’Чувајте се квасца фарисејскога и садукејскога‘

КАДА је Исус Христ изговорио ове речи пре више од 19 векова, он је скретао пажњу својим ученицима на штетна религиозна учења и обичаје (Матеј 16:6, 12). Извештај у Марку 8:15 наводи: „Чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова!“ Зашто је споменут Ирод? Зато што су неки садукеји били Иродовци, једна политичка група.

Зашто је било неопходно једно такво посебно упозорење? Зар нису и фарисеји и садукеји били Исусови отворени противници? (Матеј 16:21; Јован 11:45-50). Да, били су. Ипак, неки од њих ће касније прихватити хришћанство и затим покушавати да наметну своје идеје хришћанској скупштини (Дела апостолска 15:5).

Такође је постојала опасност да би сами ученици могли опонашати те религиозне вође под чијим су утицајем васпитани. Каткад се само то што су потицали из једне такве средине показало као препрека њиховом схватању смисла Исусових поука.

Шта је фарисејство и садукејство учинило тако опасним? Летимичан поглед на религиозне прилике у Исусовим данима пружиће нам једну представу о томе.

Религиозна разједињеност

Што се тиче јеврејске заједнице током првог века н. е., историчар Макс Радин (Max Radin) је написао: „Независност јеврејских скупштина једне од других била је сасвим реална, и чак се инсистирало на томе... Често, када је поштовање према храму и светом граду било најјаче наглашавано, могао се испољавати дубок презир према онима који су у том тренутку били представници више власти у домовини.“

Заиста жалосно духовно стање ствари! Који су били неки фактори који су допринели томе? Нису сви Јевреји живели у Палестини. Утицај грчке културе, у којој свештеници нису били вође заједнице, одиграо је своју улогу у поткопавању поштовања према Јеховиним припремама за свештенство (Излазак 28:29; 40:12-15). А не треба превидети ни образоване лаике и књижевнике.

Фарисеји

Назив фарисеји, или Perushim, вероватно је значио „одвојени“. Фарисеји су себе сматрали следбеницима Мојсија. Формирали су своју сопствену лигу, или братство (хебрејски chavurah). Да би била призната као члан, особа је морала да се пред три члана заветује о строгом држању левитске чистоће, избегавању блиског дружења са amhaarets (неуко мноштво) и скрупулозном плаћању десетака. Марко 2:16 (ДС) говори о ’књижевницима који припадају фарисејима‘. Неки из ове странке били су професионални књижевници и учитељи, док су други били лаици (Матеј 23:1-7).

Фарисеји су веровали у једног свеприсутног Бога. Резоновали су да пошто је „Бог био свуда, Он се може обожавати и у Храму и изван њега, и није требало да буде призиван само жртвама. Тако су они унапређивали синагогу као место обожавања, проучавања и молитве, и уздигли је на централно и важно место у животу људи које је конкурисало Храму“ (Encyclopaedia Judaica).

Фарисејима је недостајало цењење за Јеховин храм. То се може видети из Исусових речи: „Тешко вама, вођи слепи, који говорите: Ако се ко куне храмом ништа је, а ко се куне златом храмским обавезан је. Будале и слепци! Шта је веће, злато или храм који злато освети? И ако се ко куне олтаром, кажете још, ништа је, а који се куне приносом који је на њему, обавезан је. Слепци! Шта је веће, принос или олтар који принос освети? Ко се дакле куне олтаром, куне се њим и свим што је на њему“ (Матеј 23:16-20).

Како су фарисеји могли постати тако изопачени у свом резоновању? Шта су превидели? Запази шта је Исус рекао као следеће: „Ко се куне храмом, куне се њим и оним што живи у њему“ (Матеј 23:21). У погледу овог стиха, научник Е. П. Сандерс (E. P. Sanders) је приметио: „Храм није био свет само зато што се свети Бог тамо обожавао, већ и због тога што је он тамо био“ (Јудаизам: обичаји и веровања, 63. пре н. е. — 66. н. е./Judaism: Practice and Belief, 63 BCE—66 CE/). Међутим, Јеховина нарочита присутност значила је мало за оне који су мислили да је он био свуда присутан.

Фарисеји су такође веровали у комбинацију предодређења и слободне воље. Другим речима, „све је предвиђено, ипак дата је слобода избора.“ Упркос томе веровали су да су Адам и Ева били предодређени да сагреше и да је чак незнатна посекотина на прсту предодређена.

