У Светом писму се говори о многим људима који су били стрпљиви. Можда би током личног проучавања могао да истражиш више о њима. Примера ради, Давид је био веома млад кад је био помазан за будућег краља Израела, али морао је да чека годинама пре него што је почео да влада. Симеон и Ана су верно служили Јехови док су чекали обећаног Месију (Лука 2:25, 36-38). Док проучаваш оно што у Библији пише о таквим људима, размисли о следећим питањима: Шта им је помогло да буду стрпљиви? Како им је стрпљење користило? Како и ја могу бити стрпљив по узору на њих? Током проучавања, добро је да истражиш нешто и о онима који нису били стрпљиви (1. Сам. 13:8-14). Могао би да се питаш: „Због чега су изгубили стрпљење? До каквих је последица то довело?“ (w23.08 25 ¶15).

Апостол Петар је био одан Богу. Ничему није дозволио да га наведе да престане да следи Исуса. То је показао када је Исус једном приликом рекао нешто што његови ученици нису разумели (Јов. 6:68). Многи нису сачекали објашњење већ су одмах напустили Исуса. Али не и Петар. Остао је уз Исуса и рекао је да само он има „речи вечног живота“. Исус је знао да ће га Петар и остали апостоли оставити. Упркос томе, рекао је Петру да је сигуран да ће се он вратити и да ће верно служити Богу (Лука 22:31, 32). Исус је разумео да је „дух [...] срчан, али је тело слабо“ (Мар. 14:38). Због тога није напустио Петра чак ни након што је он порекао да га познаје. Након свог ускрсења, Исус се појавио Петру и разговарао je с њим – по свему судећи насамо (Мар. 16:7; Лука 24:34; 1. Кор. 15:5). То је сигурно много охрабрило тог утученог апостола! (w23.09 22 ¶9-10).

Бог опрашта, то јест покрива грехе оних који показују веру у њега (Пс. 32:1, 2). Потпуно им опрашта грехе и не памти их. За њега су они без кривице и праведни на основу њихове вере. Аврахам, Давид и друге Божје верне слуге проглашени су праведнима, али то не значи да су били савршени и да нису грешили. Па ипак, због тога што су имали веру, Богу су они били без кривице, посебно у поређењу са онима који нису имали вере (Еф. 2:12). Апостол Павле је у Посланици Римљанима јасно истакао да је вера од суштинске важности да би човек био близак с Богом. То је важило за Аврахама и Давида, а важи и за нас данас (w23.12 3 ¶6-7).