Хришћанско гледиште о сликама и киповима

КАКО сте се ви од идола обратили Богу, да служите живом и истинитоме Богу“, писао је апостол Павле хришћанима у Солуну (1. Солуњанима 1:9, др Чарнић). Да, многи од првих хришћана су раније обожавали паганске идоле (1. Коринћанима 6:9-11). Кад су постали хришћани прекинули су са свим идолопоклоничким обичајима.

Било је уобичајено да се клања пред идолима и зато су хришћани били изругивани, пошто код обожавања нису употребљавали никакве слике и кипове. Неки пагани су их чак оптужили да су атеисти. Али, како је дошло до тога да се касније свуда у хришћанству обожавају слике и кипови?

Одакле потичу „хришћанске“ слике и кипови?

Након наводног обраћења римског цара Константина код „хришћана“ је уведено много паганских обичаја. „У време Константина“, објашњава верски историчар Едвин Беван у својој књизи Свете слике, „дошло је до употребљавања крста у целом хришћанском свету, и већ кратко иза тога му се одавала част на овај или онај начин“. То је припремило пут за обожавање друге врсте слика и кипова. У књизи пише о томе: „Вероватно је био обичај обожавати крст још пре него што су се обожавале слике и идоли. Додуше нису се могли наћи ни на каквом хришћанском споменику или верском уметничком предмету, пре него што је Константин дао пример својим лабарумом (војне заставе са сликом крста).“

Овај развој је ишао даље. У 8. веку н.е. писао је Јован од Дамаска који је од католичке и православне цркве сматран као „светац“, следеће: „Као што су свети очеви оборили храмове и светишта ђавола, и на њиховом месту зидали светишта у име светаца које ми обожавамо, тако су оборили и слике ђавола и на место њих поставили слике Христа, Мајке Божје и других светаца.“

Тома Аквински, један католички „светац“ из 13. века је објаснио: „Слици Исуса Христа треба одати исту част као Христу лично... Крсту припада иста част као и Христу, то означава латреутски култ (однос католика према највишем облику обожавања), и из тог разлога ћемо крст исто тако ословити и свесрдно молити као самог разапетога“.

Тома Аквински је прилично допринео науци о „обожавању слика“. Према Новој католичкој енциклопедији „обожавање слика и кипова“ је морало да чека на њега да би „било у потпуности објашњено“. Додуше, јасно је доказано да је „хришћанско“ обожавање слика уствари заменило паганско обожавање слика.

Оправдавање употребе религиозних слика и кипова

Данас ће се ипак многи који обожавају религиозне слике и кипове одлучно бранити против тога да их се назива обожаваоцима слика и кипова. Њихови приговори против таквог односа нису нови. У 4. веку се „светац“ Аугустин ругао закључцима идолопоклоничких нехришћана: „Овде је одређени диспутант који се држи за научника и говори: ,ја се не молим овом камену нити оној слици која је без разума... Ја не обожавам ову слику, него се молим ономе кога гледам и служим оном кога не видим.’“ Дугим речима: они тврде да обожавају само невидљиву особу коју представља тај идол. Аугустин додаје: „на основу овог описа њихових слика, сматрају се оспособљеним диспутантима јер не обожавају идоле, а ипак обожавају ђавола“ (Експозиција у псалмима од Аугустина).

Католички теолози су били брзо спремни да осуде паганско идолопоклонство, али када се ишло за употребу слика и кипова у свом обожавању, оправдавају то често истим аргументима које су наводили такозвани пагани. На пример на концилу одржаном у Триденту у 16. веку било је речено у вези са сликама Христа, Марије и других „светаца“: „Доличну част и обожавање им треба дати, али не због тога што се у њима самима претпоставља божанственост или моћ.“ А зашто се онда обожавају? „Јер се тиме мисли на праузорно страхопоштовање“, било је објашњено на концилу, „тако да ми кроз слике које љубимо и пред којима скидамо капу и клекнемо, обожавамо самог Христа и оне свеце који су приказани на њима.“

И данас још оправдава католичка црква овај начин идолопоклонства са истим образложењем: слике и кипови су уосталом средство да се пажња обрати на њој приказаној небеској особи; слике и кипови немају никакву сопствену снагу или моћ. Али колико се то слаже са увежбаном праксом? Да ли сви који употребљавају слике и кипове верују да они стварно не поседују „сопствену божанственост или моћ“?

