Мој живот више није испуњен насиљем

Испричао Хосе Антонио Небрера

ШТА човека наведе да постане насилан? Ја сам био изложен насиљу од детињства. Отац је био припадник шпанске Цивилне гарде у којој се спроводила строга дисциплина. И он је често добијао батине од свог оца па је касније кренуо његовим стопама. Обично ме је тукао својим дебелим каишем. Још горе ми је било то што ми је стално говорио да сам глуп, док је моја млађа сестра била његова мезимица. У страху од очевог беса, мајка је мало тога чинила да ублажи мој бол због његовог неправедног поступања, и није ми пружала љубав која ми је била потребна.

Док сам био у школи међу другом децом, живео сам у свом измишљеном свету у коме је све било много лепше него у стварности. У очима других, вероватно сам изгледао као весело и позитивно дете. Али то је био само привид. Добро сам скривао страх и гнев које сам осећао. На крају дана бих се враћао у стварност док сам полако ишао кући, страхујући од нових увреда, а можда и батинања.

Са 13 година сам отишао из хладног породичног окружења и уписао се у школски интернат који су водили језуити. Неко време сам размишљао о томе да постанем свештеник. Али боравак у тој школи није пружио неки смисао мом животу. Устајали смо у пет ујутро и туширали се хладном водом. Имали смо ригорозни дневни распоред који је обухватао учење, молитве, црквену службу и тек понеки тренутак предаха.

Док су приче о животу „светаца“ биле обавезно штиво, Библија није била у наставном програму. Постојала је само једна Библија која се налазила у стакленој витрини и могли смо да је читамо само уз посебну дозволу.

У трећој години школовања, део нашег редовног програма биле су и „духовне вежбе“, током којих смо морали да бичујемо сами себе. Да бих избегао то мучење, гутао сам одједном велике комаде хране надајући се да ће ми позлити. Али моји покушаји су били безуспешни. Након што сам скоро три године провео у тој школи, више нисам могао да издржим. Побегао сам одатле и вратио се кући. Тада сам имао 16 година.

У потрази за авантуром

Када сам се вратио кући, почео сам да се бавим боксом и рвањем. Због успеха у тим борилачким вештинама имао сам осећај да нешто вредим. С друге стране, навикао сам да насилним путем добијам оно што желим, баш као што је то мој отац чинио.

Међутим, када сам имао 19 година, догодило се нешто што је унело извесну нежност у мој живот. Упознао сам Енкарниту, која је девет месеци касније постала моја супруга. Она је видела само моју учтиву, љубазну и веселу страну. Није ни слутила колико бола се накупило у мени. Горчина коју сам осећао ускоро је избила на видело када сам био позван у војску недуго након рођења нашег првог детета.

Без много размишљања сам се добровољно пријавио у шпанску Легију странаца, делимично због тога што нисам желео да будем ошишан као сви војници, а делимично због жеље да учествујем у узбудљивим акцијама. Мислио сам да ћу осећати слободу у мароканској пустињи док будем учествовао у опасним специјалним задацима. То је уједно деловало као добар изговор да побегнем од породичних одговорности. Међутим, такав начин живота је извукао најгоре из мене.

Ускоро сам дошао у сукоб с горостасним, окрутним водником који је волео да се иживљава на новим војницима. Мрзео сам неправду и био сам спреман да се потучем за оно што сам сматрао исправним. За време прозивке једног јутра, водник је погрешно разумео моју шалу. Замахнуо је да ме удари али ја сам му заврнуо руку и оборио га на земљу. Чврсто сам му држао руку, плашећи се да ће извадити пиштољ и пуцати у мене уколико га пустим.

Због тога сам послат у казнени вод на три месеца. Тамо сам био смештен у малу просторију са око 30 војника. За све то време, нисам могао ни да се пресвучем. Имали смо водника који је уживао да нас бичује. Али када сам му једном приликом запретио да ћу га убити ако ме само такне, смањио ми је казну са тридесет удараца бичем на три. Постао сам немилосрдан као и они који су ме мучили.

