Чувај се „Епикурејаца“

„Он је тако добар! Живи по високим моралним мерилима. Не пуши, не користи дрогу, нити прљав језик. У ствари, бољи је од неких који тврде да су хришћани!“

ЈЕСИ ли чуо како неки користе овакав след резоновања да би оправдали неприкладна пријатељства која негују? Да ли ово гледиште може да опстане кад се испита у светлу Библије? Један пример из једне од раних хришћанских скупштина баца светло на ту ствар.

У првом веку, апостол Павле је упозорио коринтску скупштину: „Не варајте се! зла друштва кваре добре обичаје.“ Можда су се неки хришћани тесно дружили с појединцима на које је утицала грчка филозофија, укључујући и филозофију епикурејаца. Ко су били епикурејци? Зашто су представљали духовну опасност за хришћане у Коринту? Има ли данас људи који су слични њима, којих треба да се чувамо? (1. Коринћанима 15:33).

Ко су били епикурејци?

Епикурејци су били следбеници грчког филозофа Епикура, који је живео од 341. до 270. пре н. е. Он је научавао да је задовољство једино или главно добро у животу. Да ли то значи да су епикурејци живели скандалозно, без начела, прибегавајући срамотним поступцима у сталној потрази за забавом? Изненађује то што Епикур није поучавао своје следбенике да живе на тај начин! Уместо тога, он је научавао да се највеће задовољство постиже кад се живи у складу с разборитошћу, храброшћу, самоконтролом и правдом. Он није заговарао тежњу за непосредним и тренутним задовољством, већ за задовољством које траје целог живота. Зато су епикурејци можда изгледали крепосно у поређењу с онима који су практиковали тежак грех. (Упореди с Титом 1:12.)

Слично хришћанству?

Да си ти био члан ране коринтске скупштине, да ли би био импресиониран епикурејцима? Неки су можда резоновали да су епикурејци, због свог на изглед високог морала, безбедно друштво за хришћане. Надаље оправдавајући своје понашање, Коринћани су можда запазили наизгледне паралеле између епикурејских мерила и мерила Божје Речи.

На пример, епикурејци су у својој тежњи за уживањем примењивали умереност. Већу вредност су придавали задовољствима ума него физичким задовољствима. Није било толико важно шта неко једе, већ његов однос с оним с ким то једе. Епикурејци су се чак уздржавали од политичког уплитања и тајног чињења зла. Како је било лако тврдити: „У много чему, они су попут нас!“

Међутим, да ли су епикурејци стварно били попут раних хришћана? Апсолутно не. Они који су имали исправно извежбане моћи запажања могли су да открију значајне разлике (Јеврејима 5:14). Можеш ли и ти? Погледајмо поближе Епикурова учења.

Тамна страна епикурејства

Да би помогао људима да надвладају страх од божанстава и смрти, Епикур је научавао да се богови не интересују за човечанство и да се не мешају у људске ствари. Према Епикуру, богови нису створили свемир, а живот је настао случајно. Зар се то није јасно косило с библијским учењем да постоји „један Бог“, Створитељ, и да он брине за своја људска створења? (1. Коринћанима 8:6; Ефесцима 4:6; 1. Петрова 5:6, 7).

Епикур је такође научавао да после смрти не може бити никаквог живота. То је, наравно, било супротно библијском учењу о ускрсењу. У ствари, кад је апостол Павле говорио на Ареопагу, међу онима који се нису слагали с Павлом око доктрине о ускрсењу вероватно су били и епикурејци (Дела апостолска 17:18, 31, 32; 1. Коринћанима 15:12-14).

Можда је најопаснији елемент у Епикуровој филозофији такође био и најсуптилнији. Његово порицање загробног живота навело га је на закључак да човек треба да живи што је могуће срећније током свог кратког живота на земљи. Као што смо видели, његова замисао није била да се обавезно живи грешно, већ да се ужива у садашњости, пошто је то све што имамо.