Можда је Исус имао у мислима такве лажне представе када је говорио о рушењу једне куле при чему је погинуло 18 особа. Он је питао: „Мислите ли да су они [жртве] најкривљи били од свију Јерусалимљана?“ (Лука 13:4). Као што је случај с већином несрећа, оне су биле резултат ’времена и непредвиђених догађаја‘, а не судбине како су научавали фарисеји (Проповедник 9:11, NW). Како ће такви наводно образовани појединци поступати с библијским заповестима?

Они су били религиозни иноватори

Фарисеји су тврдили да библијске заповести морају тумачити рабини сваке генерације у складу с напредним идејама. Отуда, Encyclopaedia Judaica каже да „им није било тешко да учења Торе ускладе са својим напредним идејама, или да своје идеје пронађу да су изражене или наговештене у речима Торе.“

С обзиром на годишњи Дан помирења, они су пренели моћ искупљења греха с првосвештеника на сам дан (Левитска 16:30, 33). На прослави Пасхе, ставили су већи нагласак на рецитовање одломака из извештаја о Изласку послужујући се вином и мацесом него на пасхално јагње.

С временом, фарисеји су постали утицајни у храму. Затим су увели процесију која је обухватала доношење воде из Силоамског језера и, проливање те воде током празника бербе, као и шибање врбовим прућем по олтару на завршетку празника и редовне свакодневне молитве које нису имале основа у Закону.

„Нарочито значајне“ биле су „фарисејске иновације у повезаности са Сабатом“, каже Јеврејска енциклопедија. Од жене се очекивало да срдачно дочека Сабат палећи светиљке. Ако је изгледало да неке активности могу водити до незаконитог рада, фарисеји су их забранили. Ишли су чак толико далеко да су регулисали медицинско лечење и испољили раздраженост над Исусовим чудесним лечењем на Сабат (Матеј 12:9-14; Јован 5:1-16). Међутим, ови религиозни иноватори нису престали с увођењем нових институција у настојању да створе једну ограду, или заклон, за заштиту библијских закона.

Укидање

Фарисеји су полагали право на ауторитет да обуставе или укину библијске законе. Њихово резоновање изражено је у општем талмудском начелу: „Боље је да појединачни закон буде искорењен него да цела Тора буде заборављена.“ Један пример је била обустава Јубилеја јер како се тај период приближавао из страха од губитка свог потраживања нико не би позајмио сиромашнима (Левитска, 25. поглавље).

Други примери су укидање суђења жени осумњиченој за прељубу и у случају нерешеног убиства, суспензија процедуре окајања (Бројеви 5:11-31; Поновљени закони 21:1-9). Било је само питање времена када ће фарисеји укинути библијски захтев о бризи за родитеље у потреби (Излазак 20:12; Матеј 15:3-6).

Исус је упозорио: „Чувајте се квасца фарисејскога, који је лицемерје“ (Лука 12:1). Фарисејство, са својим нетеократским ставовима, није могло бити ништа друго до лицемерно — нешто што дефинитивно није требало унети у хришћанску скупштину. Ипак, јеврејска референтна дела представљају фарисеје у повољнијем светлу него што то чине са садукејима. Размотримо сада ову конзервативнију групу.

Садукеји

Назив садукеји вероватно потиче од Садока, првосвештеника у данима Соломона (1. Краљевима 2:35). Садукеји су формирали једну конзервативну партију која је представљала интересе храма и свештенства. За разлику од фарисеја, који су тражили власт на основу поучавања и побожности, садукеји су заснивали своје повластице на родословљу и положају. Противили су се фарисејским иновацијама све до уништења храма 70. н. е.

Поред одбацивања предодређења, садукеји су одбијали да прихвате било које учење које се изричито не спомиње у Пентатеуху, чак и ако је наведено негде другде у Божјој Речи. У ствари, они су „сматрали врлином оспорити“ те ствари (Јеврејска енциклопедија). То подсећа на случај када су изазвали Исуса у погледу ускрсења.

Користећи илустрацију о удовици од седам мужева, садукеји су питали: „О ускрсењу дакле, коме ли ће од те седморице она бити жена?“ Наравно, та њихова хипотетична удовица је исто тако могла имати 14 или 21 супруга. Исус је објаснио: „О ускрсењу нити ће се људи женити нити жене удавати“ (Матеј 22:23-30).

