Профил успешних породица

„НЕ ЖИВИМО САМО ПОД ИСТИМ КРОВОМ“

Филипова двадесетогодишња ћерка Елиза живела је код њега и имала многа задужења у кући. Сада када се њен отац оженио, да ли ће она успети да изгради добар однос са својом маћехом?

Луиза: Испрва нам је било изузетно тешко. Ја сам везана за кућу и хтела сам да се зна да сам ја домаћица у њој.

Елиза: Луиза је направила измене у кући и бацила многе наше ствари. Једном приликом сам спремала кућу и нешто ставила на погрешно место, пошто више нисам знала где шта иде. То је узнемирило Луизу и посвађале смо се, после чега нисам причала с њом недељу дана.

Луиза: После тога сам рекла Елизи: „Не знам шта ћемо даље, али мени је тешко да живим у оваквој атмосфери.“ Касније те вечери ми је пришла и извинила се. Загрлила сам је и обе смо се расплакале.

Елиза: Луиза није скинула неке моје фотографије са зидова, а тата није дирао неке лампе које сам ставила у дневну собу. Можда је смешно, али то што нису дирали те ствари умногоме ми је помогло да видим да мој дом није у потпуности нестао. Такође сам захвална Луизи за то како се брине о мом млађем брату када је он с нама. Прошло је две године и почињем на њу да гледам као на пуноправног члана породице.

Луиза: Сада не живимо само под истим кровом, већ смо и добре пријатељице.

„ЈЕДИНСТВО [ЈЕ] ВАЖНИЈЕ“

Антон и Марелиза имали су по троје деце пре него што су пре шест година ступили у брак.

Антон: Идемо на камповање као породица и проводимо време са сваким дететом понаособ. Било нам је потребно неколико година да се потпуно уклопимо, али сада је већина породичних питања решена.

Марелиза: Ми мислимо да је важно да на сву децу гледамо као да су „наша“, а не „моја“ или „твоја“. Сећам се да сам се једном изнервирала зато што сам мислила да је Антон неправедно дисциплиновао једног мог сина, а својој ћерки дао да у колима седи напред. Схватила сам да је породично јединство важније од тога ко ће седети напред. Трудимо се да будемо фер према свима, иако не можемо са свима поступати баш у потпуности на исти начин.

Такође избегавам да причам о узбудљивим стварима које смо радили у претходној породици, пошто се тако може створити утисак да нам је тада било лепше. Уместо тога, говорим колико сам захвална за нашу садашњу породицу.

„НА ПРВОМ МЕСТУ ПОХВАЛА“

Франсис и Сеселија су у браку четири године. Она има троје одрасле деце, а он сина тинејџера.

Франсис: Трудим се да будем приступачан и да се лако не вређам. Заједно узимамо оброке и то време користимо за разговор. Такође се побринем да свако има неко задужење у кући, пошто је то корисно за целу породицу.

Сеселија: Проводим време са сваким дететом насамо и слушам шта га брине и нервира. Трудимо се да је на нашим породичним састанцима на првом месту похвала, а затим исправка, ако је то потребно. А када ја нешто погрешим, онда признам и искрено се извиним.

ОДГАЈАЈУ ГА ОЧУХ И МАЋЕХА

Јуки има 20 година и од своје пете године није видео свог правог оца. Његова мајка се удала за човека по имену Томонори, али када је Јуки имао десет година она је умрла. Пет година касније, када се његов очух Томонори оженио с Михоко, Јуки се нашао у породици и с очухом и с маћехом!

Јуки: Када је мој очух одлучио да се ожени, ја сам мислио: „Мени не треба маћеха. Већ ми је доста промена у породици.“ Нисам хтео да се помирим с том ситуацијом и био сам хладан према својој маћехи.

Михоко: Мој муж није вршио притисак на мене да волим његовог посинка као што га он воли, али ја сам решила да градим свој однос с Јукијем. Супруг и ја смо се трудили да у Јукијевом животу ствари теку истим током, у шта су спадале и редовне духовне активности, рекреација, заједничка вечера и разговор после тога. Поред тога, кад сам с њим разговарала о његовом губитку, много сам га боље разумела.

Када сам остала у другом стању, били смо забринути за Јукија и желели смо да он зна да и даље има своје место у нашој породици. Зато смо, када је наш син Ицуки дошао на свет, дали Јукију да га купа и мења му пелене. Такође смо га пред другима хвалили за његову помоћ. Мали Ицуки је везан за Јукија. Пре него што је научио да каже „мама“ и „тата“, знао је рећи нини (велики бата).

Јуки: Када не живиш са својим правим родитељима, онда је нормално да се осећаш усамљено и одбачено. Можеш другима покушавати да објасниш своју ситуацију, али они те једноставно не могу разумети. Међутим, ја сам срећан јер имам праву подршку духовног братства. Дистанца коју сам осећао према маћехи је нестала. Она ми даје добре савете и могу да јој отворим срце.

[Истакнути текст на 9. страни]

Будите стрпљиви! Породице с маћехом/очухом могу бити срећне и успешне