Мегино искушење и мој благослов

Уторак, 2. мај 1995, био је дан када је моја кћерка рођена и када је моја супруга умрла. Нажалост, Меги никада није видела лице своје бебе. Сада, моја нада је да Тамару упознам са њеном мајком када буде ускрснута.

НАКОН што смо 16 година били у браку, мојој супруги, Меги, доктор је рекао да има рак дојке и да ће живети само неколико месеци. То је било пре пет година. Срећом, Меги је могла да живи сасвим нормално током задњих година свог живота. Тек пред крај бол је постала скоро неподношљива.

Због раширености рака, доктори су рекли да су постојале мале шансе да затрудни. Стога можете замислити наш шок када су током рутинске процедуре ултразвуком да би се проверио развој канцерогених тумора, у њеној материци видели бебу! Била је девојчица. Меги је била четири и по месеца трудна. Била је испуњена радошћу због могућности да први пут буде мајка.

Меги је урадила апсолутно све што је могла како би засигурала да беба буде рођена здрава. Пазила је на исхрану, и чак током последње две недеље свог живота када је бол постала веома јака, узимала је лекове за болове само онда кад више није могла поднети бол.

Благословљен здравом бебом

У суботу, 29. априла, Меги је имала лупање срца и рекла је: „Мислим да ћу умрети.“ Остао сам с њом цео викенд. Након што сам у понедељак позвао доктора, одмах сам је одвео у болницу у Монтреалу, у Канади, недалеко од нашег дома у Ст. Жерому.

Наредног јутра у отприлике 5.30, медицинска сестра је прошла поред врата Мегине собе и приметила да је била у мукама. Очигледно је имала инфаркт. Брзо су позвали доктора из суседне собе. Мада је Меги умрла, тим доктора је могао да спасе нашу бебу. Тамара је била рођена два и по месеца пре времена и имала је само 1,1 килограм.

Пошто је Тамарина крвна слика била лоша, доктори су желели да дају трансфузију крви. Међутим, били су подстакнути да уместо тога употребе синтетички хормон еритропоетин. Урадили су то, и када се употреба тог производа показала успешном тако што је побољшала њену крвну слику, једна медицинска сестра је рекла: „Зашто то не употребљавају за све бебе?“

Тамара је имала и других проблема повезаних с превременим рођењем, али сви су они били решени. У ствари, када ју је др Вотерс, неуролог, касније прегледао, рекао је медицинској сестри: „Мислим да сте ми дали да прегледам погрешну бебу, она мени изгледа савршено нормално.“

Суочавање са смрћу и излажење на крај после тога

Било ми је тешко да гледам како Меги умире. Осећао сам се тако беспомоћно. Било је веома тешко говорити о Мегиној смрти. Ипак сам то радио када су хришћанска браћа и сестре долазили у болницу. Што сам више говорио о томе бол је полако јењавала. Кад год читам чланке у Кули стражари или Пробудите се! који нарочито делују на мене, стављам их по страни у свом малом личном делу библиотеке, и узимам их и читам кад имам потребу.

Још један изазов био је долазак кући у празан дом. Веома је тешко поднети усамљеност. Тај осећај још увек избије на површину, иако извлачим корист из изграђујућег хришћанског друштва. Меги и ја смо обично све радили заједно и разговарали смо о проблему који ћу имати са усамљеношћу. Желела је да се поново оженим. Али, није то тако једноставно.

Подршка сухришћана

Не знам шта бих радио без подршке Одбора за односе с болницама (ООБ) Јеховиних сведока. Тог јутра кад је Меги умрла, добро обавештени Сведок из ООБ-а био је тамо у болници и пружио ми је помоћ која ми је била потребна.

Болничко особље је импресионирала помоћ коју сам добио од наше хришћанске скупштине у Ст. Жерому као и од других скупштина на том подручју. Увече када је објављена Мегина смрт на нашем хришћанском састанку, преко 20 драгих пријатеља реаговало је тако што су понудили своју помоћ. Подршка је заиста била силна.

Пријатељи су ми припремали храну; ледара у мом фрижидеру била је месецима пуна. Моја породица и хришћанска браћа и сестре чак су се бринули о томе да обезбеде одећу за моју кћерку. Донели су ми толико пуно ствари да нисам имао довољно места где да их ставим.

Садашња задовољства и будући изгледи

Тамара ми помаже да не мислим о свом губитку. Потпуно ми је освојила срце. Сваког јутра кад је поздравим с веселим „добро јутро“, узвраћа ми с великим осмехом, почиње да „прича“, и сва узбуђена маше ручицама и ножицама.

Као астроном аматер, радујем се томе да Тамару држим на крилу и да зури кроз мој телескоп у небеска чуда нашег Великог Творца, Јехове. Размишљање о бескрајном животу у Рају на земљи јесте прави извор утехе. А сазнање да је то будућност за Тамару даје ми додатно задовољство (Псалам 37:9-11, 29).

Размишљајући о догађајима у протеклих пет година, најбоље их могу описати и као трауматичне и као радосне. Пуно сам сазнао о себи и о самом животу. Жељно очекујем будућност када, као што то Библија описује, „смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести [„бола“, NW] неће више бити“ (Откривење 21:3, 4).

Тада, о ускрсењу, Меги ће моћи да дубоко дише без бола. Изнад свега, моја чврста нада и жеља јесу да упознам Тамару с Меги, како би могла видети девојчицу за коју је толико пуно урадила. (Испричао Лорн Вилкинс.)

[Слика на 26. страни]

Са мојом супругом

[Слика на 26. страни]

Наша кћерка, Тамара