Мозак — „више од компјутера“

ЈОШ један изванредан орган је људски мозак. Њега, заједно са осталим деловима нервног система, често пореде са компјутерима. Компјутере су, наравно, направили људи и они раде по упутствима која су унапред корак по корак програмирали људски програмери. Међутим, многи сматрају да никакав разум није одговоран за „ожичавање“ и „програмирање“ људског мозга.

Иако су веома брзи у томе, компјутери обрађују информације само једну по једну, док људски нервни систем обрађује истовремено милионе информација. На пример, за време шетње у пролеће можеш да уживаш у дивном пејзажу, да слушаш цвркут птица и удишеш мирис цвећа. Сви ти пријатни осећаји преносе се истовремено у твој мозак. Истовремено информације струје из рецептора осета у твојим удовима и из момента у момент обавештавају мозак о положају сваке ноге и стању сваког мишића. Очи запажају препреке на путу, а твој мозак се на темељу свих тих информација брине да сваки корак буде складан.

У међувремену, ниже регије мозга управљају откуцајима срца, дисањем и другим виталним функцијама. Али, он чини и више. Док ходаш можеш да певаш, разговараш, поредиш садашњи изглед пејзажа са пређашњим, или да правиш планове за будућност.

„Мозак је много више од компјутера“, закључује се у књизи Књига о телу. „Ни један компјутер не може закључити да му је досадно или да погрешно користи свој талент, или да треба започети нов начин живота. Компјутер не може драстично да измени свој програм; пре него што крене у новом правцу, неко ко има мозак мора да га репрограмира. ... Компјутер не може да се опусти, сањари отворених очију или да се смеје. Не може да постане надахнут или креативан. Не може да зна шта је свест или да уочи смисао. Не може да се заљуби“.

Најдивнији од свих мозгова

Животиње, на пример, слонови и нека велика морска створења имају мозак већи него човек, али сразмерно величини тела људски мозак је највећи од свих. „Горила је“, објашњава Ричард Томпсон у књизи Мозак, „телесно већи од човека, али мозак му је четвртина човечјег“.

Број различитих веза између неурона (нервних ћелија) људског мозга је астрономски. То је зато што су неурони повезани безбројним везама; један може да буде повезан са преко сто хиљада других. „Број могућих веза у нашем мозгу је сасвим бесконачан“, каже Ентони Смит у књизи Ум. Већи је „од укупног броја атомских честица које чине познати свемир“, каже неуролог Томпсон.

Али, има нешто што још више задивљује. То је начин на који је та огромна мрежа неурона повезана, а који омогућава људима да мисле, говоре, слушају, читају и пишу. А све то може да се ради на два или више језика. Говор чини кључну разлику између људи и животиња“, каже Карл Сабаг у књизи Живо тело. У поређењу с њим, комуникација животиња је једноставна. Како признаје еволуциониста Сабаг, разлика „није само у малом побољшању способности животиња да испуштају гласове — то је темељно својство које човека чини човеком, а одражава се на главним разликама у структури мозга“.

Задивљујућа грађа људског мозга потакла је многе да боље искористе његове могућности тако да овладају вештином неког заната, да науче да свирају неки музички инструмент, да науче неки страни језик, или да развију неки други талент који животу даје радост. „Кад учиш неку нову вештину“, пишу др Р. Брун и др Б. Брун у њиховој књизи Људско тело, „ти учиш неуроне да се повезују на нов начин ... Што више употребљаваш мозак, то више постаје делотворнији“.

Ко је то створио?

Да ли је нешто тако високо организовано и сређено као што су рука, око и мозак, могло да настане случајно? Ако је човеку приписана част за то што је створио разне алате, компјутере и фотографски филм, неком би сигурно требало приписати част зато што је створио многостранију руку, око или мозак. „О Јехова“, каже псалмиста у Светом писму, „славићу те, јер сам дивно створен, на начин који улива страхопоштовање. Твоја дела су чудесна, и моја душа то јако добро зна“ (Псалам 139:1, 14, НС).

Људско тело врши многе задивљујуће функције без нашег свесног напора. У овом часопису ће и даље излазити чланци о неким од тих задивљујућих механизама, а такође и о томе може ли да се победи старост, болест и смрт, тако да можемо заувек да се радујемо животу!

[Оквир на 10. страни]

Твоји чудесни неурони

НЕУРОН је нервна ћелија са свим својим процесима. Твој нервни систем садржи много врста неурона, којих има укупно око 500 милијарди. Неки од њих су рецептори осета који шаљу информације из разних делова тела у мозак. Неурони у вишим регијама мозга функционишу попут видео-рекордера. Могу трајно да чувају информације које долазе из твојих очију и ушију. Годинама касније можеш да „прегледаш и преслушаш“ те слике и звукове, као и помисли и друге осете које ни једна људска направа не може да забележи.