Зато је Епикур одвраћао од тајног чињења зла да би се избегао страх од откривања, што је јасна претња садашњој срећи. Он је подстицао на умереност да би се избегле последице претеривања, што је још једна препрека садашњој срећи. Такође је подстицао на добре односе с другима зато што би се исплатило кад они узврате на то. Наравно, избегавање тајног чињења зла, практиковање умерености и развијање пријатељстава само по себи је лепо. Па зашто је онда Епикурова филозофија била опасна за хришћанина? Зато што су се његови савети заснивали на његовом безверном гледишту: „Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети“ (1. Коринћанима 15:32).

Истина, Библија показује људима како већ сада да живе срећно. Међутим, она саветује: „Сами себе одржите у љубави Божјој, очекујући милосрђе Господа нашега Исуса Христа за живот вечни“ (Јуда 21). Да, Библија више наглашава вечну будућност него пролазну садашњост. Служење Богу је за хришћанина главни интерес, и он утврђује да кад Бога стави на прво место, срећан је и испуњен. На сличан начин, Исус је, уместо да се преокупира личним интересима, своју снагу несебично трошио у служењу Јехови и помагању људима. Своје ученике је поучавао да чине добро другима, не у нади да ће им бити узвраћено, већ из истинске љубави према њима. Јасно је да су темељне мотивације епикурејства и хришћанства тотално различите (Марко 12:28-31; Лука 6:32-36; Галатима 5:14; Филипљанима 2:2-4).

Подмукла опасност

Иронично је да док су епикурејци толико наглашавали да се буде срећан, њихова срећа је у најбољем случају била ограничена. Пошто нису имали ’радост Јеховину‘, Епикурејци су живот називали „горким даром“ (Немија 8:10, NW). Колико су рани хришћани били срећни у поређењу с њима! Исус није препоручивао неки несрећан живот самолишавања. У ствари, слеђење његовог правца је пут највеће среће (Матеј 5:3-12).

Ако су неки чланови скупштине у Коринту мислили да могу да се друже с онима на које је утицало епикурејско размишљање а да то не угрози њихову веру, били су у заблуди. У време кад је Павле писао своју прву посланицу Коринћанима, неки од њих су већ били изгубили веру у ускрсење (1. Коринћанима 15:12-19).

Епикурејство данас?

Премда је епикурејство нестало у четвртом веку н. е., и данас има оних који се држе гледишта ’садашњост је све што имамо‘. Ти људи имају мало или нимало вере у Божје обећање о вечном животу. Па ипак, неки од њих имају релативно висока мерила понашања.

Хришћанин може бити искушан да створи близак однос с таквима, можда резонујући да њихове пристојне особине оправдавају пријатељство. Међутим, иако не сматрамо да смо ми супериорнији, морамо задржати на уму да сва ’лоша друштва‘ — укључујући и друштво чији је утицај суптилнији — ’кваре добре навике‘.

Филозофија ’садашњост је све што имамо‘ такође се јавља на неким пословним семинарима, у књигама за самопомоћ, романима, филмовима, телевизијским емисијама и музици. Премда не унапређује директно грешно понашање, да ли би такво безверно гледиште могло да утиче на нас на суптилне начине? На пример, да ли бисмо могли постати тако преокупирани задовољавањем себе да изгубимо из вида спорно питање Јеховиног суверенитета? Да ли бисмо могли да скренемо на став ’само полако‘, уместо да ’напредујемо једнако у делу Господњем‘? Или да ли бисмо могли бити заведени да сумњамо у исправност и користи Јеховиних мерила? Треба да се чувамо како излагања директном неморалу, насиљу и спиритизму, тако и оних на које утичу светска гледишта! (1. Коринћанима 15:58; Колошанима 2:8).

Према томе, негујмо друштво првенствено с онима који целим срцем следе Јеховино вођство (Исаија 48:17). Као резултат, наше корисне навике биће ојачане. Наша вера постаће снажнија. Живећемо срећно не само сада већ и у будућности, с изгледом на вечни живот (Псалам 26:4, 5; Пословице 13:20).

[Слика на 24. страни]

Епикур је научавао да се богови не интересују за човечанство

[Извор]

Љубазношћу The British Museum