Вилијам Тиндејл — човек визије

Вилијам Тиндејл рођен је у Енглеској „на границама Велса“, вероватно у Гластерширу, иако се тачно место и датум не могу одредити. Октобра 1994, Енглеска је славила 500. годишњицу рођења човека који „нам је дао нашу енглеску Библију“. Због овог дела Тиндејл је био мученик. Зашто?

ВИЛИЈАМ ТИНДЕЈЛ се истицао у проучавању грчког и латинског. Јула 1515, кад није имао више од 21 године, добио је положај магистра на Оксфордском универзитету. Године 1521. био је рукоположен за римокатоличког свештеника. У то време католицизам у Немачкој био је у метежу због активности Мартина Лутера. Али Енглеска је остала католичка земља све до 1534. када је краљ Хенри VIII коначно раскинуо с Римом.

Иако је енглески био свакидашњи језик у Тиндејловим данима, све образовање је било на латинском. То је такође био језик цркве и Библије. Године 1546. концил у Тренту поновио је да искључиво треба користити Јеронимову латинску Вулгату из петог века. Међутим, могли су је читати само образовани. Зашто би народ Енглеске био лишен Библије на енглеском и слободе да је чита? „Јероним је такође превео Библију на свој матерњи језик: зашто не бисмо могли и ми?“ био је Тиндејлов аргумент.

Корак вере

Након времена проведеног на Оксфорду и можда додатних студија на Кембриџу, Тиндејл је две године у Гластерширу подучавао синове Џона Волша. Током овог периода гајио је своју жељу да преведе Библију на енглески, и несумњиво је имао прилику да развија своје вештине превођења уз помоћ Еразмовог новог библијског текста са грчким и латинским у паралелним колонама. Године 1523, Тиндејл је напустио Волшову породицу и отпутовао за Лондон. Намеравао је да за свој превод тражи дозволу од Катберта Тунстала, лондонског бискупа.

Тунсталова дозвола била је неопходна јер су одредбе синода у Оксфорду 1408, познате као Оксфордски закони, укључивале забрану превођења или читања Библије на говорном језику, осим уз одобрење бискупа. Зато што су се усудили да крше ову забрану, многи путујући проповедници познати као Лоларди били су спаљени као јеретици. Лоларди су читали и дистрибуисали Библију од Џона Виклифа, један енглески превод Вулгате. Тиндејл је сматрао да је дошло време да преведе Хришћанске списе с грчког у нови, аутентичан превод за своју цркву и за енглески народ.

Бискуп Тунстал је био учен човек који је урадио много тога како би охрабрио Еразма. Као доказ својих сопствених вештина, Тиндејл је ради Тунсталовог одобрења превео једну од Исократових беседа, један тежак грчки текст. Тиндејл се искрено надао да ће Тунстал понудити пријатељство и патронат и да ће прихватити његову понуду да преведе Библију. Шта ће бискуп урадити?

Одбијање — зашто?

Иако је Тиндејл имао писмену препоруку, Тунстал га није примио. Стога је Тиндејл морао писмено да тражи разговор. Да ли се Тунстал коначно удостојио да се сретне с Тиндејлом није познато, али његова порука је била: ’Моја кућа је пуна.‘ Зашто је Тунстал тако намерно одбио Тиндејла?

Лутеров реформистички рад на континенту Европе проузроковао је велике бриге католичкој цркви, уз реперкусије у Енглеској. Године 1521. краљ Хенри VIII објавио је снажну расправу бранећи папу од Лутера. Из захвалности папа је доделио Хенрију титулу „Заштитника вере“.a Хенријев кардинал Волси такође је био активан, уништавајући Лутерове незаконито увезене књиге. Као католички бискуп који је лојалан папи, краљу и његовом кардиналу, Тунстал је био дужан да угуши сваку помисао да је можда симпатизер бунтовника Лутера. Тиндејл је био главни осумњичени. Зашто?

Током боравка код породице Волш, Тиндејл је неустрашиво говорио против незнања и мноштва предрасуда локалног свештенства. Међу њима је био Џон Стоксли који је познавао Тиндејла са Оксфорда. Он је коначно заменио Катберта Тунстала као лондонски бискуп.

