Нахманид — да ли је оповргао хришћанство?

СРЕДЊИ век. На шта те подсећа? На крсташке ратове? Инквизицију? Мучење? Премда то није раздобље које се обично повезује са отвореном религиозном дискусијом, у то време, године 1263, одиграла се једна од најјединственијих јеврејско-хришћанских дебата у историји Европе. Ко је био укључен? Која питања су била покренута? Како нам то може помоћи да данас препознамо праву религију?

Шта је подстакло на дебату?

Кроз цели средњи век, Римокатоличка црква је приказивала себе као праву религију. Међутим, јеврејски народ се никада није одрекао своје тврдње да је Божји изабрани народ. Неспособност цркве да убеди Јевреје у потребу да се обрате, водила је до фрустрације, а често и до насиља и прогонства. За време крсташких ратова десетине хиљада Јевреја било је масакрирано или спаљено на ломачи када су морали да бирају између крштења и смрти. У многим земљама преовладавао је антисемитизам који је подстицала црква.

Међутим, у 12. и 13. веку у католичкој Шпанији владао је другачији дух. Јеврејима је била дозвољена религиозна слобода — све док нису нападали хришћанску веру — и чак су добијали важне положаје на краљевом двору. Али, након отприлике једног века такве наклоности, доминикански свештеници су предузели кораке да смање јеврејски утицај у друштву, и да обрате Јевреје на католицизам. Доминиканци су вршили притисак на краља Јакова I Арагонског да приреди једну званичну дебату, чија је сврха била да докаже инфериорност јеврејске религије и потребу да се сви Јевреји обрате.

То није била прва јеврејско-хришћанска дебата. Године 1240. одржана је једна званична расправа у Паризу, у Француској. Њена главна сврха била је да Талмуд, што је за Јевреје света књига, стави на испит. Међутим, јеврејским учесницима била је дата мала слобода говора. Кад је црква објавила своју победу у овој расправи, примерци Талмуда били су масовно спаљивани на јавним трговима.

Али толерантнији дух краља Јакова I Арагонског није дозволио ту фарсу. Схвативши то, доминиканци су пробали другачији приступ. Као што се изразио Хајам Макоби у својој књизи Judaism on Trial, они су позвали Јевреје на једну дебату „прерушену у учтивост и убеђивање, за разлику од осуде попут оне у Паризу“. Доминиканци су за свог главног представника именовали Пабла Кристијанија, једног Јеврејина који се обратио на католицизам и постао доминикански свештеник. Користећи спознање које је имао Пабло Кристијани о талмудским и рабинским списима, доминиканци су били сигурни да ће доказати своју ствар.

Зашто Нахманид?

Само једна личност у Шпанији имала је духовни углед да представља јеврејску страну у дебати — Моше бен Нахман, то јест Нахманид.a Рођен око 1194. у граду Херони, Нахманид се већ у својим тинејџерским годинама истицао као изучавалац Библије и Талмуда. До своје 30. написао је коментаре о већем делу Талмуда, а убрзо након тога био је водећи глас у посредовању у споровима око Мајмонидових списа који су претили да разделе јеврејско друштво.b Сматра се да је Нахманид највећи јеврејски библијски и талмудски изучавалац своје генерације, и да је по свом утицају на јудаизам за време тог периода можда одмах иза Мајмонида.

Нахманид је вршио знатан утицај на јеврејску заједницу у Каталонији, и чак се и краљ Јаков I консултовао с њим у вези с различитим државним питањима. Његове оштре способности размишљања поштовали су и Јевреји и пагани. Да би ефикасно понизили Јевреје, доминиканци су схватили да он, њихов најистакнутији рабин, мора бити онај који ће дебатовати.

Нахманид је нерадо пристао на дебату, схвативши да доминиканци немају намеру да дозволе поштену измену мисли. Требало је да одговара на питања, али није могао да постави ниједно. Међутим, пристао је на краљев захтев, тражећи да му се дозволи да слободно говори у својим одговорима. Краљ Јаков I се сложио с тим. Ова дозвола за релативно слободан говор била је без преседана и није се поновила кроз средњи век, што је јасан доказ да је краљ високо ценио Нахманида. Ипак, Нахманид је био пун зебње. Ако буду сматрали да је у дебати превише антагонистичан, последице ће бити катастрофалне и за њега и за јеврејску заједницу. Сваког часа је могло избити насиље.

Нахманид против Пабла Кристијанија

Главни амбијент за дебату била је краљева палата у Барселони. Одржана су четири разговора — 20, 23, 26, и 27. јула 1263. Лично је краљ председавао сваком разговору, коме су такође присуствовали различити црквени и државни достојанственици, као и Јевреји из тамошње заједнице.

Што се тиче цркве, исход дебате никада није био доведен у питање. У свом званичном извештају, доминиканци су изјавили да сврха дебате ’није у томе да веру треба претресати као да је она ствар сумње, већ да се униште заблуде Јевреја и да се поколеба самопоуздана вера многих Јевреја‘.

