Пут од стидљиве девојчице до мисионарке

Рођена сам 1951. у Бечу, у Аустрији. Моји родитељи су били католици. Иако сам била стидљива и плашила се да разговарам с људима, често сам се молила Богу. Њему сам могла слободно да се обратим. Када сам имала девет година, мој отац је почео да проучава Библију са Јеховиним сведоцима, а моја мајка му се касније придружила.

Убрзо након тога, почели смо да посећујемо састанке скупштине Деблинг, у Бечу. Много тога смо радили заједно као породица. Читали смо и проучавали Библију, ишли на састанке и служили као добровољци на већим скуповима. Још у раном детињству отац је у мене усадио љубав према Јехови. Његова највећа жеља је била да сестра и ја постанемо пионири и често се молио за то, али у то време то није био мој циљ.

ПУНОВРЕМЕНА СЛУЖБА

Крстила сам се 1965. када сам имала 14 година. Било ми је тешко да прилазим непознатим људима у служби проповедања. Такође сам имала ниско самопоштовање и очајнички сам желела да ме други млади прихвате. Тако сам врло брзо након крштења почела да се дружим са младима који нису служили Јехови. Пријало ми је њихово друштво, али мучила ме је савест што сам толико времена проводила са онима који нису Сведоци. Међутим, нисам имала довољно снаге да ишта променим.

Отприлике у то време, у нашу скупштину је дошла једна млада сестра по имену Дороти, која је тада имала 16 година. Нисам могла да верујем колико је она волела службу од куће до куће. Била сам само мало старија од ње, али врло ретко сам ишла у службу. Размишљала сам: „Моји родитељи су Јеховини сведоци, а у њеној породици нико не служи Јехови. Плус, она је живела са својом болесном мајком, али је и поред тога често ишла у службу“. Њен пример ме је подстакао да и ја више учествујем у служби. Убрзо смо нас две постале помоћни пионири или феријални пионири, како се то некада звало, а затим и стални пионири. Њен ентузијазам за службу је био заразан. Дороти ми је помогла да започнем и свој први библијски курс. С временом сам се мало опустила и било ми је лакше да разговарам с људима на улици, на вратима и у другим приликама.

Током прве године моје пионирске службе, у нашу скупштину је дошао један специјални пионир по имену Хајнц. Он је упознао истину у Канади док је био код свог брата који је био Сведок. Он ми се од самог почетка свидео, али његов циљ је био да постане мисионар, а мени то није било ни на крај памети. На почетку сам крила своја осећања према њему, али касније смо почели да се забављамо, венчали смо се и заједно смо наставили са пионирском службом.

МИСИОНАРСКА СЛУЖБА

Хајнц је често причао о томе колико би он волео да буде мисионар. Премда никада није вршио притисак на мене, често ме је подстицао да размишљам о томе да ли бисмо могли да учинимо више у служби за Јехову будући да немамо децу. Пошто сам по природи стидљива, мисионарска служба ме је плашила. Ја јесам била пионир, али читава та идеја о мисионарској служби деловала је као превелик залогај за мене. Па ипак, Хајнц није одустао од својих снова. Стрпљиво ми је помагао да се више усредсредим на људе и њихове потребе него на себе и своје страхове. Тај савет је био управо оно што ми је требало.

У мени је постепено расла жеља да будем мисионар, тако да смо предали молбе за школу Галад. Међутим, слуга подружнице је предложио да ја најпре побољшам знање енглеског. Послушала сам његов савет. Али након три године смо сасвим неочекивано замољени да пређемо у југословенску скупштину у Салцбургу, у Аустрији. На том говорном подручју смо служили укупно седам година, а од тога смо годину дана провели у покрајинској служби. Било нам је тешко да научимо српскохрватски језик, али имали смо доста библијских курсева.

А онда су нас 1979. одговорна браћа из подружнице замолила да на краће време одемо у Бугарску. Пошто су наше активности тамо биле забрањене, требало је да се претварамо да смо на одмору. Рекли су нам да не проповедамо, већ да само прокријумчаримо минијатурну литературу за пет сестара које су живеле у Софији, главном граду Бугарске. Била сам престрављена, али Јехова ми је помогао у том, за мене претешком задатку. Када сам видела храброст и радост тих сестара, које су ризиковале своју слободу, и ја сам постала храбрија и одлучнија да радим шта год Јеховина организација буде тражила од мене.

У међувремену смо поново попунили молбу за Галад и овог пута су нас позвали. Мислили смо да ћемо школу похађати на енглеском у Сједињеним Државама, али у новембру 1981. оформљен је први ванредни разред школе Галад у Визбадену, у Немачкој. Тако смо могли да похађамо школу на немачком, што је било много лакше за мене. Питали смо се где ћемо бити послати након школе.

