуженичка клупа.
Овако су често описивани судови језиве католичке инквизиције. Стравична оптужба изнесена против несрећних оптуженика била је „јерес“, реч која дозива у мисли слику мучења и погубљења спаљивањем на ломачи. Инквизиција (од латинског глагола инквиро, „темељно истражити“) била је један посебан црквени суд уведен да затре јерес, то јест, мишљења или доктрине које нису у складу са ортодоксним римокатоличким учењем.
Католички извори наводе да је инквизиција увођена у етапама. Папа Луције III утемељио је инквизицију на сабору у Верони 1184, а њену организацију и процедуре усавршавале су — ако се ова реч уопште може употребити да опише ту страховиту институцију — друге папе. У 13. веку, папа Гргур IX утемељио је инквизиционе судове у разним деловима Европе.
Озлоглашена шпанска инквизиција била је утемељена 1478. папском булом коју је издао папа Сикст IV на захтев владајућих суверена Фердинанда и Изабеле. Уведена је да би се борила против Марана, Јевреја који су се наводно обратили на католицизам да би избегли прогањање; Морискоса, исламских следбеника који су се из истих разлога обратили на католицизам; и шпанских јеретика. Због своје фанатичне ревности, први велики инквизитор у Шпанији, Томас де Торкемада, један доминикански фратар, постао је симбол најгорег обележја инквизиције.
Године 1542, папа Павле III увео је римску инквизицију, која је имала надлежност над целим католичким светом. Он је именовао један централни суд од шест кардинала, назван Црква светог Рима и свеопште инквизиције, једно црквено тело које је постало „владавина терора која је целом Риму уливала страх“ (Dizionario Enciclopedico Italiano). Погубљење јеретика застрашивало је оне земље у којима је католичка хијерархија имала превласт.
Суђење и аутодафе
Историја потврђује да су инквизитори мучили оптужене за јерес како би изнудили признање. У настојању да кривицу инквизиције сведу на најмању могућу меру, католички писци су писали да је мучење у то време било свакидашње и на световним судовима. Али да ли то оправдава такво поступање свештеника који су тврдили да су Христови представници? Зар није требало да покажу самилост коју је Христ показао према својим непријатељима? Да бисмо то објективно сагледали морамо размислити о једном једноставном питању: да ли би Христ Исус мучио оне који се не слажу с његовим учењима? Исус је рекао: „Љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе“ (Лука 6:27).
Инквизиција оптуженом није гарантовала никакву правду. У пракси, инквизитор је имао неограничену моћ. „Сумња, оптужбе, чак и рекла-казала, инквизитору су биле довољне да једну особу позове да се појави пред њим“ (Enciclopedia Cattolica). Итало Мирои, један историчар закона, потврђује да је сама католичка хијерархија смислила и усвојила инквизиторски систем правде, одбацивши древни систем тужилаштва који су утемељили Римљани. Римски закон је захтевао да тужилац докаже своју тврдњу. Ако је постојала икаква сумња, било је боље да га ослободи оптужбе него да се изложи опасности да осуди некога ко је недужан. Католичка хијерархија је заменила ово основно начело идејом да сумња подразумева кривицу, а тужени је био тај који је морао доказати своју недужност. Имена сведока оптужбе (доушника) држала су се у тајности, а заступник одбране, када је постојао, излагао се опасности да буде осрамоћен и да изгуби положај ако би успешно бранио наводног јеретика. Као последица тога, признаје Enciclopedia Cattolica, „оптужени је практично био без одбране. Све што је адвокат могао да уради било је да саветује да окривљени призна кривицу“!
Суђење је достизало врхунац у аутодафеу, што је португалски израз који значи „чин вере“. Шта је то било? Слике из тог раздобља приказују да су злосрећни оптужени који су били окривљени за јерес, били жртве језивог спектакла. Dizionario Ecclesiastico дефинише аутодафе као „јавни чин помирења који су извршили осуђени и покајнички јеретици“ након што је прочитана њихова осуда.
