Питања читалаца

Шта хришћанин треба да ради када је позван на поротничку дужност?

У неким земљама, правосудни систем користи пороту изабрану из грађанства. Тамо где је то уобичајено, хришћанин мора одлучити како ће реаговати када буде упућен да се јави на поротничку дужност. Многи хришћани су мирне савести закључили да библијска начела не забрањују да се појави у тој функцији, баш као што су се Седрах, Мисах и Авденаго повиновали заповести вавилонске владе да се појаве у долини Дури и као што су Јосиф и Марија отишли у Витлејем на заповест римских власти (Данило 3:1-12; Лука 2:1-4). Међутим, постоје фактори које искрени хришћани могу размотрити.

Коришћење порота није универзално. У неким земљама, грађанске и кривичне случајеве решава професионални судија или веће судија. Другде преовладава оно што је познато као обичајно право, а пороте су део судског процеса. Ипак, већина људи само као кроз маглу зна како се бирају пороте и шта оне раде. Стога ће бити корисно стећи неки преглед било да се суочаваш с поротничком дужношћу или се не суочаваш.

Божји народ признаје Јехову као Врховног Судију (Исаија 33:22). У древном Израелу, искусни мушкарци који су били честити и непристрани, служили су као судије да би решавали спорове и одлучивали о питањима у вези са законом (Излазак 18:13-22; Левитска 19:15; Поновљени закони 21:18-21). У време када је Исус био на земљи, судску улогу обављао је Синедрион, Јеврејски врховни суд (Марко 15:1; Дела апостолска 5:27-34). Није постојала никаква припрема да просечан Јеврејин буде у некој грађанској пороти.

Друге земље су користиле пороте сачињене од грађана. Сократу је судио 501 поротник. Суђење од стране пороте постојало је и у Римској Републици, премда је било укинуто под владавином царева. Касније, енглески краљ Хенри III постарао се да окривљеном суде његови ближњи. Пошто познају оптуженог, сматрало се да ће њихов суд бити праведнији него процедуре у којима оптужени покушава да докаже своју невиност борбом или преживљавањем неких мука. Како је време одмицало, правосудни систем је преиначен у једно уређење у коме је требало да група грађана саслуша случај и донесе пресуду засновану на доказима. Један професионални судија их је водио ка главним тачкама доказа.

Постоји разноликост у врстама порота, броју поротника и ономе што је укључено у доношење пресуде. На пример, у Сједињеним Државама, велика порота од 12 до 23 члана одлучује да ли постоји довољно доказа да нека особа буде оптужена за кривично дело; она не утврђује кривицу или недужност. Слично томе, у пороти иследника у случају напрасне смрти (порота за утврђивање узрока смрти), поротници одмеравају доказе да би утврдили да ли је почињен злочин.

Када размишља о пороти — било да је грађански претрес или кривични случај — већина људи има у мислима веће од 12 грађана које слуша сведочанство да би одлучило о кривици или невиности. То је мала порота, насупрот великој пороти. Особама изабраним с листе бирача, возача и томе слично, суд углавном шаље поруке да се јаве на поротничку дужност. Неки аутоматски могу бити дисквалификовани, као што су осуђивани злочинци и ментално неспособни. У зависности од локалног закона, други — као што су доктори, свештеници, адвокати или власници трговина — могу тражити изузеће. (Неки могу бити изузети због јаких личних приговора или приговора савести на поротничку службу.) Међутим, власти све више елиминишу изузећа тако да су сви обавезни да се одазову на поротничку дужност, можда и више пута током година.

Није безусловно да сви који се јаве на поротничку дужност седе као поротници на неком суђењу. Из групе особа које су позване на поротничку дужност, неке се бирају насумце као потенцијални поротници за неки посебан случај. Затим судија идентификује стране и њихове заступнике и описује природу случаја. Он и заступници испитују сваког потенцијалног поротника. То је време да се отворено говори ако особа има са савешћу повезан разлог да не служи због природе тог случаја.

Група треба да буде сведена на број који ће коначно заседати до краја суђења у том случају. Судија ће отпустити свакога чија непристраност може бити доведена у питање због могуће користи у том случају. Такође, заступници обе стране имају посебно право да отпусте неколико поротника. Сви који су отпуштени за то поротничко веће враћају се у поротничку групу да би чекали на насумичан избор за друге случајеве. Неки хришћани у тој ситуацији искористили су време да дају неформално сведочанство. Након неколико дана, особа је испунила поротничку дужност, било да је коначно заседала као поротник или није.

