Превише богова, док нисам нашла оног правог
РОЂЕНА сам у Кројдону, у Енглеској, године 1921, као најстарија од три девојчице и два дечкића. Кад сам имала три године, нека од нас деце оболела су од дифтерије. Била сам у болници. Мој брат Џони је умро, и зато што није био крштен, Англиканска црква није дозволила погребну службу. Мој отац је био узнемирен због тога и замолио је једног свештеника да се помоли кад спуштају Џонијев ковчег у земљу. Одбио је.
Моја мајка је рекла да је то мог оца заувек одвратило од религије. Она се толико плашила да се мојој сестри или мени нешто може десити да нас је без очевог знања одвела у цркву и дала да се крстимо. Отац је постао активан члан комунистичке партије и подстицао нас је да читамо штиво повезано с дијалектичким материјализмом, укључујући и књиге од Хакслија, Лењина и Маркса. Бог се у кући никада није спомињао сем кад би отац рекао да Бог не постоји.
Године 1931, кад сам имала десетак година, понекад сам одлазила низ улицу да посетим очеве родитеље. Деду су други често критиковали, али његове лепушкасте плаве очи су блистале и увек је био срећан. Обично ми је давао неке бомбоне, а понекад и нешто да читам док се враћам кући. Бомбоне сам јела а штиво бацала. Тада нисам разумела зашто други говоре негативно о њему.
Када сам била у тинејџерским годинама, придружила сам се Савезу комунистичке омладине и с временом сам постала секретар. Држала сам говоре у градској већници и стајала на улици с новинама Challenge, нудећи их свима који би слушали. У то време, једна фашистичка група названа црнокошуљаши била је активна и насилно се супротстављала комунизму. Сећам се да док сам стајала на тротоару нудећи Challenge, црнокошуљаши би ми прилазили и разговарали са мном, називајући ме Сунашце, према надимку који су ми дали. Старији чланови комунистичке партије с којима сам била повезана сазнали су да фашисти планирају да ме испребијају боксерима, тако да су почели да ми обезбеђују пратњу.
Једном приликом смо сазнали да ће фашисти марширати кроз лондонски Ист Енд (тада насељен углавном Јеврејима). Речено нам је да им се супротставимо и да понесемо кесе с кликерима, које је требало да проспемо под копита полицијских коња док покушавају да раздвоје противничке стране. Многи су били ухапшени тог дана, али на срећу, нисам била међу њима јер сам одлучила да не одем.
Почиње да ми ради савест
Једном другом приликом рекли су ми да на једном јавном скупу кажем нешто што сам знала да није истина. Одбила сам и питали су ме: „Какве то има везе ако тиме можемо постићи оно што хоћемо?“ У том тренутку у мом животу почела је да ме мучи савест, и почела сам да се питам о многим стварима.
Једном приликом у мојим раним тинејџерским годинама, мајка ме је охрабрила да одем на једну црквену службу, само да видим о чему се ради. Сећам се да су ми рекли да одем до олтара и исповедим своје грехе. Док сам била тамо, приметила сам да вез на олтарском покривачу има три испреплетена прстена. Распитала сам се шта они представљају и рекли су ми да представљају „Свето Тројство — Бог Отац, Бог Син и Бог Свети дух“. Помислила сам: ’Ово је чудно. Они верују у три бога, а мој отац каже да не постоји ниједан!‘ Кад сам поставила нека додатна питања, објаснили су ми да јаје има три дела, али у стварности то је само једно јаје. Ни то ме није задовољило. Онда су ми рекли да много питам. Отишла сам кући и рекла мајци да више никада нећу отићи у цркву, и нисам ни отишла!
Кад је избио Други светски рат, више нисам била активна у Савезу комунистичке омладине. Удала сам се за једног Канађанина који је служио у војсци, и добили смо сина. Наша прва кућа у Лондону била је бомбардована. Један пројектил V-1 пао је испред наше куће када смо мој син и ја били унутра. Изгубили смо све материјалне поседе. Били смо затрпани у рушевинама али имали смо довољно среће да се живи извучемо. У то време мој муж је био у Нормандији, у Француској.
Отприлике у то време, сећам се да сам разговарала с две младе жене и питала их: „Ако има Бога, зашто допушта сву ову патњу?“ Рекле су нешто о томе да је Сотона бог овог света. „О“, помислила сам, „још један бог о коме немам појма!“ Затим је наишао један младић. Салетала сам га питањима, а он је рекао да тражи овце, а не јарце. Пошто нисам знала за ту Исусову илустрацију, питала сам га да ли је свештеник или сељак. Прошло је још неколико година, и Други светски рат се завршио. Мој супруг се вратио кући након што је видео како је у рату збрисано 95 посто саскатунске лаке пешадије у којој је служио. Уселили смо се у једну другу кућу у Кројдону.
