’Храњени речима вере‘

¹ Да бисмо живели у оданости Богу потребно је да улажемо велики труд (1. Тим. 4:7-10). Ако бисмо се ослањали само на своју снагу, убрзо бисмо се уморили и спотакли док настојимо да водимо такав живот (Иса. 40:29-31). Један начин на који можемо добити снагу од Јехове јесте да се ’хранимо речима вере‘ (1. Тим. 4:6).

² Богата духовна храна. Јехова преко своје Речи и преко ’верног и разборитог роба‘ пружа богату духовну храну (Мат. 24:45). Да ли чинимо свој део како бисмо извукли корист из ње? Да ли сваки дан читамо Библију? Да ли имамо утврђено време за лични студиј и медитирање? (Пс. 1:2, 3). Таква здрава духовна храна нас јача и штити од утицаја Сатаниног света који нас могу ослабити (1. Јов. 5:19). Ако размишљамо о корисним стварима и примењујемо их, Јехова ће бити уз нас (Фил. 4:8, 9).

³ Јехова нас јача и преко скупштинских састанака (Јевр. 10:24, 25). Духовне смернице и здраво друштво које налазимо на таквим скуповима помажу нам да будемо чврсти када се суочимо с кушњама (1. Петр. 5:9, 10). Једна млада хришћанка је рекла: „У школи сам по цео дан и то ме исцрпљује. Али састанци су попут неке оазе у пустињи где се освежим да бих издржала следећи дан у школи.“ Заиста смо благословљени када улажемо труд да бисмо присуствовали састанцима!

⁴ Објављуј истину. Проповедање је за Исуса било попут хране. Оно му је давало снагу (Јов. 4:32-34). Слично томе, и ми смо окрепљени када разговарамо с другима о величанственим Божјим обећањима. Активност у служби нам помаже да своје срце и мисли усмеримо на Краљевство и благослове који ће ускоро доћи. То нас заиста крепи (Матеј 11:28-30).

⁵ Велика је предност што можемо извлачити корист из богате духовне хране коју Јехова данас обезбеђује за свој народ! Настојмо да и даље радосно славимо Јехову (Иса. 65:13, 14).

Водити напредне библијске студије — 5. део

Одредити колико градива треба да се обради

¹ Када је поучавао, Исус је узимао у обзир ограничења својих ученика, говорећи им само онолико „колико су могли да слушају“ (Мар. 4:33; Јов. 16:12). На сличан начин и данас учитељи Божје Речи треба да оцене којим ће темпом обрађивати материјал на библијском студију. Количина материјала који ће се размотрити зависиће од способности и околности како учитеља, тако и студента.

² Изгради чврсту веру. Да би усвојили исти материјал, неким студентима су потребна два или три студија, док други то могу лако схватити током само једног студија. Уместо да настојимо да што више материјала пређемо за кратко време, важније је да помогнемо студенту да јасно разуме градиво. Свим студентима је потребан добар темељ за новостечену веру у Божју Реч (Посл. 4:7; Римљ. 12:2).

³ Док редовно одржаваш студиј, утроши колико год је потребно времена да би помогао студенту да разуме и прихвати оно што учи из Божје Речи. Избегавај да пребрзо прелазите градиво јер студент тако неће моћи извући пуну корист из истина које учи. Одвој довољно времена да скренеш пажњу на главне мисли и да осмотрите кључне стихове који су темељ библијске поуке (2. Тим. 3:16, 17).

⁴ Држи се теме. Као што не желимо да брзо прелазимо градиво, исто тако не желимо ни да скрећемо с теме. Ако је студент склон да пуно прича о својим личним стварима, можда можемо да се договоримо да о томе попричамо после студија (Проп. 3:1).

⁵ С друге стране, због тога што смо лично одушевљени истином, може нам бити тешко да се уздржимо од тога да не причамо превише током студија (Пс. 145:6, 7). Понека споредна мисао или искуство могу обогатити студиј, али не би требало да о томе причамо сувише често и дуго, јер то може ометати студента у усвајању тачног спознања о основним библијским учењима.

⁶ Тиме што обрађујемо разумну количину материјала на сваком студију, ми помажемо студенту Библије да ’иде к светлости Јеховиној‘ (Иса. 2:5).