Премда је имао скоро 70 година, Нахманид је показао своју оштру способност размишљања тиме што је тражио да се дискусија ограничи само на основна питања. Почео је рекавши: „[Претходне] расправе између пагана и Јевреја бавиле су се многим фасетама религиозних прослава од којих не зависи основно начело вере. Међутим, на овом краљевском двору, желим да дебатујем само о стварима од којих зависи читав спор.“ Затим је било договорено да теме разговора буду ограничене на то да ли је Месија већ дошао, да ли је био Бог или човек, и да ли Јевреји или хришћани поседују прави закон.

У својој уводној расправи, Пабло Кристијани је изјавио да ће из Талмуда доказати да је Месија већ дошао. Нахманид је узвратио да ако је то истина, зашто рабини који прихватају Талмуд не прихватају Исуса? Уместо да усредсреди своје аргументе на јасно библијско резоновање, Кристијани је увек изнова указивао на нејасне рабинске одломке како би учврстио своје аргументе. Нахманид је оповргао тачку по тачку показујући да су они били цитирани ван контекста. Разум налаже да је Нахманид могао да се истакне као компетентнији у дебатовању о овим списима чијем проучавању је посветио свој живот. Чак и када је Кристијани указивао на Писмо, његова аргументација је истицала тачке које су се лако могле оповрћи.

Иако је био ограничен на одговарање на питања, Нахманид је могао изнети снажне доказе који су показали зашто је положај католичке цркве неприхватљив и за Јевреје и за друге људе који размишљају. У вези с доктрином о Тројству, објавио је: „Ум ниједног Јеврејина или ма ког другог човека неће му дозволити да верује да је Створитељ неба и земље... прошао кроз материцу једне Јеврејке... и касније [био] предат у руке својих непријатеља, који су га... убили.“ Нахманид је сажето изјавио: „Оно у шта ви верујете — а то је корен ваше вере — није прихватљиво [здравом] разуму.“

Истичући недоследност која је све до тих дана спречавала многе Јевреје да уопште узму у разматрање могућност да је Исус Месија, Нахманид је нагласио огромну кривицу за крв коју сноси црква. Рекао је: „Пророк каже да у време Месије... од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих; неће више народ мач на народ вадити нити ће се више боју учити. Од дана Назарећанина па све до сада, цео свет је пун насиља и крађа. [Заиста], хришћани проливају више крви него остали народи, и такође воде неморалан живот. Колико би за вас, мој господару краљу, и за ваше витезове било тешко кад се они не би нити... боју више учили!“ (Исаија 2:4).

После четвртог разговора, краљ је окончао дебату. Он је рекао Нахманиду: „Никада нисам видео да човек који није у праву образлаже тако као ви.“ Као што је обећао, гарантујући Нахманиду слободу говора и заштиту, краљ Јаков I Арагонски послао га је кући уз поклон од 300 динара. На захтев херонског бискупа, Нахманид је сачинио писани запис о дебати.

Док су објављивали одлучну победу, доминиканци су очигледно били узнемирени. Касније су изнели оптужбе против Нахманида због хуле на цркву, користећи као доказ његове списе о дебати. Незадовољни краљевим понашањем према Нахманиду, доминиканци су се жалили папи Клементу IV. Иако је имао више од 70 година, Нахманид је био прогнан из Шпаније.c

Где лежи истина?

Да ли је расправа и једне и друге стране помогла да се препозна права религија? Док је свака страна истицала грешке оне друге стране, ни једна није изнела јасну поруку истине. Оно што је Нахманид тако вешто оповргао није било право хришћанство већ, уместо тога, људске доктрине, као што је учење о Тројству, које је измислио хришћански свет у вековима после Исуса. Неморално понашање хришћанског света и окрутно крвопролиће, које је Нахманид тако одважно истакао, такође су неоспорне чињенице.

Није тешко схватити зашто, под таквим околностима, Нахманид и други Јевреји нису били импресионирани аргументима у корист хришћанства. Осим тога, аргументи Пабла Кристијанија били су засновани, не на јасном резоновању из Хебрејских списа, већ на лоше примењеним рабинским изворима.

Но, Нахманид није оповргао право хришћанство. До његовог доба право светло Исусових учења и докази његовог месијанства били су помрачени лажним представама. Појављивање тог отпадничког учења у ствари су прорекли Исус и апостоли (Матеј 7:21-23; 13:24-30, 37-43; 1. Тимотеју 4:1-3; 2. Петрова 2:1, 2).

Међутим, права религија се данас јасно може препознати. Исус је рекао у погледу својих правих следбеника: „По плодовима њиховим познаћете их... Свако добро дрво даје добре плодове а зло дрво даје зле плодове“ (Матеј 7:16, 17). Позивамо те да то утврдиш. Допусти Јеховиним сведоцима да ти помогну да објективно истражиш библијске доказе. Тако ћеш сазнати право значење свих Божјих обећања повезаних с Месијом и његовом владавином.

[Фусноте]

[Слика на 20. страни]

Нахманид је образложио свој случај у Барселони

[Извор слике на 19. страни]

Илустрације на 19. и 20. страни: Репродуковане из Illustrirte Pracht-Bibel/Heilige Schrift des Alten und Neuen Testaments, nach der deutschen Uebersetzung D. Martin Luther’s