Свестан садукејског одбацивања других надахнутих писаца осим Мојсија, Исус је доказао Своје гледиште цитирајући из Пентатеуха. Рекао је: „А да мртви ускрсавају, нисте ли читали у Мојсијевим књигама што му рече Бог код купине: ’Ја сам Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев? Није Бог, Бог мртвих, него живих‘“ (Марко 12:26, 27).

Прогониоци Исуса и његових следбеника

Садукеји су веровали у коришћење уметности вођења државних послова с другим нацијама уместо да су очекивали Месију — ако су уопште веровали у његов долазак. Уз сагласност Рима, они су управљали храмом и нису желели да се на сцени појави било какав Месија, који би пореметио ствари. Гледајући на Исуса као на претњу њиховом положају, они су удружили снаге с фарисејима у планирању његове смрти (Матеј 26:59-66; Јован 11:45-50).

Пошто су били политички оријентисани, садукеји су логично поставили спорно питање лојалности Риму и узвикнули: „Ми немамо краља осим цара“ (Јован 19:6, 12-15). Након Исусове смрти и ускрсења, садукеји су били ти који су преузели вођство у настојању да зауставе ширење хришћанства (Дела апостолска 4:1-23; 5:17-42; 9:14). Након уништења храма 70. н. е, ова група је престала да постоји.

Потреба да се остане будан

Како се Исусово упозорење показало прикладним! Да, ми треба да се ’чувамо квасца фарисејскога и садукејскога‘. Довољно је да човек данас само погледа његове лоше плодове и у јеврејству и у хришћанском свету.

Међутим, потпуно супротно њима, оспособљене хришћанске старешине у више од 75 500 скупштина Јеховиних сведока широм света ’пазе на себе и на науку своју‘ (1. Тимотеју 4:16). Они прихватају целокупну Библију као надахнуту од Бога (2. Тимотеју 3:16). Уместо да буду иноватори и да унапређују своје властите религиозне поступке, они уједињено раде под управом на Библији утемељене организације која користи овај часопис као своје основно средство поуке (Матеј 24:45-47).

Какав је резултат? Милиони људи широм света бивају духовно уздигнути док долазе до разумевања Библије, примењују је у свом животу и поучавају друге о њој. Да би видео како се то постиже, зашто не посетиш најближу скупштину Јеховиних сведока или не пишеш издавачима овог часописа?

[Оквир на 26. страни]

ИСУС ЈЕ УВАЖАВАО СВОЈУ ПУБЛИКУ

ИСУС ХРИСТ је поучавао с јасноћом, узимајући у обзир представе својих слушалаца. На пример, он је то учинио када је разговарао с фарисејом Никодимом о стварима поновног ’рођења‘. Никодим је питао: „Како се може човек родити кад је стар? Може ли по други пут ући у утробу матере своје и родити се?“ (Јован 3:1-5). Зашто је Никодим био тако збуњен, кад су фарисеји веровали да је поновно рођење било неопходно за преобраћење у јудаизам, а рабинска изрека је упоређивала прозелита са „новорођеним дететом“?

A Commentary on the New Testament From the Talmud and Hebraica, од Џона Лајтфута (John Lightfoot), нуди следећи увид: „Уобичајено мишљење Јевреја о квалификацијама једног Израелца ... још увек је учвршћено у мислима тог фарисеја“ који се не може „лако одрећи своје прве предрасуде...: ’Пошто Израелци ... имају право да буду примљени у краљевство Месије, да ли стога овим својим изразом желиш рећи да је неопходно да свако по други пут уђе у материцу своје мајке да би поново могао бити Израелац‘“ (Упореди Матеј 3:9).

Док признаје ново рођење за прозелите, Никодим би сматрао такав процес немогућим за природне Јевреје — такорећи повратак у материцу.

У другој прилици, многи су се увредили када је Исус говорио о ’једењу његове пути и пијењу његове крви‘ (Јован 6:48-55). Међутим, Лајтфут указује да „не постоји ништа уобичајеније у јеврејским школама од фраза ’једења и пијења‘ у метафоричном смислу“. Он је такође приметио да Талмуд спомиње „једење Месије“.

Тако су гледишта фарисеја и садукеја имала приличан утицај на размишљање Јевреја првог века. Међутим, Исус је сасвим одговарајуће увек узимао у обзир спознање и искуство своје публике. То је био један од многих фактора који су га учинили Великим Учитељем.