Људско памћење је још увек тајна. Оно је вероватно на неки начин у вези с начином повезивања неурона. „Просечна ћелија мозга“, објашњава Карл Сабаг у књизи Живо тело, „се повезује са око 60 000 других док се код неких ћелија број веза пење уствари и на четврт милиона ... Људски мозак у везама између нервних ћелија може да садржи бар 1 000 пута више информација него највећа енциклопедија, која се, рецимо, састоји од 20 до 30 великих томова.“

Али, како један неурон прослеђује информације другом? Створења са једноставним нервним системима имају много нервних ћелија које су повезане. У том случају електрични импулс прелази с једног неурона на други као преко моста. То прелажење назива се електрична синапса. Брзо је и једноставно.

Може да изгледа необично, али већина неурона људског тела преноси поруке путем хемијске синапсе. Та спорија и сложенија метода може да се упореди са возом који долази до реке без моста, па мора да буде превезен трајектом. Када електрични импулс дође до хемијске синапсе мора да се заустави, јер између два неурона постоји празан простор. Овде се сигнал преноси „трајектом“, путем хемијских супстанци. Због чега тако сложена електрохемијска метода за преношење нервних импулса?

Научници увиђају многе предности хемијске синапсе. Она осигурава прослеђивање порука. Исто тако, описана је као пластична, јер њена функција и структура могу лако да се мењају. Такође и сигнали могу да се модификују. Неке хемијске синапсе употребом ојачају, док друге због неупотребљавања нестају. „Учење и памћење не би могли да се развију у нервном систему који има само електричне синапсе“, каже Ричард Томпсон у књизи Мозак.

Научни писац Смит у књизи Ум објашњава: „Неурони не само да одашиљу или не одашиљу ... Они морају бити способни да проследе много истанчаније информације него што су то да или не. То нису само чекићи који ударају у следећи ексер, било да то раде чешће или мање често. То је, да довршим ту аналогију, кутија столарског алата, са одвијачима, клештима, комбиниркама, палицама — и чекићима. ... Сваки импулс неурона путем буде обликован, и то нигде другде него у синапсама“.

Хемијска синапса има и друге предности. Треба јој мање простора него електричној, а то објашњава зашто људски мозак има тако много синапси. Часопис Наука износи број од 100 000 000 000 000 — а он је једнак броју звезда стотина галаксија као што је Млечни пут. „Ми смо то што јесмо“, додаје неуролог Томпсон, „зато што су наши мозгови у основи више хемијске него електричне машине“.

[Оквир на 12. страни]

Зашто нашем мозгу треба толико крви

ПРЕ него што скочиш у базен, вероватно ножним прстима пробаш каква је вода. Ако је вода хладна, сићушни рецептори коже за хладно брзо реагују. Мозак за мање од једне секунде региструје температуру. Рецептори за бол могу још брже да пренесу информације. Неки нервни импулси достижу брзину од 360 км на час — што може да се упореди са претрчавањем фудбалског игралишта у једној секунди.

Како, међутим, мозак излази на крај с таквим интензитетом надражаја. Један од начина је учесталост којом неурони шаљу сигнале; неки их шаљу хиљаду или више пута у секунди. Интензивна активност која се одвија између неурона у мозгу била би немогућа кад не би било рада „пумпи“ и „електричних централа“.

Сваки пут кад неурон избаци сигнал, атоми с електричним напоном улазе у ћелију. Кад би се тим натријумовим јонима, како се називају, допустило да се нагомилају, неурон би постепено изгубио способност да шаље сигнале. Како је решен тај проблем? „Сваки неурон“, објашњава научни писац Ентони Смит у својој књизи Ум, „садржи око милион пумпи — од којих свака представља мало испупчење на мембрани ћелије — а свака пумпа може у једној секунди да замени 200 натријумових јона за 130 калијумових“. Чак и кад неурони мирују, пумпе раде. Зашто? Да би неутрализовале учинак натријумових јона који улазе у ћелију и калијумових који излазе.

Активност пумпи захтева стално снабдевање енергијом. Енергија долази од сићушних митохондрија, одн. „електричних централа“ распршених по унутрашњости ћелије. Да би произвела енергију, свакој „електричној централи“ је потребан кисеоник и глукоза које доноси крв. „Иако тежина мозга чини само око 2 посто укупне тежине тела“, објашњава Ричард Томпсон у књизи Мозак, он прима 16 посто крви ... Ткиво мозга прима 10 пута више крви од мишићног ткива“.

Следећи пут кад пробаш температуру воде сети се билиона пумпи и електричних централа у свом мозгу. И не заборави да је сва та активност могућа зато што крв доноси кисеоник и глукозу.

[Слика на 9. страни]

Људски мозак истовремено обрађује милионе информација. Како се покрећеш, рецептори за осет у твојим удовима из момента у моменат обавештавају мозак о положају сваке руке и стању сваког мишића

[Слика на 11. страни]

Мозак је далеко сложенији и свестранији од компјутера