Нашао сам нешто што је боље од злата

ИСПРИЧАО ЧАРЛС МИЛТОН

Једног дана отац је рекао: „Хајде да пошаљемо Чарлија за Америку где новац расте на дрвећу. Могао би да убере мало и да нам га пошаље!“

НАРОД је заиста мислио да су улице у Америци поплочане златом. У то време живот у Источној Европи био је изузетно тежак. Моји родитељи су имали једну малу фарму и држали су неколико крава и мало кокошака. Нисмо имали ни струју, ни воду у кући. Али, тада то нико у близини није ни имао.

„Рођен сам у Хосочеку 1. јануара 1893, пре скоро 106 година. Наше село се налазило у Галицији, једној покрајини која је тада била део Аустро-Угарског царства. Сада се Хосочек налази у источној Пољској недалеко од Словачке и Украјине. Тамо су зиме биле оштре а снегови дубоки. Када сам имао отприлике седам година, пешачио сам око пола километра до потока да бих секиром разбио лед и дошао до воде. Однео бих је кући и мајка би је користила за кување и чишћење. Прала је веш на потоку, користивши веће комаде леда као даску за трљање веша.

Иако у Хосочеку није било школе, научио сам да говорим пољски, руски, словачки, и украјински. Одгајани смо у духу грчке ортодоксије а ја сам служио као министрант. Међутим, када сам био још врло млад, пресели су ми свештеници који су говорили да петком не сме да се једе месо а сами су га јели.

Неки од наших пријатеља вратили су се с привременог рада у Сједињеним Државама с новцем за реновирање својих кућа и за куповину пољопривредне механизације. То је оца подстакло да разговара о мом одласку за Америку с неким комшијама који су планирали још једно путовање тамо. То је било 1907. када сам имао 14 година.

Изгубљен у Америци

Убрзо сам био на броду, и за две недеље прешли смо Атлантик. У то време, било ти је потребно 20 долара, иначе би те вратили у домовину. Имао сам сребрњака у вредности од 20 долара и тако сам постао један од милиона оних који су прошли кроз острво Елис у Њујорку, кроз врата за Америку. Наравно, новац није растао на дрвећу, а ни улице нису биле поплочане златом. У ствари, многе уопште нису ни биле поплочане!

Ухватили смо воз за Џонстаун у Пенсилванији. Људи с којима сам био већ су раније били ту тако да су знали за један пансион где бих могао да одседнем. Имао сам у плану да пронађем своју старију сестру која је живела у Џерому у Пенсилванији, што је било удаљено само око 25 километара, како сам касније дознао. Међутим, рекао бих Јаром уместо Џером, зато што се слово „Џ“ изговара као „Ј“ на мом матерњем језику. Нико није чуо за Јаром. Био сам у страној земљи, натуцао енглески и имао врло мало новца.

Сваког јутра сам тражио посао. У заводу за запошљавање од оног мноштва које је чак и напољу стајало у реду, само би двоје или троје добијало посао. Тако сам се сваког дана враћао у пансион како бих учио енглески уз помоћ неких књига у стилу ’научи сам‘. Понекад сам налазио ситне послове, али месеци су пролазили а мој новац је готово нестао.

Уједињен с рођеном браћом и сестрама

Једнога дана пролазио сам поред кафане у једном хотелу близу железничке станице. Без сумње храна је одлично мирисала! Сендвичи, виршле и друге намирнице су се могле добити бесплатно у кафани ако би наручио велику криглу пива која је коштала пет центи. Иако сам био малолетан, бармен се сажалио на мене и продао ми је пиво.

Док сам јео, неколико мушкараца ушло је говорећи: „Пожури и попиј то! Стиже воз за Џером“.

„Мислите Јаром?“ питао сам.

„Не, Џером“, рекли су. Тада сам сазнао где моја сестра живи. У ствари, у кафани сам упознао човека који је живео три куће од моје сестре! Онда сам купио карту за воз и коначно пронашао моју сестру.