Како у данашње доба помоћи особама на самрти

Једна докторка је управо проживела једно од најтежих искустава. Посматрала је своју 94-годишњу баку како умире на одељењу интензивне неге након операције рака коју „бака никада није желела“.

„На сахрани нисам плакала због бакине смрти, јер јој је живот био дуг и леп“, каже та докторка. „Плакала сам због боли коју је морала да поднесе и зато што се нису поштовале њене жеље. Плакала сам због своје мајке и њене браће и сестара, због губитка и разочарања које су осећали.“

Можда се питате како се тако тешко болесним особама уопште може помоћи. Ова докторка даље каже:

„Највише сам плакала због себе. Осећала сам огромну кривицу зато што јој нисам могла олакшати бол и што нисам могла спречити да умре на тако понижавајућ начин. Осећала сам да сам као доктор потпуно заказала. Нисам могла да је излечим, нити да јој олакшам патњу. Током школовања нисам научила да смрт или умирање прихватим као реалну могућност. Болест је била непријатељ против којег се требало борити по сваку цену и свим средствима. Смрт је представљала пораз, неуспех, а хронична болест стално је подсећала на то колико су доктори немоћни. Ужаснути поглед моје драге баке која је на одељењу интензивне неге дисала помоћу респиратора прогони ме до данашњег дана.“

Ова брижна унука јасно је изнела сложени етички, медицински и правни проблем о којем се расправља у судницама и болницама широм света: Шта је у ово технолошки развијено доба најбоље за смртно болесне пацијенте?

Неки сматрају да се за болесну особу треба учинити све што медицина данас може пружити. Такав став заступа Америчко удружење лекара и хирурга: „Могућност опоравка пацијената који су у коми, који вегетирају или им је функција мозга бесповратно оштећена не умањује дужност доктора према пацијенту. Доктор мора увек учинити све што може да би се стање пацијента побољшало.“ То значи осигурати му све што медицина може да пружи. Да ли мислите да је то увек најбоље решење за особу која је тешко болесна?

Многи људи сматрају да је такво поступање сасвим исправно. Међутим, искуства с технолошки напредним медицинским методама у задњих неколико деценија довела су до новог и другачијег мишљења. Десет искусних доктора је 1984. дало значајну изјаву која је објављена у чланку „Дужности доктора према смртно болесним пацијентима“. У закључку те изјаве је стајало: „Код смртно болесних пацијената препоручује се да се смањи интензитет агресивног лечења уколико би такво лечење само продужило тежак и мучан процес умирања.“ Исти доктори су пет година касније издали још један чланак са истим насловом уз који су ставили опаску: „Још један осврт“. У њему су исти проблем сажели још једноставније: „Многи доктори и стручњаци који се баве етиком... закључили су да је етички исправно престати давати храну и течности неким пацијентима који умиру, који су смртно болесни или су трајно остали без свести.“

Овакве изјаве не можемо одбацити мислећи да су оне пуко теоретисање или расправе које нама ништа не значе. Многи хришћани су морали донети тешке одлуке у оваквим ситуацијама. Да ли смртно болесну особу коју волимо треба одржавати на животу помоћу респиратора? Да ли такве пацијенте треба хранити интравенозно или на неки други вештачки начин? Да ли сва новчана средства неког члана породице, или чак целе породице, треба потрошити на лечење особе којој више нема помоћи, можда на лечење у некој удаљеној савремено опремљеној клиници?

Свако ће се сложити да на таква питања није лако одговорити. Без обзира на то колико желите да помогнете болесном пријатељу или некој другој особи коју волите, уколико дођете у такву ситуацију, природно је да се питате: ’Да ли постоји нешто што ми као хришћанину може пружити вођство? Каква ми помоћ стоји на располагању? И, што је најважније, шта Библија каже о томе?‘

Како помоћи смртно болесним пацијентима?

Данас се у многим деловима света мења гледиште о смрти и умирању.

У прошлости су доктори прихватали смрт као неизбежан крај неге коју су пружали пацијенту. Сматрали су да тај крај треба олакшати, а често и дочекати код куће.