Хришћани се поново срећу с јерусалимским Врховним судом
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! У ИЗРАЕЛУ
ИСУС је стајао пред синедрионом, највишим судом у Јерусалиму, у суђењу за свој живот. Упркос том притиску, он је неустрашиво заступао Божје Краљевство (Матеј 26:57-68). За само неколико недеља после Исусовог суђења, његови најближи следбеници стајали су пред овим истим високим судом. Они су пружили снажно сведочанство за Божје Краљевство и његовог наименованог Краља (Дела апостолска 4:5-21).
Данима касније, кад су апостоли још једном довучени пред синедрион, десио се неочекивани преокрет догађаја. Упркос огромном притиску вршњака, Гамалило, један од најпоштованијих чланова суда, проговорио је у корист Исусових ученика. Као резултат ове изненађујуће интервенције, апостоли су били ослобођени (Дела апостолска 5:27-42).
Ова појављивања на судовима догодила су се као испуњење Исусових речи из Матеја 10:16-18: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове... они [ће вас] предати судовима... извешће вас због мене пред намеснике и пред краљеве за сведочанство њима и паганцима.“ Иако су често били погрешно схваћени, Исусови следбеници су постали добро знани у целом Израелу. Хиљаде Јевреја из првог века прихватило је Исусову поруку (Дела апостолска 4:4; 6:7). Све то било је резултат ревносног проповедања Исусових јеврејских ученика, укључујући и њихова неустрашива појављивања на суду.
Данас у Израелу релативно мало њих познаје Јеховине сведоке, који сада броје мање од 500 у народу од отприлике 5 милиона. Али у 1993, случај једног младог Сведока не само што је скренуо знатну пажњу на њихову активност већ је такође истакао јединствену историјску везу између предрасуде и прогонства које су искусили и Јевреји и Јеховини сведоци.
Како је контроверза започела?
Ариел Фелдман, 17-годишњи јеврејско руски досељеник у Израелу, који живи у Хаифи, био је ученик с похвалама и омиљен и код школског особља и код својих школских другова.
Као резултат случајног разговора на улици за време персијског рата у заливу, Ариел и његова породица почели су да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима. Ариел је темељно испитао и упоредио јеврејска религиозна учења с објашњењима Библије која су му пружили Јеховини сведоци. С озбиљношћу, Ариел је брзо напредовао у свом студију Библије и био је први члан своје породице који се крстио као Јеховин сведок.
Све ово није представљало никакву тешкоћу у његовом учењу у школи. Међутим, у његовој завршној години, његова школа је одлучила да уведе један експерименталан програм за припремање ученика за војну службу. Војници су давали упутства, и програм је укључивао вежбање борбених ставова и техника. Сматрајући да би активно учествовање на овом курсу повредило његову библијски школовану савест и његов неутралан став као Јеховиног сведока, Ариел је учинио разумне напоре да свој став објасни директорки (Исаија 2:2-4). С поштовањем је објаснио да је спреман да узме учешћа у било којој другој школској активности у то време али да не може поступати супротно својим уверењима.
Иако је директорка школе раније показала извесно разумевање према њему, одлучила је да је овај захтев више него што би она могла допустити. Поставила му је ултиматум: или да активно учествује у предвојној обуци или да буде истеран из школе. Ариел није могао повредити своју савест. Дана 31. јануара 1993, само неколико месеци пре његових завршних испита, званично је истеран из школе а да му није понуђена никаква алтернатива.
Одбрана из неочекиваног извора
Ариел се обратио Удружењу за грађанска права у Израелу. Они су били спремни да преузму његов случај, нудећи бесплатну правну помоћ. Савремена јеврејска држава Израел је демократија. Иако нема устав који би гарантовао лична права, израелска Декларација о независности унапређује религиозну слободу и слободу савести. У Израелу не постоји законски преседан који укључује истеривање из школе на темељу религиозног уверења.
Новине су почеле да се интересују за ову причу. Следећи правни савет, Ариел није давао репортерима интервјуе, волећи више да се његов случај разматра у судници уместо на „суду“ јавног мњења. Међутим, директорка школе била је брза да оправда своје поступке у једном интервјуу. У новинама Хадашот од 9. фебруара 1993, она не само да је изразила своје гледиште да је учеников религиозни став увредљив за Државу Израел и све оне који је воле већ је ту прилику употребила да би проговорила против Јеховиних сведока као организације, рекавши: „Њихова активност је прерушена, погана, подмукла. Они пуштају пипке хоботнице и готово хајком хватају слабе.“
Многи Израелци су могли видети да су директоркини погледи представљали гледиште с предрасудама. Том Сегев, један израелски новинар-историчар који је доста истраживао холокауст, нарочито је био узнемирен овим интервјуом. Он га је подсетио на став који су показали неки у нацистичкој Немачкој, који су, подбодени лажним оптужбама против Јевреја, налазили одушка својој предрасуди у једном од најгорих злочина широких размера у историји човечанства. Сегевово мишљење је да за Државу Израел већа опасност лежи, не у учениковом савесном ставу, већ пре у примеру нетолеранције који је показала директорка школе. Био је покренут да напише чланак који брани права Јеховиних сведока. (Види оквир на 29. страни.)
За Сегевовим чланком, и други су проговорили. Један Јерусалимљанин, који је због тога што је Јеврејин био затвореник у једном логору за време Другог светског рата, написао је писмо издавачу присећајући се доброг понашања Јеховиних сведока који су били у том истом логору због њиховог одбијања да служе у немачкој војсци.