Хришћани се труде да ’гледају своје послове‘, а не да се мешају у „туђе послове“ (1. Солуњанима 4:11; 1. Петрова 4:15). Када га је један Јеврејин замолио да пресуди неку ствар у вези с наслеђем, Исус је одговорио: „Човече, ко је мене поставио да вам будем судија, или да вам поделим имања ваша?“ (Лука 12:13, 14). Исус је дошао да објави добру вест о Краљевству, а не да решава правне ствари (Лука 4:18, 43). Исусов одговор је можда подстакао тог човека да примени начин за решавање спорова који је био изложен у Божјем закону (Поновљени закони 1:16, 17). Премда су ова мишљења разложна, одазив на позив да се јави на поротничку дужност није исто што и мешати се у туђе ствари. То је ближе ситуацији Данилова три друга. Вавилонска влада им је заповедила да се појаве у долини Дури, а они су то и урадили не повредивши Божји закон. Оно што су после тога урадили било је нешто друго, као што Библија показује (Данило 3:16-18).

Откад су Божје слуге престале да буду под Мојсијевим законом, они су морали долазити у контакт са световним судовима у различитим земљама. Апостол Павле је подстакао ’свете‘ у Коринту да размирице решавају унутар скупштине. Премда је на судије световних судова указао као на ’неправедне‘, Павле није порицао да световни судови имају своје место у решавању световних ствари (1. Коринћанима 6:1). Он се бранио пред римским судом, чак се и жалио Цару због свог случаја. То значи да световни судови нису у основи погрешни (Дела апостолска 24:10; 25:10, 11).

Световни судови функционишу као ’више власти‘. Они су ’постављени на своје релативне положаје од стране Бога‘ (NW), и они доносе и спроводе законе. Павле је писао: „Званичник је слуга Божји за твоје добро. Али ако зло чиниш бој се, јер узалуд не носи мача; јер је Божји слуга да врши освету, и да казни онога који зло чини.“ Хришћани се не ’супроте власти‘ док спроводи такве законске дужности, јер не желе да се ’противе‘ и приме осуду (Римљанима 13:1-4; Титу 3:1).

Приликом уравнотеживања фактора, хришћани треба да размотре да ли се могу подложити неким Царевим захтевима. Павле је саветовао: ’Подајте свакоме [вишим властима] што сте им дужни: коме дакле порезу, порезу, коме данак, данак; коме страх, страх; коме част, част‘ (Римљанима 13:7). То је једноставно што се тиче пореза у новцу (Матеј 22:17-21). Ако Цар каже да грађани морају дати своје време и снагу да би се очистили путеви или обавио други посао то је међу Царевим захтевима, и сваки хришћанин мора да одлучи да ли ће се потчинити томе (Матеј 5:41).

Неки хришћани на поротничку службу гледају као на давање Цару царевог (Лука 20:25). У поротничкој дужности задатак је саслушати доказе и изнети поштено мишљење о чињеничном стању или закону. На пример, у великој пороти, поротници одлучују да ли докази оправдавају да неко буде изведен пред суд; они не утврђују кривицу. А шта је са општим суђењем? У грађанском случају, порота може досудити одштету или компензацију. У кривичном случају, они треба да утврде да ли докази подупиру пресуду о кривици. Понекад препоручују коју казну предвиђену законом треба применити. Тада влада користи своју власт „да казни онога који зло чини“, то јест ’да казни злочинца‘ (1. Петрова 2:14).

Шта ако хришћанин сматра да му савест не дозвољава да служи у некој посебној пороти? Библија не спомиње поротничку дужност, тако да он не може да каже: ’Моја религија је против тога да служим у некој пороти.‘ У зависности од случаја, он може изјавити да је против његове личне савести да служи у пороти за неки посебан случај. То се може односити на случај који укључује сексуални неморал, абортус, убиство без предумишљаја, или неко друго спорно питање у коме је његово мишљење обликовано библијским спознањем, а не пуким световним законом. Међутим, у стварности је сасвим могуће да суђење за које је изабран не обухвата таква спорна питања.

Зрели хришћанин ће такође размислити о томе да ли ће сносити икакву одговорност за казну коју донесу судије. (Упореди с Постањем 39:17-20; 1. Тимотеју 5:22). Ако је грешком донета пресуда о кривици и изречена смртна казна, да ли ће хришћанин у пороти делити кривицу за крв? (Излазак 22:2; Поновљени закони 21:8; 22:8; Јеремија 2:34; Матеј 23:35; Дела апостолска 18:6). На Исусовом суђењу Пилат није желео да буде ’крив за крв тог човека‘. Јевреји су спремно рекли: „Крв његова на нас и на децу нашу“ (Матеј 27:24, 25).

Ако се хришћанин јавио на поротничку дужност, као што је власт наредила, али због своје личне савести одбија да служи у неком случају упркос инсистирању од стране судије, хришћанин треба да буде спреман да се суочи с последицама — било да је то новчана казна или затвор (1. Петрова 2:19).

У коначној анализи, сваки хришћанин који се суочава с поротничком дужношћу мора одлучити који ће правац следити, заснован на његовом разумевању Библије и његовој властитој савести. Неки хришћани су се јавили на поротничку дужност и служили су у неким поротама. Други су се осећали присиљенима да то одбију упркос суочавању с казном. Сваки хришћанин мора сам за себе одлучити шта ће урадити, а други не треба да критикују његову одлуку (Галатима 6:5).