Изграђујуће и позитивно

ПОРУКА која нам је дата да проповедамо јесте добра вест. Исус је рекао: „У свим нацијама прво мора да се проповеда добра вест“ (Мар. 13:10). Сам Исус је пружио пример тако што је истицао „добру вест о Божјем краљевству“ (Лука 4:43). Оно што су апостоли проповедали такође је описано као ’Божја добра вест‘ и ’добра вест о Христу‘ (1. Сол. 2:2; 2. Кор. 2:12). Таква порука је изграђујућа и позитивна.

У складу с ’вечном добром вешћу‘, коју објављује ’анђео који лети посред неба‘, ми подстичемо људе: „Бојте се Бога и дајте му славу“ (Откр. 14:6, 7). Ми људима свуда причамо о истинитом Богу, његовом имену, његовим дивним особинама, његовим чудесима, његовој намери пуној љубави, о томе да смо одговорни њему и о томе шта он захтева од нас. Добра вест обухвата и чињеницу да ће Јехова Бог уништити зле, оне који га срамоте и загорчавају живот другим људима. Али није на нама да судимо онима којима проповедамо. Ми искрено желимо да што је могуће више људи повољно реагује на библијску поруку, тако да она за њих заиста и постане добра вест (Посл. 2:20-22; Јов. 5:22).

Ограничи негативне теме. Наравно, у животу постоје и негативне ствари. Ми не затварамо очи пред њима. Да би започео разговор, можеш споменути неки проблем о коме размишљају људи на твом подручју и кратко разговарати о томе. Али обично нема пуно користи ако се дуго разговара о неком проблему. Људи стално слушају лоше вести, па зато разговор о непријатним стварима може довести до тога да затворе или своја врата или своје уши. Већ негде на почетку разговора, настој да пажњу усмериш на окрепљујуће истине из Божје Речи (Откр. 22:17). У том случају ће та особа, чак и ако не жели да настави разговор, имати нешто изграђујуће о чему може да размишља. Тако ће следећи пут можда бити спремнија да слуша.

Исто тако, ако треба да одржиш говор, немој обасипати публику негативним информацијама само зато што их има на претек. Ако се говорник опширно бави неуспехом људских владара, извештајима о криминалу и насиљу, и шокантном раширеношћу неморала, то може деловати обесхрабрујуће. Убаци негативне аспекте неке теме само са одређеном сврхом. Када имаш мало таквог материјала, тада је твој говор прикладнији. Тиме такође можеш указати на главне факторе који доприносе некој ситуацији и употребити то да би показао зашто је решење из Библије практично. Где је то могуће, буди специфичан и немој се опширно бавити проблемима.

Обично није ни могуће, а ни пожељно да из говора елиминишеш сав негативни материјал. Изазов се састоји у томе да искомбинујеш и позитивне и негативне информације тако да општи утисак ипак буде позитиван. Да би то урадио, мораш одредити шта да убациш, шта да изоставиш и шта да нагласиш. Исус је у Проповеди на гори саветовао своје слушаоце да избегавају себичне путеве писмозналаца и фарисеја, и навео је неколико примера како би илустровао ту мисао (Мат. 6:1, 2, 5, 16). Међутим, уместо да се бави негативним примерима тих верских вођа, Исус је нагласио да је важно разумети Божје праве путеве и живети по њима (Мат. 6:3, 4, 6-15, 17-34). Учинак је био изузетно позитиван.

Говори позитивно. Ако ти је додељен задатак да у својој скупштини одржиш говор о неком аспекту хришћанских активности, настој да будеш конструктиван, а не критички настројен. Води рачуна о томе да и ти сам радиш оно на шта подстичеш друге (Римљ. 2:21, 22; Јевр. 13:7). Нека мотив за то што говориш буде љубав, а не љутња (2. Кор. 2:4). Ако си уверен да твоји суверници желе да угоде Јехови, твој говор ће одражавати то уверење, а самим тим биће и користан. Запази како је апостол Павле изразио такво уверење, као што је записано у 1. Солуњанима 4:1-12; 2. Солуњанима 3:4, 5; и Филимону 4, 8-14, 21.