Изрицање осуде и погубљење јеретика били су одлагани тако да је отприлике два пута годишње неколико осуђених јеретика могло бити састављено у једном грозном спектаклу. Дуга поворка јеретика парадирала је пред посматрачима који су учествовали у мешавини ужаса и садистичке фасцинације. Осуђеници су били присиљени да се попну на једно стратиште у средини једног великог трга, а њихова пресуда је гласно прочитана. Онима који су оповргли јеретичке доктрине, то јест, онима који су их се одрекли, била је одложена судбина екскомуникације и били су осуђени на различите казне укључујући и доживотно заточеништво. Они који их нису оповргли већ су се у задњем тренутку исповедили свештенику, били су предати грађанским властима да би их угушили, обесили или да би им одрубили главу, након чега су спаљени. Непокајници су били живи спаљени. Само погубљење одигравало се нешто касније, након још једног јавног спектакла.
Деловање римске инквизиције било је окружено највећом тајношћу. Чак се и данас научницима не дозвољава да завире у њене архиве. Међутим, стрпљиво истраживање је изнело на светло неке судске документе с римског суда. Шта они обелодањују?
Суђење једном прелату
Пјетро Карнесеки, рођен у Фиренци почетком 16. века, брзо је напредовао у својој црквеној каријери на двору папе Клемента VII, који га је именовао за свог личног секретара. Међутим, Карнесекина каријера је изненада окончана када је папа умро. Касније се упознао с племством и свештенством које је, попут њега, прихватало неке доктрине које је научавала протестантска Реформација. Као последица тога, три пута је извођен пред суд. Као осуђеном на смрт била му је одрубљена глава а његово тело је било спаљено.
Карнесекино заточеништво у затвору писци су описали као крајњу беду. Мучили су га и морили глађу да би сломили његов отпор. Двадесет првог септембра 1567, обављен је његов свечани аутодафе у присуству скоро свих римских кардинала. Карнесекију су прочитали пресуду на стратишту пред мноштвом. Завршена је уобичајеним речима и молитвом упућеном члановима грађанског суда, којима јеретик тек што није био предат, да би ’ублажили казну над њим и да не би изазвали смрт нити проливање крви‘. Зар то није било највеће лицемерје? Инквизитори су желели да уклоне јеретике, али су се у исто време претварали да моле световне власти да покажу милосрђе, чувајући тако свој образ и сваљујући на друге терет кривице за крв. Кад је прочитана пресуда за Карнесеку, натеран је да обуче санбенито — жуту одећу од грубог платна с насликаним црвеним крстовима за покајнике, или црну с пламеновима и ђаволима за непокајнике. Пресуда је била извршена десет дана касније.
Зашто је овај бивши папски секретар био оптужен за јерес? Записник о његовом суђењу, који је откривен пред крај прошлог века, обелодањује да је сматран кривим за 34 оптужбе које се слажу с доктринама које је оспоравао. Међу њима су била учења о чистилишту, целибат свештеника и калуђерица, транссупстанцијација, конфирмација, исповест, забрана хране, опрост и молитве „свецима“. Осма оптужба је нарочито занимљива. (Видите оквир на 21. страни.) Осудивши на смрт оне који су прихватали као темељ за веровање само „реч Божју изражену у Светом писму“, инквизиција је јасно показала да католичка црква не сматра да је Библија једини надахнути извор. Стога не изненађује што су многе црквене доктрине засноване, не на Библији, већ на црквеној традицији.
Погубљење једног младог студента
Кратка и потресна животна прича Помпонија Алђијерија, рођеног у близини Напуља 1531, није добро позната, али изронила је из магле времена захваљујући марљивим историјским истраживањима неких научника. Контактима с професорима и студентима из разних делова Европе док је студирао на Универзитету у Падови, Алђијери се упознао с такозваним јеретицима и с доктринама протестантске Реформације. Његово занимање за Писмо је расло.
Почео је да верује да је само Библија надахнута, и као резултат тога, одбацио је многе католичке доктрине, као што су исповест, конфирмација, чистилиште, транссупстанцијација и посредништво „светаца“, као и учење да је папа намесник Христа.
