Опера у џунгли

Од дописника Пробудите се! из Бразила

ПОСМАТРАЈУЋИ кроз прозор авиона, видимо две реке које теку једна према другој — Солимоис боје песка и Негро боје коле. Када се улију једна у другу, још десет километара низводно њихове воде се не мешају потпуно. У близини, авион се спушта у Манаус, главни град бразилске државе Амазонас.

„Овде имамо две сезоне“, кажу људи из Манауса. „Киша пада сваки дан, или цео дан.“ Али киша не спречава милион и по становника да журе тамо-амо у овом граду контраста. Прошавши високо-технолошку индустријску зону на широким авенијама, и куће и стамбене зграде на брежуљкастим улицама, убрзо се налазимо у закрченом саобраћају у центру града, где солитери и величанствени споменици плене пажњу. Схватамо зашто је Манаус једном био назван Париз џунгле. Међутим, једно прелепо здање нарочито упада у очи — опера.

„На многим местима има опера“, каже Инес Лима Дао, управница позоришта, „али Театро Амазонас је другачији. Он је усред недођије.“ Како је таква елеганција настала усред највеће кишне шуме на свету?

Веза с гумом

Године 1669, португалски капетан Франсиско да Мота Фалкао открио је у џунгли једну тврђаву названу Форталеза де Сао Жозе до Рио Негро. Пошто је то име неколико пута мењано, године 1856. било је промењено у Манаус, по једном тамошњем индијанском племену које се звало Манаос. До 1900. године, у Манаус се сјатило 50 000 људи. Шта је привукло та мноштва? Hevea brasiliensis, то јест гумино дрво, одомаћено у амазонском басену.

Португалски колонисти су запазили да се Индијанци играју с тешким лоптама направљеним од латекса који се вади из тог дрвећа. С временом, колонисти су увидели још једну корист од ове млечне течности. Године 1750, португалски краљ Дом Жузе послао је своје чизме у Бразил да се импрегнирају. До 1800. године, Бразил је извозио гумене ципеле у Нову Енглеску у Северној Америци. Међутим, Чарлс Гудјирово откриће вулканизације године 1839. и Џон Данлопов патент пнеуматске гуме године 1888. покренули су ’навалу гуме‘. Свет је тражио гуму.

Недуго затим, безмало 200 000 Бразилаца радили су као серингејроси, то јест они који ваде гуму, засецајући 80 милиона гуминих дрвета расутих по кишној шуми око Манауса.

Те вртоглаве године богатства донеле су граду струју, телефон па чак и трамвај — први у Јужној Америци. Гумни магнати су изградили велелепне куће и обедовали на ирском лану, а њихове породице су путовале по Европи да би уживале у њеној култури — па и у опери. Убрзо су желели једну оперу попут оних у Европи.

Пресађивање делића Европе

Тај сан је почео да се остварује године 1881, када је град одабрао место на једном брду између две притоке, окружено шумом и одмах до цркве. А онда, бродови натоварени грађевинским материјалом прелазили су Атлантски океан и продужавали још 1 300 километара реком Амазон до Манауса.

Али чекајте мало! Шта тражи купола на овој неокласичној грађевини? Истина, она није била део првобитног пројекта, али један од инжењера је отишао на једну изложбу у Француској, видео једну куполу, допала му се и донео је. Отприлике 36 000 немачких плочица зелене и жуте боје било је искоришћено за украшавање куполе.

У дворани облика потковице има места за 700 столица с тршчаним наслоном које су постављене у партеру, 12 столица у ложи за званичнике и 5 столица у свакој од 90 приватних ложа на горња три балкона. Да би резервисале приватне ложе, богате породице су приложиле 22 грчке скулптуре, које су постављене изнад стубова да би величале европске композиторе, музичаре и писце позоришних комада.

Осветљење у опери чини је једним експонатом. У средини дворане виси огроман бронзани лустер који је био израђен у Француској и украшен италијанским кристалом. Може се спустити ради промене сијалица и чишћења. Сто шездесет шест бронзаних лампи са 1 630 стаклених абажура у облику лале, увећавају зидове и истичу слике.

Криспим до Амарал, бразилски сликар из 19. века који је живео у Паризу а школовао се у Италији, латио се четкице и на плафону насликао четири сцене — оперу, плес, музику и трагедију. Успео је да створи илузију да стојите испод Ајфелове куле. На платненој завеси на позорници насликао је егзотичну тему — ушће двеју река које стварају Амазон. Стогодишња завеса се не савија већ се усправно подиже у куполу — што смањује оштећење слике.

На другом спрату је дворана за балове, у којој на сваком крају собе високо огледало од француског кристала рефлектује 32 лустера из Италије. Тај сјај осветљава слике амазонске фауне и флоре Доменика де Ангелиса, једног италијанског сликара. Ради богатог изгледа, стубови од ливеног гвожђа били су омалтерисани и офарбани да би изгледали као мермер. Куцните по огради на балкону који изгледа као мермер; то је дрво. Углачани под постављен је на француски начин, 12 000 комада дрвета спојено је без иједног ексера или лепка. Једино бразилско обележје било је дрво за подове, сталке и столове. Можемо замислити да су се сви осећали као код куће — и хладно. Зашто хладно?

Зидари су камен за калдрму на улицама које окружују позориште ставили у једну супстанцију на бази латекса. То је на домишљат начин пригушило буку коју су правиле кочије оних што су каснили. То је такође омогућило да се врата оставе отворена тако да је поветарац могао пиркати кроз столице с тршчаним наслоном како би донекле ублажио врућину.