Противљење Тиндејлу такође је било очигледно у сукобу с једним свештеником на истакнутом положају који је рекао: „Боље би нам било да смо без Божјег закона него без папиног.“ Знаменитим речима, Тиндејлов одговор је гласио: ’Не покоравам се папи ни свим његовим законима. Ако ме Бог поживи неће проћи много година док учиним да дечак за плугом зна више о Писму него што ти знаш.‘

Тиндејл је морао да се појави пред управником Вустерске бискупије због лажне оптужбе за јерес. „Тешко ми је запретио и грдио ме је“, касније се сећао Тиндејл, и додао да су се понашали према њему као према „псу“. Али није било доказа да се Тиндејл осуди за јерес. Историчари верују да је цела ова ствар тајно пренета Тунсталу како би се утицало на његову одлуку.

Након што је провео годину дана у Лондону, Тиндејл је закључио: „У палати мог лондонског господара нема места за превођење Новог завета, али ни . . . у целој Енглеској нема места да би се то радило.“ Био је у праву. У атмосфери репресије коју је проузроковао Лутеров рад, који би се штампар у Енглеској усудио да произведе иједну Библију на енглеском? Тако је 1524. Тиндејл прешао Ламанш, да се више никада не врати.

Ка Европи и новим проблемима

Са својим драгоценим књигама, Вилијам Тиндејл је пронашао уточиште у Немачкој. Понео је са собом 10 фунти које му је љубазно дао његов пријатељ Хамфри Монмаут, један утицајан лондонски трговац. Овај поклон је у то време био скоро довољан да омогући Тиндејлу да штампа Грчке списе које је планирао да преведе. Монмаут је затим био ухапшен због помагања Тиндејлу и због наводног слагања у мишљењу с Лутером. Саслушан и бачен у Лондонску кулу, Монмаут је ослобођен тек кад је молио кардинала Волсија за помиловање.

Где је Тиндејл тачно отишао у Немачкој није јасно. Неки докази указују на Хамбург, где је можда провео годину дана. Да ли се срео с Лутером? Ово је неизвесно, иако оптужба против Монмаута каже да јесте. Једно је сигурно: Тиндејл је марљиво радио на превођењу Грчких списа. Где ће моћи да се штампају његови манускрипти? Овај задатак је поверио Петеру Квинтелу у Келну.

Све је ишло добро док противник Џон Доубнек, другачије познат као Каклис, није сазнао шта се дешава. Каклис је одмах известио о својим открићима блиског пријатеља Хенрија VIII који је брзо прибавио забрану да Квинтел штампа Тиндејлов превод.

Тиндејл и његов помоћник, Вилијам Рој, бежећи ради својих живота, понели су са собом странице Матејевог јеванђеља које су штампали. Препловили су реку Рајну до Вормса, где су завршили свој рад. С временом је произведено 6 000 примерака првог издања Тиндејловог Новог завета.b

Успех — упркос противљењу

Превођење и штампање били су једна ствар. Пренети Библије до Британије била је друга. Црквени агенти и световне власти били су одлучни да спрече допремање преко Ламанша, али пријатељски трговци имали су одговор. Сакривене у бале штофа и друге робе, књиге су прокријумчарене до обала Енглеске и све до Шкотске. Тиндејл је био охрабрен, али његова борба је тек почела.

Дана 11. фебруара 1526. кардинал Волси, у друштву 36 бискупа и других црквених достојанственика, сакупили су се у близини катедрале Св. Павла у Лондону „да би посматрали велике кошаре књига које бацају у ватру“. Међу њима су били и неки примерци Тиндејловог драгоценог превода. Од првог издања сада постоје само два примерка. Једини комплетни примерак (недостаје само насловна страна) налази се у Британској библиотеци. Иронично је што је други, коме недостаје 71 страна, пронађен у библиотеци катедрале Св. Павла. Како је тамо доспео, нико не зна.