Моја сестра и њен супруг водили су пансион за рударе, и ја сам живео с њима. Запослили су ме да пазим на пумпу која је избацивала воду из рудника. Кад год би престала да ради, морао сам да зовем механичара. Плата ми је била 15 центи на дан. Онда сам радио на железници, у једној циглани, и чак и као заступник осигуравајућег друштва. Касније сам се преселио за Питсбург где је живео мој брат Стив. Тамо смо радили у челичани. Никада нисам зарадио довољно новца да бих бар нешто послао кући.

Породица и сахрана

Када сам једног дана ишао на посао, запазио сам једну младу кућну помоћницу како стоји испред куће у којој је радила. Помислио сам у себи, ’о, баш је лепа‘. Три седмице касније, 1917. Хелен и ја смо се венчали. У току следећих десет година, добили смо шесторо деце од којих је једно умрло још као беба.

Питсбуршка железница ме је 1918. запослила као возача трамваја. Недалеко од трамвајског депоа налазила се једна кафана где се могла добити по која шољица кафе. Унутра су два Грка који су били власници тог места одавали такав утисак као да им није важно да ли сте нешто наручили, све док су могли да вам проповедају из Библије. Рекао бих: „Хоћете да ми кажете да је читав свет на погрешном путу, а једино вас двојица сте у праву?“

„Па, погледај у Библију!“ рекли би. Али у то време нису успели да ме убеде.

„Нажалост, године 1928. моја драга Хелен се разболела. Да би деца имала бољу негу, преселио сам их да живе с мојом сестром и зетом у Џерому. До тада су купили фарму. Посећивао сам децу често и обезбеђивао им сваког месеца новац за храну. Слао сам им и одећу. Нажалост, Хеленино здравље се погоршало и умрла је 27. августа 1930.

Осећао сам се усамљено и скрхано. Када сам отишао код свештеника да извршим припреме за сахрану, он је рекао: „Не припадаш више овој цркви. Ниси платио чланарину већ више од годину дана.“

Објаснио сам да ми је жена дуго била болесна и да сам сваки вишак новца давао својој деци како би могла да подупиру цркву у Џерому. Свеједно, морао сам да позајмим 50 долара како бих платио заосталу чланарину пре него што је свештеник пристао да обави сахрану. Свештеник је такође тражио још 15 долара да одржи мису код свастике у дому где су пријатељи и фамилија планирали да се окупе да би Хелени одали последњу почаст. Нисам могао да набавим тих 15 долара, али је свештеник пристао да одржи мису под условом да му дам новац на дан исплате.

Када је стигао дан исплате морао сам да потрошим тај новац да бих купио деци ципеле и одећу за школу. Око две недеље касније свештеник је ушао у мој трамвај. „Још увек ми дугујеш оних 15 долара“, рекао је. И док је излазио на својој станици, претио је: „Ићи ћу код твог шефа и тражићу да се узме новац од твоје плате.“

На крају радног дана отишао сам код свог надзорника и испричао му шта се догодило. Иако је био католик, рекао је: „Ако свештеник дође овамо, очитаћу му буквицу!“ То ме је натерало на размишљање, ’свештеник жели само наш новац, али он нас никада не поучава о Библији‘.

Упознавање истине

Следећи пут када сам био у оној кафани коју су држала она два Грка, причали смо о томе што ми се десило са свештеником. Као резултат тога, почео сам да проучавам са Истраживачима Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Сву ноћ бих читао Библију и библијску литературу. Сазнао сам да Хелен не пати у чистилишту, као што је то рекао свештеник, већ да спава смртним сном (Јов 14:13, 14; Јован 11:11-14). Заиста сам нашао нешто много боље од злата — била је то истина!

Неколико седмица касније, када сам први пут био на састанку са истраживачима Библије у позоришту ’Гарден‘ у Питсбургу, подигао сам руку и рекао: „Вечерас сам научио више о Библији него што сам научио за све ове године у цркви.“ Касније, када су питали ко жели да учествује у проповедању следећег дана, поново сам дигао руку.

Симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води 4. октобра 1931. У међувремену сам изнајмио кућу и вратио децу да живе са мном, запосливши једну кућну помоћницу да брине о њима. Упркос мојим породичним одговорностима, од јануара 1932. до јуна 1933. служио сам у једном виду специјалне службе, у такозваној помоћној служби, у којој сам проводио 50 до 60 сати месечно разговарајући с другима о Библији.