Од пенушавог шампањца до злослутних облака

На премијери године 1896, из фонтана испред опере текао је шампањац док су се врата њихала отворена. У овај пројекат било је уложено 15 година рада и 10 милиона долара. Била је то величанствена кућа за величанствене гласове. Током година долазили су солисти и групе из Италије, Француске, Португала и Шпаније да би извели Боеме од Пучинија и Риголето и Травијату од Вердија. Премда због тропских болести као што су колера, маларија и жута грозница неки извођачи нису долазили, за позориште је искрсла још једна претња — крај успона гуме. Злослутни облаци надвили су се над Манаусом. (Погледајте оквир „Киднаповање које је упропастило успон гуме и затворило оперу“.)

Године 1923, бразилски монопол над гумом је спласнуо. Муњевитом брзином, богати индустријалци, шпекуланти, трговци и проститутке, спаковали су своје кофере и напустили град, чиме су Манаус свели на провинцију обраслу коровом. А опера? Крила позоришта постала су складишта за гуму, а позорница је била коришћена за фудбалске утакмице у дворани!

Поново славна времена

Након тога Манаус се претворио у полазну тачку за екотуристе који су долазили да истражују мистерије кишне шуме. Други су долазили на неколико дана да би држали змију, хранили папагаја, или мазили лењивца. Рестаурација опере направила би од Манауса привлачну атракцију другачије врсте!

Зато је 1974. године позориште било подвргнуто скупом реновирању да би се очувао оригинални стил и да би се постигла техничка побољшања. Крпе су прешле преко светла, огледала и намештаја. Техничари су инсталирали хидраулични систем који подиже и спушта простор за оркестар. Позорница је добила нови под, а простор иза позорнице ново озвучење, осветљење и видео-опрему. У партеру испод столица инсталирали су еркондишн.

Потом је симфонијски оркестар из Рио де Жанеира вратио позоришту културу. Касније, прослављена балерина Маргот Фонтејн украсила је позорницу одигравши Лабудово језеро и оставила своје балетанке у позоришном музеју.

Ради више удобности, лепоте и сигурности, било је потребно даљње улепшавање. После исцрпног истраживања и брижљивог планирања, 600 радника и 30 техничара врвело је позориштем четири године. Испод осам слојева боје, пронашли су оригиналну ружичасту боју. Требало је обновити куполу. Скинуте су старе плочице. Замењене су сличним новим плочицама израђеним у Бразилу. Столице су биле тапециране у црвени француски сомот. Коришћени су скалпели и четкице да би се дотерали осетљиви уметнички предмети и слике. На несрећу, влага је оштетила уметничка дела у ходницима, тако да је био изабран тамнозелени кинески брокат да прекрије платна. Надаље, термити су се одомаћили у дрвеним стубовима и оградама балкона. Да би их се отарасили, убризгали су у дрво 3 640 галона инсектицида.

Године 1990, поново је било величанствених гласова у величанственој кући. Арије бразилског сопрана Селине Имберт и клавирски концерти Нелсона Фрејре оплеменили су позориште.

Је’л се то чуло звоно? Да, то је складна звоњава која обавештава да представа почиње за пет минута.

„Да бисмо прославили успомену на 100-годишњи Театро Амазонас“, каже позоришна управница Дао, „позвали смо славног тенора Хосеа Карераса. Испитао је акустичност (’савршено‘).“ То вече је завршено плесом у дворани за балове. Свечаности су настављене посетом диригента Зубина Мејта, тенора Лучана Паваротија и једне аргентинске групе која је извела живописну оперу Кармен.

Било је то звоно које означава три минута до почетка програма. Било би боље да заузмемо места.

Цео дан је 60 запослених трчало иза сцене да би извршило припреме за програм. А и биће још програма — џез концерата, фолклора и комада. Али вечерас је то балет.

Звоно за минут до почетка. Пст.

Онда, кад ћете доћи у оперу у џунгли?

[Оквир⁄Слика на 17. страни]

Киднаповање које је упропастило успон гуме и затворило оперу

Године 1876, Хенри Викам, млади енглески авантуриста, смислио је једну превару која је упропастила бразилски успон гуме. Уз помоћ Индијанаца, „киднаповао је“ 70 000 првокласних Hevea brasiliensis младица прикупљених у амазонској шуми, натоварио их на један пароброд, и прошверцовао преко бразилске царине под изговором да су то „ретки узорци биљака за краљицу Викторију“. Неговао их је на броду који је прелазио Атлантик и брзо их пребацио посебно закупљеним возом до стаклених башти у Краљевској ботаничкој башти у Кјуу, у Енглеској, где су младице избиле неколико недеља касније. Одатле су бродом пребачене у Азију и посађене на мочварном тлу Цејлона и Малајског полуострва. До 1912, киднапована семена прерасла су у плантаже гуме на којима нема болести, и до времена када су та дрвета почела да производе латекс, каже један извор, „бразилски успон гуме заувек је отишао у пропаст“.

[Мапа на 14. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Манаус

[Извор]

Mountain High Maps® Copyright ©1995 Digital Wisdom, Inc.

[Слика на 15. страни]

Две реке неће да се смешају

[Слика на 15. страни]

Позоришна купола — прикладан оријентир

[Слика на 16. страни]

Елеганција у кишној шуми

[Слика на 17. страни]

Поново величанствена опера