„Твоја љубазна доброхотност, боља је од живота“

ИСПРИЧАО КАЛВИН Х. ХОЛМС

Био је децембар 1930, и таман сам завршио с мужом крава, када се тата вратио из посете једном комшији у близини. „Ово је књига коју ми је Вајман позајмио“, рекао је и из џепа извадио једну плаву публикацију. Имала је наслов Избављење, а издао ју је Watch Tower Bible and Tract Society. Тата који је ретко ишта читао, ту књигу је читао до касно у ноћ.

КАСНИЈЕ, тата је узео на зајам и друге књиге од истог издавача, с насловима као што су Светло и Помирење. Пронашао је стару мамину Библију и до касно у ноћ остајао да је чита под светлом петролејке. Код тате је наступила велика промена. Те зиме сатима нам је причао — мајци, мојим трима сестрама и мени — док смо шћућурено седели око наше старе пећи на дрва.

Тата је рекао да се људи који издају ове књиге називају Истраживачи Библије и да, по њима, живимо у ’последњим данима‘ (2. Тимотеју 3:1-5). Објаснио је да на крају света земља неће бити уништена, већ да ће под Божјим Краљевством бити претворена у Рај (2. Петрова 3:5-7, 13; Откривење 21:3, 4). То ми је звучало стварно интересантно.

Док смо заједно радили, тата ми је причао. Сећам се, комишали смо кукуруз када нам је објаснио да је Божје име Јехова (Псалам 83:19). Стога сам, током пролећа 1931, са само 14 година заузео став за Јехову и његово Краљевство. У старом јабуковом воћњаку иза куће, помолио сам се Јехови и свечано му обећао да ћу му заувек служити. Љубазна доброхотност нашег предивног Бога, већ је покренула моје срце (Псалам 63:4).

Живели смо на једној фарми, око 30 километара од Сент Џозефа у Мисурију, САД, а мање од 65 километара од Канзас Ситија. Тата се родио у брвнари коју је на фарми изградио мој прадеда у првој половини 19. века.

Обучавање за службу

У лето 1931, моја породица је на радију чула јавни говор „Краљевство, светска нада“, који је одржао тадашњи председник Watch Tower Societyja, Џозеф Ратерфорд, на једном конгресу у Колумбусу, у Охају. Од тога ми је срце устрептало, и било ми је драго што с татом учествујем у дистрибуисању, међу нашим познаницима, брошуре која је садржала ову важну јавну поруку.

У лето 1932, први пут сам присуствовао састанку Јеховиних сведока. Наш комшија је позвао тату и мене у Сент Џозеф да чујемо један говор Џорџа Дрејпера, путујућег надгледника Јеховиних сведока. Стигли смо у пола састанка, и нашао сам место иза крупних, широких леђа Џ. Д. Дрејера, који ће одиграти значајну улогу у мом животу.

Септембра 1933, с татом сам присуствовао једном већем скупу у Канзас Ситију, где сам први пут учествовао у проповедању у јавности. Тата ми је дао три брошурице и упутио ме да кажем: „Ја сам Јеховин сведок и проповедам добру вест о Божјем Краљевству. Несумњиво сте чули судију Ратерфорда преко радија. Његове говоре седмично преноси више од 300 станица.“ Онда сам понудио брошурицу. По повратку те вечери, док сам поново музао краве на фарми, размишљао сам како је то био најзнаменитији дан у мом животу.

Ускоро је наступила зима, и било нам је ограничено путовање. Али онда су до нас свратили брат Дрејер и његова супруга, и питали да ли бих у недељу вече желео да дођем до њих и останем на ноћењу. Десет километара пешачења до Дрејерове куће било је вредно труда, јер сам следећег дана могао с њим да идем у службу и да присуствујем студију Куле стражаре у Сент Џозефу. Од тада сам ретко пропуштао да недељом учествујем у служби. Обучавање и савети брата Дрејера показали су се као непроцењиви.

Другог септембра 1935, коначно сам симболизовао своје предање Јехови крштењем у води, на једном већем скупу у Канзас Ситију.

Започињање животне каријере

Почетком 1936, пријавио сам се да служим као пионир, то јест пуновремени слуга, и стављен сам на листу оних који траже пионирског партнера. Недуго после тога, примио сам писмо од Едварда Стеда из Арваде у Вајомингу. Објаснио ми је да је везан за инвалидска колица и да му треба помоћ да би пионирио. Одмах сам прихватио његову понуду и 8. априла 1936, наименован сам за пионира.

Пре него што сам отишао да се састанем с братом Стедом, мајка је са мном разговарала у четири ока. „Сине, јеси ли сигуран да је ово оно што желиш да радиш?“, упитала је.

„Да је другачије, живот не би био вредан живљења“, одговорио сам. Већ сам увидео да је Јеховина љубазна доброхотност важнија од било чега другог.