Слике и кипови — и гледиште обожавалаца

У Севиљи (Шпанија) влада фанатично ривалство између припадника двеју „богородица“, то су Девица де ла Макарена и Девица де ла Есперанса. У катедрали у Шартру (Француска) постоје три „богородице“ – то су Девица од Крипта, Девица о Стуба и Девица „Бел Веријер“ – од којих свака има своје обожаваоце. Верници су очигледно уверени у то да је кип њихове богородице на неки начин најмоћнији – иако сва три кипа приказују једну те исту особу! Тако се тиме част очигледно не придаје ономе кога кип приказује, него самом кипу.

Оно што католичка црква оправдава као релативно обожавање, по овоме је често доказ обожавања кипова. Наочиглед вековима старих обичаја теолошка домишљатост је прилично безначајна.

Шта каже Библија?

Изјаве Библије се никако не слажу са теоријама теолога. Бог је саром Израелу јасно дао до знања да је идолопоклонсво најстроже забрањено (2. Мојсијева 20:4, 5; 5. Мојсијева 4:15-19). Додуше, нека приказивања су била дозвољена, на пример бакарна змија коју је начинио Мојсије. Али било им је изричито забрањено да би се таквим предметима поклонили у знак обожавања (4. Мојсијева 21:9; 2. Царевима 18:1, 4).

Израелци су ипак више пута омаловажавали забрану о идолопоклонству. Тако су на пример начинили златно теле на Синају у сврху обожавања. Какво богохуљење, „замјенише славу Божју ликом бика што прождире траву’! (Псалам 106: :20, СТ). Али као неки религиозни ревнитељи данас, и они су тврдили да не обожавају бика него Бога. „И рекоше: ово су богови твоји, Израеле, који те изведоше из земље Египатске“ (2. Мојсијева 32:1-5). Ово „релативно“ обожавање – које је очигледни повратак египатској религији – Јехова није никако подносио (Дела апостолска 7:39-41). Овде се показала јасна повреда савеза којег су склопили на Синају и то је Израелце довело у опасност да буду истребљени (2. Мојсијева 32:9, 10, 30-35; 5. Мојсијева 4:23).

Али зашто Јехова Бог има тако непопустљив став према сликама и киповима? Као прво слике и кипови су немоћни, заправо нису ништа (5. Мојсијева 32:21 а; Псалам 31:6). Јеремија их је упоредио са птичјим страшилима у којима нема духа (Јеремија 10:5, 14, СТ). На сличан начин се пророк Исаија подсмевао онима који су део једног дрвета употребили за ватру да би кували јело, а из другог дела начинили бога. Пророк се овако изразио о тим идолопоклоницима: „Не знају, нити разумију, јер су им очи заслијепљене да не виде, и срца да не разумију“ (Исаија 44:13-18).

Као друго, кроз обожавање слика и кипова постоји опасност да се дође у везу са демонским силама. Псалмиста је о Израелцима рекао: „Стадоше служити идолима њиховијем, и они им бише замка. Синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима“ (Псалам 106:35-37; упореди 3. Мојсијеву 17:7 и 5. Мојсијеву 32:17). Нихов начин поступања је отворио пут за друга празноверна, спиритистичка дела. Један пример за то је краљ Манасија, који је оживео идолопоклонство у Израелу. „Начини олтаре свој војсци небеској у два тријема дома Господњега“, и „врачаше и гаташе“ (2. Царевима 21:1-6).