Пошто млади ученик Сведок није прихватао интервјуе, репортери су се окренули члановима скупштине. Иако нису коментарисали специфично о Ариеловој ситуацији пре него што је то отишло на суд, они су били срећни да пруже информације о веровањима Јеховиних сведока и њиховој активности у Израелу. То је водило до бројних повољних чланака у израелској штампи као и до једног радио интервјуа с једним локалним старешином. Као резултат овог нетраженог публицитета, многи су први пут чули о Јеховиним сведоцима и њиховој активности у Израелу.
Тај дан на Јерусалимском суду
Хаифски огранак Удружења за грађанска права у Израелу увек изнова је покушао да дебатује с директорком, Одбором за образовање и Министарством образовања у Јерусалиму. Међутим, сви ови напори наишли су на незадовољавајуће одзиве. Дана 11. марта 1993, једна петиција, у корист Ариела Фелдмана, упућена је Врховном суду у Јерусалиму, највишем суду у савременом Израелу.
Као датум за прелиминарно саслушање случаја одређен је 15. март 1993. Адвокати из Удружења за грађанска права у Израелу заступали су Ариелов случај против Одбора за образовање, директорке школе и хаифске управе града. Тројица судија Израелског врховног суда заседали су на првобитном саслушању овог случаја.
Државни тужилац је спор представио као такав који ће поткопати ауторитет школе уколико би се ученику дозволило да „диктира“ на којим часовима хоће а на којим неће да учествује. Они су тражили да суд подржи њихову одлуку да ни под којим условима овом ученику не треба дозволити да поново ступи на школско тло.
Адвокати грађанских права представили су спор као ствар основних права слободе обожавања и слободе савести која је школски начин решавања ствари повредио. Судије су поставиле питања у вези с учењима Јеховиних сведока како би разумели разлог за став младог ученика. Такође им је предочено пуно информација у писаној петицији у вези са сличним случајевима широм света у којима су врховни судови одлучили у корист Јеховиних сведока.
У њиховој завршној речи судије су изјавиле да се обе стране боре за начело. Међутим, одважући која ће страна претрпети већу штету ако би се ствари оставиле какве јесу, то би дефинитивно био ученик. Судије су изразиле неверицу у погледу понашања директорке и Одбора за образовање, дајући им десет дана да објасне њихове поступке у писаној форми. Суд је издао међуналог тражећи да Ариел Фелдман буде поново примљен у школске просторије како би завршио школску годину и да не буде спречаван у томе да полаже своје завршне испите.
Данима пре коначног саслушања, које је заказано за 11. мај 1993, Одбор за образовање је повукао своје оптужбе против Ариела Фелдмана. Као резултат тога, коначно саслушање је отказано, основна спорна питања овог случаја суд никада није разрешио, и није постављен законски преседан. Иако то ову ствар оставља отвореном за даљње правне дебате, Јеховини сведоци цене разуман став који су показале судије Израелског врховног суда.
Научена лекција
Од Исусових дана до данас, Јеховини сведоци су се сусретали с противљењем и предрасудама које су их доводиле на највише судове многих земаља. Ови случајеви су се показали као ’сведочанство незнабошцима‘ (Матеј 10:18). Чак и кад су његови Сведоци у одређеној земљи малобројни, Јехова се може постарати да његово име постане нашироко познато. И баш као што је то био случај у првом веку с изненађујућом интервенцијом поштованог члана синедриона, Гамалила, Бог данас може подићи подршку свом народу из неочекиваних извора.
[Оквир на 29. страни]
„Шта директорка школе зна о Јеховиним сведоцима“
(Изваци из чланка Тома Сегева у Хаарецу, од 12. фебруара 1993.)
„У народу који има све, постоји такође нешто израелских Јеховиних сведока. Они нису бројни, и многи нису чули за њих, упркос чињеници да они у Израелу, као и у свакој земљи, настоје да стекну следбенике њихових начела, писаном и усменом речју. Они су некако достигли тог ученика у школи Хагим. Пошто је он усвојио начела покрета, одбио је да учествује у предвојним часовима телесне обуке у школи. Директорка се није сложила с тим да га ослободи ових часова. Уколико сам је добро разумео, она га види као претњу за будућност Ционизма. Ове седмице ми је објаснила: ’Ми смо ционистичка школа; ми поучавамо децу лојалности Држави и народу.‘...
„Рина Шмуели (Rina Shmueli), из Удружења за грађанска права у Хаифи, покушала је да убеди директорку да призна учениково право да буде послушан својој савести и ослободи га предвојне обуке; то би била врло прикладна лекција о толеранцији и демократији. Али она је остала при свом. Мишљења је да имамо посла с једном опасном сектом која стиче своје чланове путем завођења...
„То ме је подсетило на нешто што није тако добро. Зато сам је назвао телефоном и упитао шта у ствари она зна о Јеховиним сведоцима. Рекла је да не зна много али да је чула да су они такође активни и у другим земљама, и да их је и она сама срела у Канади и Немачкој. Упитао сам је да ли зна шта су с њима урадили у Немачкој. ’Не знам, и исто тако не желим да знам‘, одговорила је директорка.
„Можда Средња школа Хагим има библиотеку, и можда у тој библиотеци случајно имају Енциклопедију холокауста (The Encyclopedia of the Holocaust), коју је издао Израел Гутман (Israel Gutman). Уколико немају ниједан примерак, требало би да купе један. Под насловом ’Искрени Истраживачи Библије‘, директорка ће наћи да су нацисти Јеховине сведоке слали у концентрационе логоре.“