Пионирење с Тедом, како смо звали брата Стеда, била је одлична школа. Био је пун ревности и имао је веома приступачан прилаз у представљању поруке о Краљевству. Али ипак, све што је Тед могао било је да пише и да прича; све његове зглобове везао је реуматоидни артритис. Устајао бих рано, опрао га и обријао, припремио доручак и нахранио га. Затим бих га обукао и спремио за службу. Тог лета смо пионирили у Вајомингу и Монтани, а ноћу смо камповали. Тед је спавао у посебној кабини изграђеној на његовом камионету, а ја сам спавао у врећи за спавање. Касније те године, преселио сам се на југ да бих пионирио у Тенесију, Арканзасу и Мисисипију.

Септембра 1937, први пут сам присуствовао великом конгресу у Колумбусу у Охају. Тамо су учињене припреме да се у делу проповедања предводи употребом фонографа. Сваки пут када смо употребили фонограф известили бисмо једну поставку. Једног месеца сам имао преко 500 поставки и више од 800 људи је чуло. Након што сам проповедао у многим градовима источног Тенесија, Вирџиније, и Западне Вирџиније, позван сам да служим у новом својству као специјални пионир, радећи у повезаности са слугом зоне, како су се тада звали путујући надгледници.

Посећивао сам скупштине и изоловане групе у Западној Вирџинији — проводећи у свакој две до четири недеље — и преузимао вођство у служби на терену. Затим сам, јануара 1941, наименован за слугу зоне. До тада су мајка и моје три сестре — Клара, Лоис и Рут — заузеле став за Краљевство. Тако је читава наша породица, тог лета присуствовала великом конгресу у Сент Луису.

Убрзо после тог конгреса, слуге зоне су обавештене да ће се дело зонскога завршити до краја новембра 1941. Наредног месеца Сједињене Државе су ушле у Други светски рат. Добио сам доделу за специјалну пионирску службу, која је захтевала да месечно проводим 175 сати у служби.

Посебне предности службе

Јула 1942, примио сам писмо у ком сам упитан да ли бих хтео да служим у иностранству. Након што сам потврдно одговорио, био сам позван у Бетел, светску централу Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку. Двадесетак браће, самаца, у исто време су позвани на специјално школовање.

Натан Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, објаснио је да је проповедање опало и да ћемо бити школовани да духовно јачамо скупштине. „Не желимо да знамо само то шта не ваља у скупштинама“, рекао је, „већ и шта сте ви учинили у вези с тим.“

Док смо били у Бетелу, Фред Франц, који је 1977. наследио брата Нора као председник, одржао је говор у ком је рекао: „Други светски рат ће се завршити, а велико дело проповедања ће се отворити. Без сумње милиони ће се још сакупити у Јеховину организацију!“ Тај говор у потпуности је изменио моје виђење ствари. Када су доделе биле уручене, сазнао сам да треба да посећујем све скупштине у државама Тенеси и Кентаки. Названи смо слуге братства, што је био израз све док није промењен у покрајински надгледник.

Првог октобра 1942, кад сам имао само 25 година, почео сам да служим у скупштинама. У то време, једини начин да се стигне до неких скупштина било је пешке или на коњу. Покаткад сам спавао у истој просторији с породицом која ме је примила.

Када сам јула 1943, служио у скупштини Гринвил у Тенесију, примио сам позив да похађам други разред Библијске школе Гилеад. У Гилеаду сам сазнао шта заправо значи да „треба да се још више држимо ствари које слушасмо“, и да увек имамо „обиље тога за рад у делу Господовом“ (Јеврејима 2:1; 1. Коринћанима 15:58, NW). Пет месеци школског курса, брзо су пролетели, и дан градуације је дошао 31. јануара 1944.

Канада и онда Белгија

Доста нас је додељено за Канаду, у којој је кратко пре тога скинута забрана с дела Јеховиних сведока. Добио сам доделу за путујуће дело, које је изискивало покривање великих раздаљина између извесних скупштина. Док сам путовао, било је уживање слушати искуства о томе како се за време забране у Канади, вршило дело проповедања (Дела апостолска 5:29). Многи су причали о такозваном препаду, у ком је за само једну једину ноћ сваком дому остављена по брошурица, од једног краја Канаде до другог. Каква је то добра вест била у мају 1945, чути да је рат у Европи завршен!

Тог лета док сам служио у скупштини у градићу Осеј у Саскаевену, добио сам писмо од брата Нора, које је гласило: „Проширујем ти предност на одлазак у Белгију... Много има да се ради у тој земљи. То је ратом разрушена земља, и нашој браћи је потребна помоћ, и изгледа да је препоручљиво да пошаљемо неког из Америке да им пружи одговарајућу потпору и утеху које су им потребне.“ Одмах сам одговорио, прихвативши доделу.

Новембра 1945, био сам у Бетелу у Бруклину и учио француски с Чарлсом Икером, једним старим братом из Алзаса. Такође сам примио брзу поуку о начину рада подружнице. Пре одласка у Европу, на кратко сам посетио своју породицу и пријатеље у Сент Џозефу у Мисурију.