Долазе Сведоци
Једне недеље, двоје Јеховиних сведока позвонило је на наша врата. Мој супруг је отворио и веома дуго разговарао с њима. Постао је огорчен на све религије због лицемерја које је видео за време рата. Импресионирала га је чињеница да су Сведоци заузели неутралан став. Рекао ми је да их је позвао да поново дођу ради библијског разговора. Веома сам се забринула и питала сам оца шта да радим. Рекао је да не треба да се мешам и да ако мој супруг настави с том лудом религијом, било би боље да поднесем захтев за развод.
Одлучила сам да присуствујем једном разговору да видим о чему се ради. Сви смо седели за столом, а Сведок је рекао: „Једног дана ћете моћи да загрлите лава баш као што грлите пса.“ ’О, они су луди‘, помислила сам. Нисам могла да се концентришем ни на шта друго о чему се причало те вечери. После тога сам рекла супругу да не желим да поново дођу. Пролили смо много суза, и расправљали смо о томе да се разведемо.
Убрзо после тога, дошао је један други Сведок. Касније смо сазнали да је он био покрајински надгледник који је био у посети тамошњој скупштини и да је чуо за нас. Веома јасно га се сећам. Имао је плаве очи и веома добру и стрпљиву нарав. Подсећао ме је на мог деду. Извадила сам списак од 32 питања. „Размотрићемо их једно по једно“, рекао је, и тако смо и урадили. Помогао ми је да схватим да треба да читам и проучавам Библију да бих у потпуности разумела оно што она каже. Предложио је да нас неко редовно посећује како би проучавао Библију с нама. Рекла сам у реду.
Док сам постепено почела да спознајем нашег Створитеља, Јехову Бога, била сам дирнута до суза. Сећам се како сам одлазила у спаваћу собу и молила се Јехови да ми опрости, и да ми помогне да разумем Библију и његове намере. Мој супруг, мој син и ја крстили смо се 1951. Мој отац је био врло узнемирен када је чуо за то и рекао је да би ме радије видео мртву него као Јеховиног сведока.
Служење тамо где је потреба већа
Мој супруг је одлучио да се врати у Канаду, и 1952. године преселили смо се у Ванкувер, у Британској Колумбији. Мој отац је одбио да се опростимо, и никада се више нисмо ни видели ни чули. Након што смо неколико година живели у Ванкуверу, објављен је позив да се иде тамо где је потреба већа, нарочито на подручја као што је Квибек, где је премијер Диплеси према Јеховиним сведоцима имао став сличан Хитлеровом.
Године 1958. спаковали смо све наше земаљске поседе у наш ауто и одвезли се на међународни конгрес у Њујорку. Одатле смо отишли у Монтреал, у Квибеку, где смо били додељени једној француској скупштини у Вил де Жак-Картијеу. Имали смо многа занимљива искуства док смо Јехови служили у Квибеку. Једном су нам преврнули ауто, гађали нас камењем, а једна жена је окренула на нас црево за воду у пуном млазу. То се десило у месту које се зове Магог.
Једном другом приликом, моја сарадница и ја пролазиле смо поред једне цркве баш кад су људи улазили. Неко нас је препознао и узвикнуо „Темоен де Жеова!“ („Јеховини сведоци!“). Настала је потера предвођена свештеником, али ми смо биле брже. Много пута смо били хапшени. Међутим, имала сам задовољство да помажем многим људима да сазнају о Јехови, од којих му многи још увек активно служе.
Почетком 1960-их, послодавац је преместио мог мужа у Лос Анђелес, и преко 30 година служили смо у једној тамошњој скупштини. Каква је само радост била за нас да разговарамо о истини с људима који су се доселили у Лос Анђелес из свих делова света! Имала сам предност да проучавам с људима из Либана, Египта, Кине, Јапана, Француске и Италије, да споменем само неке. Сећам се да сам се упознала с једном младом женом која уопште није знала енглески — срећом, њен супруг је знао. Тако смо мој супруг и ја заједно проучавали с њима. На крају сам имала одвојени студиј с њом. Користила сам књигу „Нека Бог буде истинит“ на енглеском, а она би тражила стихове у својој Библији на кинеском и одговарала на питања на кинеском. Затим бих ја одговорила на енглеском а она би то поновила. На крају је течно говорила енглески, иако је имала британски акценат. Срећна сам што могу рећи да су и она и њен супруг сада предане Јеховине слуге.
Недавно смо се преселили у Таксон, у Аризони, и имамо још једну предност да видимо како сви чланови наше породице верно служе Јехови, укључујући и нашу праунучад, која се поучавају о нашем Величанственом Створитељу, Јехови.
Узгред буди речено, била сам одушевљена када сам од браће у Кројдону сазнала да је мој деда блиставих плавих очију био Јеховин сведок. (Испричала Каси Брајт.)