Хришћански грчки списи такође упозоравају на те опасности. У делу Нови библијски речник се каже: „Спор против идолопоклонства у Старом завету ... означава две истине које је касније Павле морао потврдити: да идоли нису ништа, али да ипак пружају демонску духовну снагу с којом се мора рачунати и зато представљају непосредну духовну опасност.“ Павле је писао: „Знамо да идол није ништа на свету и да нема другог Бога – сем једнога.“ Затим је изрекао следеће упозорење: „Што жртвују, демонима приносе на жртву, а не Богу. А ја нећу да ви будете у заједници са демонима“ (1. Коринћанима 8:4; 10:19, 20, др Чарнић).

Да, зле духовне силе иду за тим да придобију појединце под своју власт. Павле је писао: „Јер наша борба није против људи од меса и крви, него против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима (Ефесцима 6:12, др Чарнић). Зато било какво обожавање слика и кипова умртвљује духовну перцепцију, подстиче сујеверје и олакшава манипулацију од стране окултних владара овог мрачног, злог света.

Обожавати „у истини“

Многи искрени људи употребљавају слике и кипове јер би хтели да развију приснији однос према слушачу молитве. Природно је, а и пожељно да се приближимо Богу. Ипак да ли нам је дата слобода избора на који начин да му се обраћамо? Сигурно би се Богу требало обраћати тако како се то њему допада, а не како ми сматрамо да је исправно. Исус је рекао: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази к Оцу – сем кроз мене“ (Јован 14:6, др Чарнић). То искључује употребљавање идолских слика и кипова. Осим тога Исус је учио: „Него иде час и већ је ту када ће прави богомољци молити Оца у духу и истини; јер Бог жели такве богомољце. Бог је дух и који му се моле треба да се моле у духу и истини“ (Јован 4:23, 24, др Чарнић).

Да ли се дух може приказати кроз једну материјалну слику или кип? Не. Чак ни највеличанственији кип не може ни издалека приближити красоту Божју. Такво приказивање Бога не може никада одговарати истини (упореди Римљанима 1:22, 23). Да ли је то обожавање „у истини“ ако би се Богу обраћали кроз једну слику или кип који не одговара истини?

Јеховини сведоци су већ хиљадама помогли да престану са идолопоклоничким обичајима и небеског Оца обожавају на начин како он то жели. Након што им се на темељу Библије показало како Бог мисли о сликама и киповима, они су били потакнути да их одстране из свог стана и даље не користе при обожавању. (Упореди 5. Мојсијеву 7:25.) То оном дотичном није било увек лако. Али, били су покренути искреном жељом да се чврсто држе Божје речи Библије која опомиње верне хришћане: „Дечице, чувајте се од идола!“ (1. Јованова 5:21, др Чарнић).

[Оквир на 6. страни]

Не постају ли иконе никада идоли?

„Иконе!“ су једна посебна врста слика, то јест религиозне уметничке слике, које обожавају припадници источне православне цркве. Код неких се ради о приказивању Христа, на другима су насликани тројство, Марија, „свеци“ или анђели. Како католици тако оправдавају и православни теолози обожавање иконе као релативни акт, кроз које се преноси обожавање на небеске особе које су приказане на њима. Руски теолог Сергеј Булгаков тврди да „икона остаје увек само предмет и никада не постаје идол или магичан предмет.“

Али православна црква истовремено учи да један верник који се моли од цркве „посвећеној“ икони може примити нарочити благослов. „Ритуал посвећења иконе представља везу између слике и пралика, између приказа и онога кога приказује“, објашњава С. Булгаков у својој књизи Православна црква, „Кроз посвећење иконе Христа могућ је тајанствени сусрет верника са Христом. То се исто може односити и на икону богородице или других светаца; кроз њихове иконе се такорећи продужава њихов земаљски живот“.

Осим тога се верује да многе иконе које приказују Марију поседују чудотворну моћ. „Она додуше остаје на небу“ – тврди С. Булгаков – „али ипак живи с нама, животом нашег света, пати његовим патњама и плаче његовим сузама. Она заступа свет пред Божјим престољем. Марија се објављује свету кроз њене чудотворне иконе.“