МИСИОНАРИ У ЗЕМЉИ ПОГОЂЕНОЈ РАТОМ

Послати смо у Кенију! Међутим, подружница у Кенији нас је замолила да служимо у суседној Уганди. У тој земљи је више од десет година пре тога генерал Иди Амин извршио државни удар и преузео власт. Током његове диктатуре, хиљаде људи је изгубило живот, а милиони су много пропатили. А онда су 1979. противници његовог режима преотели власт. Није ми било свеједно да одем у земљу у којој има толико насиља. Била сам уплашена. Али у Галаду смо научили да се у већој мери ослањамо на Јехову, тако да смо прихватили тај задатак.

У Уганди је владао хаос. Хајнц је то стање овако описао у Годишњаку за 2010. годину: „Много тога као што је снабдевање водом и телекомуникације није функционисало [...] Пуцњаве и пљачке су биле честе, посебно ноћу [...] Сви би остали код куће надајући се и често молећи да ноћ прође без незваних гостију.“ Али и поред свега тога, вера браће и сестара није ослабила. И даље су радосно служили Јехови.

Хајнц и ја смо 1982. стигли у Кампалу, главни град Уганде. Током првих пет месеци били смо код Сема и Кристине Ваисва, брачног пара који је имао петоро деце. Са њима је живело још четворо рођака. Они су најчешће себи могли да приуште само један оброк дневно и зато смо још више ценили њихово гостопримство. Док смо били код њих, Хајнц и ја смо научили много тога што нам је користило док смо тамо служили као мисионари. На пример, научили смо да штедимо воду тако што смо се купали са само неколико литара и онда ту исту воду користили за тоалет. Следеће године, Хајнц и ја смо се преселили у свој нови дом у релативно безбедном делу Кампале.

Стварно смо уживали у служби тамо. Сећам се да смо једног месеца поделили преко 4 000 часописа. Али највећи утисак на нас је оставила реакција људи на добру вест. Они су стварно поштовали Бога и волели су да разговарају о Библији. И Хајнц и ја смо обично водили између десет и петнаест библијских курсева. Много смо научили од тих људи. На пример, иако су сваке седмице морали да пешаче до места где су се одржавали састанци и назад, никад се нису жалили и увек су били насмејани.

У Уганди су 1985. и 1986. избила још два државна удара. Често смо виђали децу наоружану аутоматским пушкама. Она су регрутована као војници да би стајала на контролним пунктовима на путевима. У том периоду смо се често молили Јехови да нам да разборитост и мир да бисмо могли да наставимо да проповедамо. Он је услишио наше молитве. Сви наши страхови би нестали кад год бисмо наишли на неког ко је желео да слуша добру вест о Краљевству.

Имали смо прилику да сведочимо и странцима. Неки од њих су јако лепо реаговали на добру вест. На пример, проучавали смо са Муратом и Дилбар Ибатулин, брачним паром из Татарстана. Мурат је био доктор. Они су се крстили и све до данашњег дана верно служе Јехови. Касније сам проучавала са Татјаном Вилејском, женом из Украјине, која је хтела да себи одузме живот. Након што се крстила, вратила се у Украјину и касније је учествовала у превођењу наших публикација.a

МИСИОНАРСКА СЛУЖБА У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ

Док смо Хајнц и ја били на одмору у Аустрији 1991, добили смо писмо од аустријске подружнице у ком смо замољени да служимо као мисионари у Бугарској. Након пада комунизма у источној Европи, активности Јеховиних сведока у Бугарској су поново биле дозвољене. Као што сам већ споменула, Хајнц и ја смо већ били тамо док су наше активности биле забрањене да бисмо кријумчарили литературу. Али сада смо били послати да проповедамо.

Браћа су нам рекла да идемо право у Бугарску, тако да се никад нисмо вратили у Уганду да бисмо узели своје ствари и поздравили се са браћом и сестрама. Најпре смо отишли у Бетел у Немачкој и одатле смо колима продужили за Бугарску. Служили смо у Софији у групи од 20 објавитеља.

Ни у Бугарској није све ишло глатко. Пре свега, нисмо знали језик. Осим тога, једине публикације које смо тада имали на бугарском биле су Истина која води до вечног живота и Моја књига библијских прича. А било је тешко и започети библијски курс. Али и поред свега тога, браћа и сестре су ревно проповедали и наша група је полако расла. То није промакло православној цркви и тада су у ствари почели наши прави проблеми.