У то време сам запазио једну лепу, младу жену која се изгледа увек возила мојим трамвајем на свом путу до посла и назад. Сретали би нам се погледи у ретровизору. Тако смо се Мери и ја упознали. Верили смо се, а у августу 1936. смо се венчали.

До 1949, године службе на послу омогућиле су ми да изаберем такав радни распоред који ми је омогућавао да пионирим, како се каже за пуновремену службу. Моја најмлађа кћерка, Џин, почела је с пионирењем 1945. тако да смо пионирили заједно. Касније је Џин упознала Сема Френда који је служио у Бетелу, у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њјујорку.a Венчали су се 1952. Наставио сам с пионирењем у Питсбургу и водио сам многе библијске студије, у једном раздобљу чак са 14 различитих породица сваке седмице. Године 1958. отишао сам у пензију. После је пионирење било једноставно, пошто више нисам морао да проведем осам сати дневно на светском послу.

Мери се разболела 1983. Покушао сам да се бринем о њој као што се она о мени тако добро бринула скоро 50 година. Ипак је 14. септембра 1986. умрла.

Налажење мог родног места

Џин и Сем су ме 1989. повели са собом на конгресе у Пољску. Такође смо посетили ту област где сам одрастао. Када су Руси заузели тај део света, променили су називе градова и депортовали људе у друге земље. Један од моје браће био је депортован у Истанбул, а једна сестра је депортована у Русију. И име мог села било је непознато онима које смо питали.

Онда су ми се удаљене планине учиниле тако познате. Када смо се приближили, други оријентири постали су препознатљиви — један брег, једна раскрсница, једна црква, један мост преко једне реке. Одједном, на наше изненађење, угледали смо таблу на којој је писало „Хосочек“. Нешто раније, када су комунисти изгубили утицај, селима је враћен првобитни назив.

Кућа више није постојала, али ту је била пећ коју смо користили за кување напољу, делимично укопана у земљу. Онда сам показао на једно велико дрво и рекао: „Погледајте ово дрво. Засадио сам га пре него што сам кренуо за Америку. Видите само колико је нарасло!“ Након тога смо посетили гробља тражећи имена чланова породице, али нисмо нашли ниједно.

Стављање истине на прво место

Када је Џинин муж умро 1993, она ме је питала да ли желим да она напусти Бетел да би се бринула о мени. Рекао сам јој да би то била најгора ствар коју би могла да учини, и још увек тако мислим. До своје 102. године живео сам са̂м, али онда је постало неопходно да ме преселе у старачки дом. Још увек сам старешина у скупштини ’Белву‘ у Питсбургу, и браћа долазе и возе ме недељом на састанке у Дворану Краљевства. Премда је моја проповедничка активност сада знатно ограничена, остајем на списку онемоћалих пионира.

Током ових година уживао сам у посебним школама за оспособљавање надгледника које је организовао Watch Tower Society. Прошлог децембра присуствовао сам неким деловима програма Школе службе за Краљевство за скупштинске старешине. Једанаестог априла прошле године, Џин ме је одвела на Меморијал Христове смрти, на свечаност на којој с цењењем учествујем сваке године од 1931.

Неки од оних с којима сам проучавао Библију сада служе као старешине, други су мисионари у Јужној Америци а неки су деке и баке који служе Богу са својом децом. Троје од моје деце — Мери Џејн, Џон и Џин — као и мноштво њихове деце и унучади служе верно Јехови Богу. Молим се за то да једног дана и моја друга кћерка и остала унучад и праунучад учине исто.

Сада ми је 105 година, и још храбрим свакога да проучава Библију и да разговара с другима о томе што је научио. Да, уверен сам да ако останеш близу Јехове, никада нећеш бити разочаран. Тада и ти можеш уживати у нечему што је боље од злата које пропада — у истини која нам омогућује да имамо драгоцен однос с нашим Даваоцем живота, Јеховом Богом.

[Фусноте]

[Слика на 25. страни]

Када сам возио трамвај

[Слика на 26. страни]

У старачком дому где сада живим

[Слика на 27. страни]

Табла насеља коју смо нашли 1989.