Тајни задаци

Док сам био у Легији странаца, брзоплето сам се јављао за нове „авантуре“. Никада нисам знао куда би ме то могло одвести. Обучаван сам за специјалца, што је укључивало руковање свим врстама оружја и експлозива. Пред крај обуке, послат сам у Ленгли, у америчкој држави Вирџинија, где сам прошао обуку са агентима ЦИА.

Убрзо након тога сам постао члан тајног специјалног одреда. Током 1960-их, обављао сам бројне тајне задатке. Био сам укључен у операције против трговаца дрогом и кријумчара оружја у Средњој и Јужној Америци. Добили смо упутство да их пронађемо и убијемо. Срамота ме је што сам лично учествовао у таквим операцијама. Никога нисмо остављали на животу, осим оних који су нам могли дати неке информације.

Касније сам добио задатак да шпијунирам шпански војни врх и откријем ко међу њима не подржава диктаторску власт генерала Франка. Такође смо пратили све противнике његовог режима који су живели у Француској. Наш циљ је био да киднапујемо најистакнутије од њих и одведемо их у Шпанију, по свему судећи да би били убијени.

У последњој операцији је требало да саставим тим плаћених војника и да срушимо владу једне мале афричке државе. Добили само наређење да изненада нападнемо и уништимо касарну у главном граду и затим заузмемо председничку палату. Као што је планирано, ушли смо у земљу усред ноћи и обавили свој задатак за само четири сата. У борби су погинула три члана мог тима, као и десетине „непријатељских“ војника. Лично сам учествовао у том убијању.

Ово страшно искуство ми је оптерећивало савест. Нисам могао да спавам због непрестаних кошмара у којима сам убијао непријатеље у борби прса у прса. Пред очи ми је излазио ужаснут поглед људи који су знали да ћу их убити.

Одлучио сам да више не учествујем ни у једном задатку. Вратио сам сва документа војсци и дао оставку. Међутим, три месеца касније, надређени су ме поново позвали да учествујем у шпијунажи. Побегао сам у Швајцарску, а неколико месеци касније Енкарнита је дошла код мене у Базел. Она није ништа знала о мом ранијем учешћу у тајним задацима.

Није лако искоренити лоше навике

Током три године које сам провео у војсци, Енкарнита је у Шпанији почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Рекла ми је да је пронашла истину о Богу и њено одушевљење је било заразно. Брзо смо пронашли Сведоке у Швајцарској и почели да проучавамо Библију с њима.

Када сам сазнао шта је Божја намера, то је дубоко утицало на мене. Желео сам да ускладим свој живот с библијским начелима, али није ми било лако да се променим — посебно када је била у питању моја насилна нарав. Па ипак, свим срцем сам прихватио нова веровања. Након неколико месеци проучавања, био сам сигуран да могу почети да проповедам од куће до куће као Јеховин сведок.

Уз Јеховину помоћ сам постепено развио самоконтролу и с временом смо се Енкарнита и ја крстили. Са 29 година сам почео да служим као скупштински старешина.

Године 1975, одлучили смо да се вратимо у Шпанију. Али војска ме није заборавила и позвали су ме да учествујем у још једном специјалном задатку. Да бих избегао проблеме, поново сам побегао у Швајцарску. Тамо је наша породица живела до 1996. када смо се коначно вратили у Шпанију.

Наш син и ћерка су засновали своје породице и сада имамо два унучета. Сви они служе Јехови. Осим тога, током година сам помогао да 16 људи упозна Јехову. Међу њима је и један младић који је раније учествовао у насилним уличним протестима на северу Шпаније. Све то ми је донело неизмерну радост.

Увек се молим Богу да ми помогне да заборавим своју прошлост испуњену насиљем и ослободи ме кошмара који се стално враћају. У борби да радим оно што је исправно, примењујем савет из Псалма 37:5, где стоји: „Пребаци на Јехову животне бриге своје; ослони се на њега и он ће ти помоћи.“ Јехова је одржао своје обећање. Помогао ми је да се ослободим насиља, што је донело огромне благослове мојој породици и мени.

[Слика на 21. страни]

Са 13 година сам отишао у школски интернат који су водили језуити

[Слика на 23. страни]

Излазим из управе Легије странаца након што сам дао оставку 1968.

[Слика на 23. страни]

Са Енкарнитом данас