Понекад старешине треба да упозоре на немудро понашање. Понизност ће им помоћи да се с браћом опходе у духу благости (Гал. 6:1). Својим начином говора треба да показују да поштују чланове скупштине (1. Петр. 5:2, 3). Библија саветује посебно млађе мушкарце да буду свесни тога (1. Тим. 4:12; 5:1, 2; 1. Петр. 5:5). Када треба укорити, васпитавати, исправно поставити ствари, то треба урадити на темељу онога што стоји у самој Библији (2. Тим. 3:16). Примена Писма никада не сме бити преувеличана или искривљена, тако да говорник подржава неку ствар о којој има снажно лично уверење. Чак и када некоме треба дати савет да се поправи, тон говора може бити позитиван ако је нагласак првенствено на томе како избегавати неисправно поступање, како решавати проблеме, како превазилазити тешкоће, како исправити погрешан начин живота и како нас Јеховини захтеви чувају (Пс. 119:1, 9-16).

Када припремаш свој говор, посебно размисли о томе како ћеш закључити сваку од главних тачака и читав говор. Обично се најдуже памти оно што се последње каже. Хоће ли то бити позитивно?

Када разговарамо са суверницима. Јеховине слуге цене прилике када могу да се друже на хришћанским састанцима. То је време духовне окрепе. Библија нас подстиче да гледамо да ’охрабрујемо једни друге‘ када се окупљамо на местима где обожавамо Бога (Јевр. 10:25). То радимо не само говорима и коментарима на састанцима, већ и док разговарамо пре и после састанака.

Премда је нормално да разговарамо о свакодневном животу, највеће охрабрење долази из осматрања духовних ствари. Ту спадају искуства из наше свете службе. Такође је изграђујуће да се на један позитиван начин интересујемо за друге.

Треба да се чувамо да на нас не утиче свет којим смо окружени. Када је писао хришћанима у Ефесу, Павле је рекао: „Сада кад сте одбацили лаж, говорите истину сваки са својим ближњим“ (Еф. 4:25). Говорити истину а не лаж такође значи да не величамо ствари и људе које овај свет идолизује. Слично томе, Исус је упозорио на ’преварну моћ богатства‘ (Мат. 13:22). И зато, када разговарамо с другима, треба да пазимо да не унапређујемо ту преварну моћ тако што бисмо идеализовали поседовање материјалних ствари (1. Тим. 6:9, 10).

Када нас саветује да треба да будемо изграђујући, апостол Павле нас подстиче да не судимо неком брату нити да га потцењујемо, само зато што се можда уздржава од неких ствари јер „има слабости у погледу вере“, то јест зато што не схвата у потпуности хришћанску слободу. Заиста, да би наш разговор изграђивао друге, морамо узети у обзир њихово порекло и докле су стигли у духовном расту. Стварно би било жалосно када бисмо ’пред брата [или сестру] стављали камен спотицања или неки разлог за посртање‘! (Римљ. 14:1-4, 13, 19).

Они који се суочавају са озбиљним личним проблемима — на пример, с неком хроничном болешћу — веома цене изграђујућ разговор. Таква особа можда с великом муком долази на састанке. Они који знају за њену ситуацију, могу је питати: „Како си?“ Она ће несумњиво ценити њихову бригу. Међутим, можда је разговор о њеном здрављу и неће нешто посебно охрабрити. Више ће је ојачати изрази цењења и похвале. Да ли запажаш на које начине она и даље показује да воли Јехову и истрајава упркос тешкој ситуацији? Да ли си охрабрен када та особа коментарише? Да ли би је можда више изградило ако би скренуо пажњу на њене јаке стране и на оно чему она доприноси у скупштини, уместо на њена ограничења? (1. Сол. 5:11).

Да би наш разговор био изграђујућ, посебно је важно да узмемо у обзир Јеховино гледиште о ономе о чему разговарамо. У древном Израелу, они који су говорили против Јеховиних представника и жалили се на ману, доживели су оштро Божје негодовање (Бр. 12:1-16; 21:5, 6). Ми можемо показати да смо извукли корист из тих примера тако што показујемо поштовање према старешинама и цењење према духовној храни која се обезбеђује преко класе верног и разборитог роба (1. Тим. 5:17).

Ретко кад је проблем да нађемо корисне теме о којима можемо разговарати са својом хришћанском браћом. Међутим, ако неко превише критикује, предузми иницијативу да разговор скренеш на изграђујуће ствари.

Било да сведочимо другима, говоримо с подијума или разговарамо са суверницима, показујмо разборитост како бисмо из ризнице свог срца износили ’ону реч која је добра за изграђивање према потреби, да би пружила што је корисно онима који слушају‘ (Еф. 4:29).