Јеховиним сведоцима у Бугарској је 1994. укинуто законско признање и људи су почели да нас третирају као неку забрањену секту. Нека браћа су била ухапшена. Медији су ширили ужасне лажи о нама, тврдећи да Јеховини сведоци „не само што убијају децу него и наговарају припаднике своје секте да изврше самоубиство“. Било је стварно тешко проповедати у то време. Често смо наилазили на агресивне људе који су викали на нас, звали полицију и чак нас гађали свим и свачим. Нисмо могли да увозимо литературу у земљу, а изнајмљивање места за састанке је било готово немогуће. Једном приликом је полиција упала на наш конгрес и прекинула га. Хајнц и ја никада до тада нисмо доживели такву мржњу. Била је то сушта супротност пријатним људима у Уганди који су волели да разговарају о Библији са нама. Али није све било тако црно.

Наша браћа и сестре су били светла тачка у свему томе. Дружење с њима нам је причињавало велику радост. Они су били срећни што су пронашли истину и стварно су ценили што смо били ту за њих. Држали смо се заједно и помагали једни другима. Из свега тога смо научили да можемо бити срећни у каквим год околностима да се налазимо, уколико смо усредсређени на људе око нас, а не на лоше ствари које нам се дешавају.

С временом се ситуација у земљи знатно поправила. Јеховини сведоци су 1998. поново законски признати и многе публикације су почеле да се преводе на бугарски. А онда су 2004. посвећени нови објекти подружнице. Данас у Бугарској има 57 скупштина и 2 953 објавитеља. Претходне године је на Спомен-свечаности било 6 475 присутних. Некада је у Софији било само пет сестара, а данас има девет скупштина. Из прве руке смо видели како од малог постаје хиљада (Ис. 60:22).

ЗДРАВСТВЕНИ ПРОБЛЕМИ

Нису ме заобишли ни здравствени проблеми. Током година сам имала неколико тумора, а један од њих је био на мозгу. Ишла сам на терапије зрачењем, а након тога сам у Индији била подвргнута дванаесточасовној операцији, током које је одстрањен већи део тумора. Неко време смо провели у индијској подружници, док се нисам потпуно опоравила, а затим смо се вратили у Бугарску.

И Хајнц је имао здравствених проблема. Он је оболео од једне ретке наследне болести која се зове Хантингтонова болест. Било му је тешко да хода, говори и контролише своје покрете. Како је болест напредовала, све више је зависио од мене. Понекад сам била потпуно исцрпљена и бринула сам да нећу моћи да му пружим адекватну негу. Али ту је био један млади брат по имену Боби, које је често ишао са Хајнцом у службу. Није се стидео да га други виде са Хајнцом, иако је он неразговетно причао и имао неконтролисане покрете. На Бобија сам увек могла да рачунам. Иако смо Хајнц и ја одлучили да немамо децу да бисмо могли више да служимо Јехови, Боби нам је био као син, као дар од Јехове (Мар. 10:29, 30).

Хајнц је оболео од рака и нажалост преминуо је 2015. Много ми недостаје мој драги супруг. Био ми је велика подршка у животу и помагао ми је да се борим са својим страховима. Још увек не могу да се помирим с тим да је умро. У мом сећању он је и даље жив (Лука 20:38). Више пута у току дана се сетим неких лепих ствари које ми је говорио и савета које ми је давао. Срећна сам што смо дуги низ година могли заједно да служимо Јехови.

ЗАХВАЛНА ЗА ЈЕХОВИНУ ПОДРШКУ

У животу сам прошла кроз много тога, али Јехова је увек био уз мене. Помогао ми је да се изборим са стидљивошћу и да постанем мисионар, који воли људе (2. Тим. 1:7). Јехова је дефинитивно услишио молитве мог оца које му је годинама упућивао још док смо моја млађа сестра и ја биле деца. Данас смо обе у пуновременој служби. Она је са својим супругом у покрајинској служби на српскохрватском говорном подручју у Европи.

Проучавање Библије ми улива мир. Научила сам колико је важно да се још усрдније молим када наиђу тешка времена, баш као што је то и Исус радио (Лука 22:44). Један од начина на који Јехова услишава моје молитве јесте преко браће и сестара из моје скупштине Надежда, у Софији. Они ме зову на дружења и показују ми колико ме воле и цене, што ме много радује.

Често размишљам о ускрсењу. Замишљам своје родитеље испред наше куће, онако лепе и младе баш као на дан свог венчања. Замишљам и своју сестру како припрема оброк за све нас. И Хајнца како стоји поред свог коња. Те слике су ми стално у мислима. Помажу ми да одагнам негативне мисли и осећања и буде у мени захвалност за све што Јехова чини за нас.

Када се осврнем на све лепе ствари које ми је Јехова дао у животу и кад размишљам о предивној нади коју имам, осећам се попут Давида, који је у Псалму 27:13, 14 рекао: „Шта би са мном било да нисам веровао да ћу видети Јеховину доброту док сам још међу живима? Уздај се у Јехову, буди храбар и јак. Уздај се у Јехову.“