Страхоте инквизиције

Било је то у 13. веку. Причало се да је цели југ Француске преплављен јеретицима. Месни бискуп није успео у својим покушајима да искорени тај коров који је растао у његовој бискупији, пољу које је требало да буде искључиво католичко. Сматрало се потребним да се предузме једна драстичнија мера. Дошли су папини посебни заступници „за питање јереса“. Инквизиција је стигла у град.

Корени инквизиције сежу уназад до 11. и 12. века, кад су разне групе дисидената почеле да ничу у католичкој Европи. Али, праву инквизицију основао је папа Луције III на синоду у Верони у Италији 1184. У сарадњи са Светим Римским Царем Фредериком I Барбаросом донео је одлуку да ће свака особа која говори или чак размишља супротно католичкој доктрини бити изопштена из цркве и одговарајуће кажњена од стране световних власти. Бискупима је било наређено да траже (латински инкуирере) јеретике. То је био почетак такозване бискупске инквизиције, тј. оне која је под влашћу католичких бискупа.

Оштре мере

Међутим, показало се да у очима Рима бискупи нису били довољно ревни у хватању дисидената. Тако је неколико узастопних папа слало папинске заступнике (легате) који су, уз помоћ цистерцијских калуђера, били опуномоћени да врше властите „истраге“ по питању јереса. Тако су у то време постојале две паралелне инквизиције, зване бискупска и легатска инквизиција, од којих је ова друга била много оштрија.

Чак ни та оштрија инквизиција није била довољна папи Иноћентију III. Године 1209. он је потакао крсташки рат против јеретика у јужној Француској. То су били углавном Катари, група која је мешала манихејство са отпадничким хришћанским гностицизмом.a Пошто је Алби био један од градова у којима су Катари били нарочито бројни, они су постали познати као Албижани.

„Свети рат“ против Албижана завршио се 1229, али нису сви дисиденти били искорењени. Тако је те исте године, на синоду у Тулузу у Јужној Француској, папа Гргур IX дао нови потицај инквизицији. Организовао је сталне инквизиторе, укључујући и једног свештеника у свакој парохији. Године 1231. донео је закон по ком су сви непокајнички јеретици били осуђени на смрт спаљивањем, а покајнички на доживотну робију.

Две године касније, 1233. Гргур IX је ослободио бискупе одговорности да траже јеретике. Он је успоставио монашку инквизицију, названу тако због тога што је он именовао монахе (калуђере) службеним инквизиторима. Они су углавном били изабрани између чланова новооснованог доминиканског реда, али такође и фрањеваца.

Инквизицијска процедура

Инквизитори, доминикански или фрањевачки калуђери, сакупили би месно становништво у цркви. Требало је да они који су ту били сакупљени признају јерес уколико су били за њу криви или да пријаве њима познате јеретике. Чак и ако су сумњали да је неко јеретик, морали су га пријавити.

Свако — мушкарац, жена, дете или роб — могао је да оптужи некога као јеретика, без страха да ће бити с њим суочен или да ће оптужени знати ко га је пријавио. Оптужени је ретко имао кога да га брани, будући да је сваки бранилац или сведок у његову корист бивао такође оптужен за помагање и подупирање јеретика. Тако је оптужени обично стајао сам пред инквизиторима који су у исто време били и тужитељи и судије.

Оптуженима је дато највише месец дана да признају. Признали они или не, „истрага“ (латински, инкуизицио) би почела. Оптужене су држали у притвору, многе у самици уз мало хране. Кад се напунио бискупов затвор, коришћен је грађански затвор. Кад се и тај препунио, старе зграде су се преуређивале у затворе.

Пошто су оптужене сматрали кривима чак и пре него што је суђење почело, инквизитори су користили четири методе да би их навели да признају јерес. Прво, претња смрћу на стубу. Друго, окивање у тамној, влажној и тесној ћелији. Треће, психолошки притисак преко посетиоца затвора. И последње, мучење, које је укључивало растезање, развлачење на точку или вешање за руке које су свезане на леђима, те мучење ватром. Калуђери су стајали по страни и бележили свако признање. Ослобођење од оптужбе било је практично немогуће.

Казне

Пресуде су се проглашавале недељом, у цркви или на главном тргу, уз присуство клера. Једна од лакших казни било је задавање покоре. Али, то је укључивало принудно ношење жутог крста од филца пришивеног на одећу, чиме је готово онемогућено проналажење запослења. Казне су могле да буду и јавно бичевање, затвор или предавање световним властима ради спаљивања до смрти.

Теже казне су биле пропраћене конфискацијом имовине оптужене особе, коју су поделиле црква и држава. На тај начин су увелико патили преживели чланови јеретикове породице. Куће јеретика и оних који су јеретицима пружали склониште биле су срушене.

Исто тако, судило се и мртвим људима после смрти, и то онима за које се утврдило да су током живота били јеретици. Уколико су их прогласили кривима, тела су им била ископана и спаљена, а њихова имовина конфискована. Опет је то нанело неизрециве патње невиним преживелим члановима породице.

Таква је била уобичајена процедура коју је следила инквизиција у средњем веку, уз варијације према времену и месту.

Папа одобрава мучење

Године 1252. папа Иноћентије IV је објавио своју булу под називом Ад екстирпанда и тиме службено озаконио примену мучења у црквеним судовима инквизиције. Даљње уредбе у вези начина на који ће се мучење примењивати објавили су папе Александар IV, Урбан IV и Клемент IV.

У почетку, црквеним инквизиторима није било допуштено да буду присутни кад се проводило мучење, али папе Александар IV и Урбан IV укинули су то ограничење. Тиме је омогућено да се „испитивање“ настави у просторији за мучење. Исто тако, у почетку је допуштено да се мучење проводи само једанпут, али папински су инквизитори то заобилазили тврдећи да су поновљена мучења заправо само „наставак“ оног првог мучења.

Ускоро су почели мучити чак и сведоке да засигурају да они издају све јеретике које су знали. Понекад је оптужена особа која је признала јерес била мучена чак и након признања. Како објашњава Католичка енциклопедија, то је било зато да се ту особу „присили да сведочи против својих пријатеља и сукриваца“ (Том VIII, стр. 32).

Шест векова терора и страха

Дакле, инквизицијска машинерија покренута је у првој половини 13. века н.е. и неколико векова је употребљавана да смрви свакога ко говори или чак размишља другачије од Католичке цркве. Проширила је страх по читавој католичкој Европи. Кад се крајем 15. века инквизиција почела хладити у Француској и другим земљама западне и централне Европе, разбуктала се у Шпанији.

Шпанска инквизиција, коју је 1478. озаконио папа Сикст IV, била је у почетку усмерена против Марана, односно шпанских Јевреја и Мавара, односно шпанских муслимана. Сумњало се да су многи од оних који су из страха прихватили католичку веру и даље у тајности држали своје првобитне верске обичаје. С временом је, међутим, инквизиција коришћена као застрашујуће оружје против протестаната и свих других дисидената.

Из Шпаније и Португалије се инквизиција проширила у колоније ових двеју католичких монархија, којих је било у Централној и Јужној Америци и другде. Окончана је тек онда кад је Наполеон окупирао Шпанију почетком 19. века. Привремено је обновљена након Наполеоновог пада, али је коначно потиснута 1834. пре само век и по.

[Фуснота]

[Слика на 16. страни]

Разне методе мучења које су користили инквизитори

[Слика на 17. страни]

Папа Иноћентије IV озаконио је употребу мучења