Дана 11. децембра, на броду Краљица Елизабета оставио сам Њујорк, и за четири дана стигао у Саутемптон у Енглеској. Остао сам месец дана у Британској подружници, где сам добио додатно школовање. Након тога, 15. јануара 1946, прешао сам Ламанш и искрцао се у Остенду у Белгији. Одатле сам возом отишао до Брисела, где ме је на железничкој станици дочекала цела бетелска породица.

Повећање послератне делатности

Моја додела је била да надгледам дело Краљевства у Белгији, иако чак ни језик нисам знао. Кроз шест месеци, знао сам француски толико да могу да се сналазим. Била је предност радити заједно са особама које су свој живот изложиле опасности да би вршиле дело проповедања током пет година нацистичке окупације. Неки су тада одскора били пуштени на слободу из концентрационих логора.

Браћа су једва чекала да се дело организује и да се нахране они који су гладни библијске истине. Стога су извршене припреме да се одрже већи скупови и да путујући надгледници посете скупштине. Такође смо имали охрабрујуће посете Натана Нора, Милтона Хеншела, Фреда Франца, Гранта Сјутера и Џона Бута — сви су били представници централе у Бруклину. Тих раних дана, служио сам као покрајински надгледник, обласни надгледник и надгледник подружнице. Шестог децембра 1952, након готово седам година служења у Белгији, оженио сам се Емилијом Ваносплак, која је такође радила у Белгијској подружници.

Неколико месеци касније, 11. априла 1953, био сам позван у локалну полицијску станицу и обавештен да је мој боравак у Белгији опасан по безбедност државе. Отишао сам у Луксембург да причекам док се Државном савету поднесе жалба за мој случај.

Фебруара 1954, Државни савет Белгије, подржао је декрет о томе да је мој боравак опасност за земљу. Доказ који је за то пружен био је да је по мом доласку у Белгију број Сведока у земљи драстично порастао — са 804 у 1946. години на 3 304 у 1953. — и онда, као последица тога, безбедност Белгије је угрожена јер многи млади Сведоци заузимају чврст став хришћанске неутралности. Тако смо Емилија и ја добили доделу за Швајцарску, где смо почели с покрајинском службом на француском говорном подручју.

Школа за оспособљавање слугу — школа која пружа напредно школовање за хришћанске старешине — основана је 1959. у Јужном Ленсингу у држави Њујорк. Ту су ме позвали на школовање како бих поучавао разреде ове школе у Европи. Док сам био у Сједињеним Државама, посетио сам своју породицу у Сент Џозефу у Мисурију. Ту сам задњи пут видео своју драгу мајку. Умрла је јануара 1962; тата је преминуо у јуну 1955.

Школа за оспособљавање слугу у Паризу у Француској, почела је марта 1961, и Емилија је била са мном. Обласни надгледници, покрајински надгледници, скупштински надгледници и специјални пионири, ради школе су дошли из Француске, Белгије и Швајцарске. Током 14 месеци, водио сам 12 разреда овог четворонедељног курса. Затим смо, у априлу 1962. сазнали да је Емилија трудна.

Прилагођавање околностима

Вратили смо се у Женеву у Швајцарској, где смо имали трајну боравишну дозволу. Међутим, није било лако пронаћи место за живот, пошто је тамо било озбиљно помањкање стамбених просторија. Такође није било лако наћи неко запослење. Коначно сам нашао посао у великој робној кући у центру Женеве.

Провео сам 26 година у пуновременој служби, па су наше измењене околности захтевале прилично прилагођавање. Током 22 године, док сам радио у робној кући и помагао у одгајању наше две кћери Лоис и Јунис, наша породица је интересе Краљевства увек стављала испред свега (Матеј 6:33). Након што сам се 1985. пензионисао, почео сам служити као заменик покрајинског надгледника.

Емилијино здравље је веома ослабило, али чини колико може у служби. Лоис је десетак година служила као пионир. Какав је то духовни врхунац био радовати се с њом на том најдивнијем међународном конгресу у Москви за време лета 1993. године! Убрзо после њега, на одмору у Сенегалу у Африци, Лоиса је изгубила живот док је пливала у океану. Љубав и доброта наше афричке браће и мисионара, била ми је велика утеха кад сам допутовао у Сенегал да се побринем за сахрану. Колико само жудим да видим Лоис у ускрсењу! (Јован 5:28, 29).

Захвалан сам што сам више од пуне четири деценије имао лојалну подршку другара пуног љубави. Заиста, упркос мојим јадима и проблемима, Јеховина љубазна доброхотност је угодна и чини живот вредним живљења. Што се тиче нашег Бога Јехове, срце ми је потакнуто да објави речи псалмисте: „Јер је милост [„љубазна доброхотност“, NW] твоја боља од живота. Уста моја хвале ти певају“ (Псалам 63:3).

[Слика на 26. страни]

У делу проповедања фонограф нам је био ударна алатка

[Слика на 26. страни]

Моји родитељи, 1936.

[Слика на 26. страни]

Улично сведочење у Белгији, 1948.