Незастрашен, Тиндејл је наставио да производи нова издања свог превода, која су енглески свештеници систематски конфисковали и спаљивали. Затим је Тунстал променио тактику. Направио је добар посао с трговцем по имену Августин Пакингтон да купује сваку књигу коју је написао Тиндејл, укључујући и Нови завет, да би их спалио. То је било сређено с Тиндејлом, с ким је Пакингтон склопио уговор. Халијева Chronicle каже: „Бискуп је имао књиге, Пакингтон је имао захвале а Тиндејл је имао новац. Када је касније штампано још примерака Новог завета, брзо су стизали у Енглеску у великом броју.“

Зашто се свештенство тако огорчено противило Тиндејловом преводу? Пошто је латинска Вулгата нагињала да застре свети текст, Тиндејлов превод са оригиналног грчког први пут је пренео библијску поруку енглеском народу на чистом језику. На пример, Тиндејл је изабрао да у 13. поглављу Прве Коринћанима грчку реч агапе преведе „љубав“ уместо „милосрђе“. Инсистирао је на „скупштини“ уместо на „цркви“ како би истакао обожаваоце, а не црквене зграде. Међутим, последња кап за свештенство дошла је када је Тиндејл заменио „свештеник“ са „старешина“ и употребио „покајати се“ уместо „испаштати“, чиме је свештенство лишио њихових тобожњих свештеничких моћи. Дејвид Данијел у погледу тога каже: „Чистилиште не постоји; не постоји исповедање и испаштање. Две потпоре црквеног богатства и моћи срушиле су се“ (William Tyndale—A Biography). То је био изазов који је представљао Тиндејлов превод, а савремена ученост у потпуности потврђује тачност његовог избора речи.

Антверпен, издаја и смрт

Између 1526. и 1528. Тиндејл се преселио у Антверпен, где се могао осећати сигурно међу енглеским трговцима. Тамо је написао књиге The Parable of the Wicked Mammon, The Obedience of a Christian Man и The Practice of Prelates. Тиндејл је наставио свој рад на превођењу и био је први који је употребио Божје име, Јехова, у енглеском преводу Хебрејских списа. То име се појављује више од 20 пута.

Све дотле док је Тиндејл остао са својим пријатељем и добротвором Томасом Поинтсом у Антверпену, био је сигуран од Волсијевих сплетки и сплетки његових шпијуна. Постао је добро познат по својој бризи за болесне и сиромашне. Коначно, Енглез Хенри Филипс лукаво је навео Тиндејла да му верује. Као последица тога, године 1535. Тиндејл је био издат и одведен у Вилвордску тврђаву, десет километара северно од Брисела. Тамо је био утамничен 16 месеци.

Ко је унајмио Филипса не може се тачно одредити, али прст сумње директно указује на бискупа Стокслија, који је тада био запослен спаљивањем „јеретика“ у Лондону. На самртничкој постељи 1539. Стоксли „се радовао што је за време свог живота спалио педесет јеретика“, каже В. Џ. Хитон у књизи The Bible of the Reformation. У тај број био је укључен и Вилијам Тиндејл, који је био угушен пре него што је његово тело јавно спаљено октобра 1536.

Три истакнута доктора теологије с католичког универзитета у Лувену, где је Филипс био уписан, били су у комисији која је судила Тиндејлу. Три каноника из Лувена и три бискупа заједно с другим достојанственицима такође су били присутни како би посматрали како је Тиндејл осуђен за јерес и лишен своје свештеничке дужности. Његовој смрти, вероватно у старости од 42 године, сви су се радовали.

„Тиндејл“, рекао је биограф Роберт Димаус пре више од сто година, „одувек је био упадљив због свог неустрашивог поштења.“ Свом сараднику Џону Фриту, кога је у Лондону спалио Стоксли, Тиндејл је писао: „Никада нисам променио ни један слог из Божје речи против моје савести, нити бих то урадио данас, чак и да ми дају све на овом свету, било да је то задовољство, част или богатства.“

Тако је Вилијам Тиндејл дао свој живот за предност да народу Енглеске да̂ Библију коју би лако могли разумети. Какву је цену платио — али какав непроцењив дар!

[Фусноте]

[Оквир на 29. страни]

РАНИ ПРЕВОДИ

ТИНДЕЈЛОВА молба за превод Библије на језик обичног народа није била неразумна нити без преседана. Један превод на англо-саксонски начињен је у десетом веку. Штампане Библије преведене с латинског слободно су циркулисале у Европи крајем 15. века: немачки (1466), италијански (1471), француски (1474), чешки (1475), холандски (1477) и каталонски (1478). Године 1522. Мартин Лутер је објавио свој Нови завет на немачком. Тиндејл је само питао зашто Енглеској не би требало дозволити да уради то исто.