Алђијери је био ухапшен и судила му је инквизиција у Падови. Он је рекао својим инквизиторима: „Спремно се враћам у затвор, можда чак и у своју смрт ако је то Божја воља. Помоћу свог сјаја, Бог ће просветлити још многе. Радосно ћу поднети свако мучење због Христа, савршеног Утешитеља ојађених душа, који је моје просветљење и право светло, који може отерати сву таму.“ Затим је био изручен римској инквизицији и осуђен на смрт.
Алђијери је имао 25 година када је умро. На дан када је погубљен у Риму, одбио је да се исповеди или да се причести. Средство његовог погубљења било је још окрутније него обично. Није био спаљен на гомили дрвета. Уместо тога, велики казан пун запаљивих материја — уља, смоле и катрана — био је постављен на стратишту наочиглед мноштва. Младић је свезан спуштен у казан, а садржај је био запаљен. Полагано је био жив спаљен.
Још један разлог за тежак грех
Карнесеки, Алђијери и други које је инквизиција погубила имали су непотпуно разумевање Писма. Спознање је тек требало да се ’умножи‘ током ’времена краја‘ овог система ствари. Ипак, они су били спремни да умру за ту меру ’тачног спознања‘ које су могли стећи из Божје Речи (Данило 12:4, NW).
Чак и протестанти, укључујући и неке њене реформаторе, уклањали су дисиденте тако што су их спаљивали на ломачи или су дали да их католици убију тиме што су их предавали световним властима. Рецимо Калвин, иако је више волео одрубљивање главе, дао је да се Михаел Сервет жив спали као антитринитарски јеретик.
Чињеница да је прогањање и погубљење јеретика било уобичајено и за католике и за протестанте, ни у ком случају не оправдава те поступке. Али религиозне хијерархије сносе још једну тешку одговорност — за тврдњу да Писмо оправдава убијање и затим за поступање као да је сам Бог наредио такве поступке. Зар то не баца љагу на Божје име? Један број научника потврђује да је Августин, чувени католички „црквени отац“, био први који је подржавао начело „религиозне“ присиле, то јест, коришћења силе у борби против јереси. У једном покушају да искористи Библију како би оправдао тај поступак, он је цитирао речи из Исусове параболе која се налази у Луки 14:16-24: ’Натерај их да дођу.‘ Ове речи, које је Августин изврнуо, очигледно указују на великодушну гостољубивост, а не на окрутну присилу.
Вредно је пажње да су чак док је инквизиција била активна, присташе религиозне толеранције протестовале против прогањања јеретика, цитирајући параболу о пшеници и љуљу (Матеј 13:24-30, 36-43). Један од њих био је Дезидерије Еразмо, из Ротердама, који је рекао да Бог, Власник поља, жели да се јеретици, љуљ, толеришу. С друге стране, Мартин Лутер је подстицао на насиље против сељака дисидената, и скоро 100 000 је било побијено.
Схватајући тешку одговорност религија хришћанског света које су унапређивале прогањање такозваних јеретика, на шта би требало да будемо подстакнути? Сигурно би требало да желимо да трагамо за правим спознањем из Божје Речи. Исус је рекао да ће ознака правог хришћанина бити његова љубав према Богу и ближњем — љубав која очигледно неће дати места насиљу (Матеј 22:37-40; Јован 13:34, 35; 17:3).
[Оквир на 21. страни]
Неке оптужбе на основу којих је Карнесеки проглашен кривим
8. „[Ви тврдите] да се само речи Божјој израженој у Светом писму треба веровати.“
12. „[Ви верујете] да сакраментална исповест није de jure Divino [у складу с божанским законом], да је није увео Христ нити да је доказана Писмом, и да никаква исповест није неопходна осим исповести самом Богу.“
15. „Ви бацате сумњу на чистилиште.“
16. „Ви сматрате да је књига о Макабејцима, која се бави молитвама за мртве, апокрифна.“
[Извор слике на 18. страни]
The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck